Чтецирали су Никола Иванковић и Владимир Степовић, док су за певницом били вероучитељи Марко Николић и Никола Ђурица.

У наставку литургије, после Јеванђеља, Високопреосвећени обратио се верном народу надахнутом беседом:

„Браћо и сестре, данас прослављамо свету Ангелину Српску, коју је сa правом због њеног живота, хришћанског, Jeванђелског, српски народ назвао мајком Ангелином. Бити мајка, на првом месту треба бити узорна супруга. Бити мајка, значи бити дивна васпитачица своје деце. Света Ангелина заиста је васпитавала своју двојицу синова Максима и Јована, које такође славимо као светитеље. И ако узмемо целу ту породицу, видићемо да су сви постали светитељи. Како? Тако што од доброг корена добар плод бива, од лошег корена лош плод бива. Дакле, од доброг васпитања, а васпитање значи храњење. И заиста, све зависи од чега и чиме се ми хранимо и чиме хранимо нашу децу. Ова света угодница Божија, света Ангелина, она је, браћо и сестре, целог свог земаљског живота припремала се за Царство Небеско. Она се целог свог живота трудила да живи у хришћанским врлинама. А да би човек живео у хришћанским врлинама, он треба да живи по Јеванђељу. И ако човек овај земаљски живот, како би смо рекли, проћерда, не мислећи да иза овога живота постоји други живот, у тешкој је заблуди.

И на основу тога, онда можемо да се запитамо шта је у ствари земаљски живот. Шта је у ствари земаљски живот? Да ли је то живот да ја данас стекнем, не знам, било шта од богатства, да ли да стекнем неку власт, да стекнем неко име, да стекнем неки положај, да стекнем неки чин? Ако тако размишљамо, опет кажем, наш је живот промашен. А шта је земаљски живот? Земаљски живот, браћо и сестре, није ништа друго до припрема за вечни живот. Припрема. И управо овај живот земаљски који нам је Бог дао, дао нам је га да припремимо се за вечни живот. А кад се човек непрестано припрема за вечни живот, кад стало испред себе има живот вечни, он ће, верујте, другачије да живи, он ће другачије да се понаша, он ће чак другачије и да хода, он ће другачије да мисли, браћо и сестре. Зато, све што је божанско, све што је честито, ваљано, поштено, то је с Неба сишло са Христом. И ми нисмо ни знали шта су праве врлине до доласка Господа нашего Исуса Христа. Ми чак нисмо ни знали шта је вера, у потпуности.

Старозаветни људи имали су веру, јер да нису имали веру, не би никада живели у ишчекивању доласка Христа. Али, потпуну веру, дао нам је Господ наш Исус Христос, да верујемо онако како исповедамо у Символу Вере. Да верујемо у једног Бога, Тројичног Бога. Бога који је, браћу и сестре, постао човек, а остао Бог. И то је назначење човеково. Назначење је човеково да постане Бог. Али не Бог по суштини, него Бог по благодати Божијој. А кад човек живи у благодати Божијој, он је испуњен Богом. Он је испуњен свим хришћанским врлинама. Онда му је и породица испуњена хришћанским врлинама. Онда се такав хришћанин заиста посвећује, жртвује за своју породицу и за ближњега, а онај који се не жртвује, он и породицу своју пуста да живи како хоће. Наравно, имамо сви ми право да живимо како хоћемо. Потпуно имамо право. То је наша слобода који нам је Бог дао. Али човече, кад ти је Бог дао слободу, мораш да се уразумиш да та слобода дата или ће те спасити, или ће те уништити, зависно на шта употребљаваш слободу. Није слобода да ја чиним шта хоћу, да радим шта хоћу. Слобода је, браћо и сестре, како би Достојевски реко, шта је слобода? Каже: „Моја је слобода да не учиним зло другоме“.

Пазите, то је слобода, а не да учиним зло другоме. Слобода ми даје снагу да чиним добро другоме. Дакле, браћо и сестре, то што је Господ наш Исус Христос постао човек, говори нам да су све врлине које он донео и дао људима могуће да се испуне. Ништа нама Господ није заповедио да треба да испунимо оно што не можемо да испунимо. Зашто? Па зато што Бог познаје свакога од нас боље него што ми знамо себе. Зато што Бог познаје и моје, и твоје моћи и снаге. Али, када заиста сватим да сам немоћан и признам да сам немоћан, да сам слаб, онда ћу да затражим помоћ Божију. Јер се у немоћи сила Божија пројавио је, браћо и сестре. Али кад човек неће да призна своју немоћ, него уместо немоћи он признаје своју моћ, своју силу, своје неко знање, не знам ни ја шта, е онда пропадаш, човече. Пропадаш. Ми смо слаби људи. Ми смо грешни људи. Наша је људска природа огреховљена. Али Господ је управо дошао зато да ту нашу огреховљену природу освети, просвети и да је узнесе до престола. Пазите, браћо и сестре. До престола да је узнесе. И хоће Бог свакога од нас да узнесе до престола, уколико ми то хоћемо. Односно, уколико тражимо. Или, боље речено, да ли знамо како треба да тражимо. Да ли знамо како треба да се молимо, браћо и сестре? Да ли заиста знамо и познајемо своју веру како треба да верујемо. Није верујући онај човек који верује у све и у свашта. Верујући је онај човек који је у једнога Тројичног Бога. То је вера, браћо и сестре. Ово друго, то није вера. То је сујеверје, то је маловерје. То онда човек из тог стања иде тамо, код врачара, гатара, тражи лек тамо где лека нема. Тражи спасење тамо где Спаситеља нема. А Спаситељ је ту. Он је ту. Око нас, са нама. Али да би био око нас и са нама, ми треба, браћо и сестре, да управо Спаситеља ставимо у себе. Да га носимо, да га осећамо. А када осећамо Спаситеља, па и кад паднемо ми знамо да нас Спаситељ неће оставити. А човек када падне у једно зло, да тако кажем, а не враћа се, не признаје пад, он ће да стално срља из зла у зло. И заиста, браћо и сестре, Господ нам је, каже, донео и дао људима могуће да се испуни све оно што је Он нама дао и рекао. Јер од тих врлина душа се небеска онебеси. Испуњавањем тих врлина, она се онебеси. Тако је то говорио свети старац Јустин Ћелијски. И кад се душа наша онебеси, онда душа постаје, браћо и сестре, управо достојна тога Царства Небеског. Без тих врлина душа човекова, како кажу свети оци, подивља. Ми често знамо да подивљамо. А човек највише подивља кад се узда у себе. Човек највише подивља, браћо и сестре, кад се саживи са гордошћу, са сујетом. Човек подивља кад нема у себе оне основне врлине, а то је смирење. Онај који има смирења, тај има Бога. Тај који нема смирења, немој да се завараваш, немаш Бога. Како имаш Бога, а немаш смирење? Провери себе, сваки од нас нека провери себе, да ли имамо смирење? Имамо ли смирење да примимо са благодарноћу, ако нам се не укаже на наш грех. Ако то примају са благодарноћу, онда ћу да будем свесан тога греха и почећу да се исправљам, почетћу да се поправљам. Али горд човек неће то да призна. Много још, онога би био у стању што кажу да га смрви, који му је указао да му то није добро. И кад му казао, то човече што мислиш да си научио, а није ти на спасење, не, то што сам ја научио, то је спасење. Према томе ти се уздаш у себе, а не уздаш се у Бога. И другим речима, ти си потиснуо Бога да би се испунио Собом. А најпразнији је човек, браћо и сестре, који испразни се од Бога, а испуни се собом. А кад имаш врлине, кад живиш врлински живот, Јеванђелским животом, црквеним животом, онда си, браћо и сестре, испунио свим оним божанским силама, моћима које Бог даје човеку. Дакле, без тих врлина, душа човекова, рекох и понављам, она подивља, она огрехови се и одлази тамо, што мало пре рекох, тамо где нема Бога. Непоштен човек, он се склања поштеног човека. Лопов, он се склања поштеног човека. Удара га у мозак, што би рекао наш народ, јер га опомиње да је лопов. И зато не може да схвати поштеног човека. За њега је поштен човек, непријатељ, уместо да схвати да је он већ самог себе направио непријатеље. Дакле, браће и сестре, јер само оно што је божанско, што је Божије, како опет кажу свети оци, то вуче нас и доводи Богу и одводи нас у Царство Небеско. Ево, диван пример данашњег Јеванђеља, које Господ упоређује живот наш са мудрим и лудим девојка. Пазите. Јел могуће да Бог назива човека лудим? Не, сам себе човек чини лудим.

Онда, када свој его стави изнад себе и изнад Бога и изнад другога. И тада човек заиста луди, њему ум луди, њему ум блуди. И заиста, ово је Еванђелска прича о пет мудрих и пет лудих девојака. Требало би нам, браћо и сестре, да нам послужи као пример. А шта то значи? Да будемо будни. Да нас последњи час не затекне да спавамо. Не мислим само на сан овај природни, него на онај сан греховни, браћо и сестре. Кад помислим: „Неће мени још доћи крај живота, неће мене Господ још, имам ја још времена“, али не знамо кад ће он да закуца на врата. То је његовој вољи. Јер ми нисмо својом вољом дошли овде на овој свет, нити својом вољом одлазимо са овога света. Него тај промисао Божији, који промишле о свакоме, не само човеку, него о свакој творевини. Тај промисао Божије зна зашто је оне наше претке у то време послао у овај свет, после нас послаће друге. И он зна кад ће и где и кога слати. И послао је нас. Само да ли ми, браћу и сестре, извршавамо то посланство, да тако кажем? Дакле, видите, чули смо ових пет мудрих и лудих девојака. Које су то биле мудре девојке? Оне које су стално ишчекивали жениха. Оне које су стално, кад им је и мисао, и срце, и душа, и цело биће управо усмерено на женика. То је оно невеста која се спрема за удају. А сви ми, браћо и сестре, наша душа је у ствари невеста Христова. Наш је женик Христос. И ове су мудре девојке по чему? Што су само гледале да случајно не достане уља у кадилу њихове вере. А то уље то су наша добра дела, браћо и сестре. Оне су само гледале да се не угаси кадило вере. Јер док год имамо и најмању веру, а желимо и живимо том вером, даће нам Бог моћи и снаге да у вери ојачамо, браћу и сестре. А кад у вери ојачамо, онда ојачавамо и у љубави и у нади, онда ојачамо у свим врлинама хришћанским. Док ове видели смо, ових других пет девојака, које Господ назива лудим, нису много бринуле, да ли кадилу вере гори у њима, него су заспале. Кад је почео, да долази Христос, кад је почео тај земљотрес, да тако га назовемо, јер то је земљотрес када долазимо у тренутак одласка одавде, то је наш земљотрес, браћо и сестре. Зато треба да имамо тај земљотрес наш унутрашњи, који ће нас раздрмати, пре свеопштег земљотреса, ако могу тако да кажем. Шта су оне сироте, кад је наишао женик, тражили? Тражили су од ових девојака да им дају уље. А то уље, то је милостиња. То је вера, то је милостиња. Ако немаш милостиње, ако ниси милостив, ти онда не припадаш Богу. А оне су казале: „Не, да не би недостало ни вама, ни вама, идите и купите“. Јер то значи да су оне биле себичне? Не. Него су се бојале. И шта је било? Оне су отишле да купе, како Јеванђеље каже, дошао је женик, ове мудре које су ишчекивале женика. Ушле су са њим у Царство Небеско, а врата се закључала. И оне су јадне виделе тек, када су схватиле да су лутале тражећи та добра дела, с којима треба да изађу код Господа, куцале су, тражиле, викале, али су чули онај најстрашнији глас. Шта им је рекао Христос? „Не познајем вас“. Е, нема страшнијег гласа и нема горе за човека, него да чује да Господ каже за њега да га не познаје. Како да не познаје? Како да родитељ не познаје своје дете? Па, нека је оно најгоре. Али кад каже не познаје, то значи да се дете потпуно одметнуло. Одметнуло се зашто? Тражи слободу, али не слободу која га ослобађа од њега, него тражи слободу у ствари која га још више заробљава браћо и сестре. Да, слобода или ослобађа, или заробљава. Верујте, вера нас ослобађа од самих нас. Од наше себичности, од наше огрубелости, да тако кажем.

Зато да замолимо Господа да нам помогне да се наше кандило вере не угаси. Да замолимо Свету Мајку Ангелину да нам помогне да живимо хришћанским животима. Рекох, она је била дивна супруга, узорна мајка и савршена хришћанка. Савршена хришћанка. Да имамо примере, а ми имамо примера много у историји Цркве, али имамо примера много из нашег рода, браћо и сестри. Сетимо се тих дивних примера наших светих мајки. Сетимо се на пример, ево сад ми пада на памет, сетимо се Мајке Јевросине, која је чувала истину и правду. Шта је саветовала своме сину Марку? „Боље ти изгубити главу, него своју огрешити душу“. Пазите, мајка да то каже, то само може верујућа мајка. Она мајка која жели заиста добро детету, која је спремна да жртвује и своје дете ради вечности. Јер ако је га научила да дете се васпитава у вечности, онда се и мајка васпитава. И она страда са својим дететом, али и васкрсава са својим дететом.

Нека нам Господ помогне и нека је срећан и благословен данашни дан и празник, Свете Мајке Ангелине, нека сте срећни и Богом благословени“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ у навечерје Госпојинског поста.

ђакон Александар Ђорђевић