На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже Бог, браћо и сестре.

У данашњем одељку светог Јеванђеља свети апостол и јеванђелист Матеј казује нам једну потресну, ја бих додао и болну причу. Тако болну, браћо и сестре, да сваки разуман човек који чује ово Јеванђеље, шта се догодило са овим младићем, не може а да не буде дубоко потресен. Потрес је то, када човек схвати, или када човека обузме нечиста сила, као што је случај био са овим младићем, као што смо чули. Та болест, браћо и сестре, много је тежа од сваке друге телесне болести, јер је овде у питању дух, душа човекова с једне стране, а са друге стране присутна је нечиста сила. А када нечиста сила завлада човеком, тај човек није способан ништа нормално да учини. Он више не влада собом, не господари собом, него њиме господаре нечисте силе. И заиста, свети апостол и јеванђелист Матеј описује овог младића који је сав био опхрван нечистим силама и који је пао под демонску власт. Страшно је стање када човек падне под власт демона.

А човек најчешће пада под демонску власт онда када га ухвати гордост, када га обузме сујета, када почне високо о себи да мисли. Онај који тако високо мисли о себи верујте, браћо и сестре он више не мисли на Бога. Он се, што бисмо рекли, само успутно сети Бога, јер сматра да је сам себи довољан. Добар сам, велики сам, моћан сам, снажан сам, леп сам, а шта си у ствари без Бога, човече? Ништа. Заиста ништа. Јер чим си без Бога, онда нечиста сила овлада тобом и она те баца, као што знате сви: бацимо папир у реку, па га вода носи час на једну обалу, час на другу, час на један камен, час на други, док га потпуно не раздроби.

И заиста, браћо и сестре, овде видимо како отац овог младића, као сваки родитељ, проживљава муку још већу него сам син. Јер син већ није био свестан, а родитељ он све осећа и носи бол свога детета. Тај отац тражи помоћ. Ишао је, види се, лутао, трагао, али је чуо за Учитеља, за Чудотворца, за кога се већ увелико у то време говорило у светом граду Јерусалиму и по целој Палестини. И на крају, дошао је да затражи помоћ од Господа Христа. Отац овог болесног младића, кад је пришао Христу, каже Господу, помилуј сина мога, јер се много мучи. Пазите, браћо и сестре Господе, помилуј сина мога, јер се много мучи.

Много пута, каже Јеванђеље, пада у ватру и у воду. И додаје отац: “Доведох га Твојим ученицима, али га они не могаху исцелити.” Овде видимо, браћо и сестре, како се и сам Господ потресао када је чуо да апостоли нису могли да га исцеле. А Господ је управо њима, својим ученицима, дао власт и моћ да ступају на змију и на скорпију, и на сву силу вражију, да им ништа не може нашкодити. Али ето, видите нису могли овог младића да исцеле, да га оздраве од те демонске силе. И Христос се узбуди и рече: “О, роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети?” Рече онда: “Доведите ми сина”. Зашто Господ каже “роде неверни, докле ћу вас трпети”? Наш народ има једну дивну изреку: “И Богу може да пукне трпило.” Али овде се Христос узбудио не због народа само, него још више због слабе вере чак и код самих апостола. Господ се узбудио, јер је све време до тада проповедао веру, говорио о вери, о моћи и сили вере, и о томе шта је човек без вере. А човек је, у ствари, без вере ништа. Зато Господ каже: “Доведите ми га овамо.” И доведоше га. А отац овог младића рече: “Ако можеш, помози нам.” Пазите, он се обраћа у множини “помози нам” и мисли и на сина и на себе. А шта му Господ одговара, браћо и сестре? Каже му: “Хоћу, могу да ти помогнем, али можеш ли ти да верујеш?” Тражи веру од оца, јер вера очева помаже и сину, нарочито у једном оваквом, да тако кажем, несрећном стању. И тај отац, видевши да нема довољно вере, да је слаб, и да је можда и болест његовог детета последица његове невере кад је све то спознао, када је видео да у њему нема вере он је смирено рекао: “Господе, помози моме неверју.” Пазите, браћо и сестре, он је осетио да је ту Христос извор вере. И зато каже: “Помози моме неверју”. Наравно, Господ никога не оставља. Ниједног човека Бог не оставља. Али, на жалост, човек често оставља Бога. У овој јеванђељској причи видимо једну ђаволску мрежу и једно ђаволско лукавство. Чули смо како данашње Јеванђеље описује да син месечари, нарочито кад је месечева мена. И то имамо и данас. Али, зашто то ђаво тако намешта, браћо и сестре? Управо зато да бисмо увек кривили другога, уместо да погледамо у себе. У овом случају, људи су кривили месец. Као да је месец крив! А није само месец људи често окривљују и природне појаве, уместо самог ђавола који је узрочник и који се настанио у овом дечаку. На тај начин људи су почели да осуђују Бога. И не само Бога, него су почели да осуђују и творевину Божију. А Господ све што је створио створио је ради спасења. Он хоће да спасе и један лист на дрвету, браћо и сестре, јер и тај лист је творевина Божија.

Кад Бог промишља о листу, или о црву који је испод коре дрвета како онда да не промишља о Свом најузвишенијем створењу, о Свом лику а то је човек? Бог о нама промишља без престанка. А питање је да ли ми промишљамо о Богу? Да ли ми мислимо на Бога барем један мали део, онолико колико Бог мисли о нама, браћо и сестре? А Бог хоће да се сви људи спасу. И видите, овде ђаво наговара људе да окривљују месец, природу, творевину. А замислимо само шта би било, и да ли би наш живот уопште постојао на овоме свету да нема сунца? Или да нема месеца. Али, када наша вера ослаби, браћо и сестре, прво што се јавља јесте сумња у Бога. А када човек посумња у Бога, он почиње да сумња у све. Заиста, почиње да сумња у све, браћо и сестре. А ђаво управо и жели да ми не осуђујемо њега узрочника греха него Бога. А када осуђујемо Бога, онда осуђујемо и све оно што је Божије. На првом месту осуђујемо човека, јер човек је икона Божија, браћо и сестре.

Тамо где је одсутан Бог, драги моји, где је одсутан Христос ма колико наши напори и вештине били, ма шта ми покушавали да учинимо, ма колико знања имали, или ма колико неко истицао своју моралност све је то узалуд. Јер има људи који кажу: Ја сам моралан, а сви други су неморални. Пазите, докле човекова заблуда може да иде! Дакле, ни та морална чистота, браћо и сестре, ништа нам не вреди ако у свему томе нема Христа. Ако нема Христа, ако Христос није присутан благодаћу Својом онда је готово немогуће доћи до истинског и потпуног спасења.

Зато и постоји она изрека, која је и јеванђелска да лекар лечи, а Бог исцељује. То значи да треба да тражимо помоћ и од лекара, јер је и њима Бог дао знање о нашем бићу, о нашој природи. Али онда када стане људска моћ, када стане људско знање и људска вештина ту почиње Божија моћ, ту се пројављује сила Божија. И када човек то спозна, браћо и сестре, он долази до преображаја. А шта значи преображај? Преображај значи промена. Ми треба да се мењамо не на зло, него на добро. Али човек, када је у злу, он се све више мења у злу. Као што човек који живи у добру, у поштењу и честитости, све више узраста у тим врлинама, тако и онај који живи у греху тоне све дубље.

Зато, браћо и сестре, човеку који нема вере ништа није могуће. Ништа! Чак и оно што је могуће, за човека без вере постаје немогуће. И зато такав човек каже: ја то не могу. А ко му је рекао да не може? Онај нечастиви! Он је тај који шапуће: не можеш ти то. Немој то да урадиш. Немој то да послушаш. Али, човече, све можеш када је Бог у теби и када је Бог са тобом. Све је могуће! Јер Бог даје силу, даје моћ – не људску, него Своју божанску моћ – која подупире нашу слабост. И тада се у нама јавља и жеља да чинимо добро. Дакле, браћо и сестре, када човек изгуби веру он губи и поверење. А када изгуби и веру и поверење онда губи и љубав. Љубав. А ми Бога спознајемо љубављу. Ми Бога спознајемо и вером, браћо и сестре. Зато апостол и јеванђелист Јован каже: кад бих хтео да опишем шта је Бог, све бих рекао у две речи.

А те две речи Бог је љубав. А човек је одраз Божији. Човек је икона Божија, као што рекох слика Божија. И тако треба да буде управо и одраз љубави. Ми данас волимо онога који нас воли само онога. Или онога који нам одговара. Или онога који нам одобрава када чинимо нешто, браћо и сестре. Тада га волимо. Али да волимо онога који каже: Јоване, ти чиниш ове и оне грехе, можемо ли тог Бога волети? Не, него ћемо се још и срдити на Њега. Ко си ти да мени кажеш да сам грешан или да нисам добар, браћо и сестре, на место свих врлина – вере, наде, а на првом месту љубави – долази злоба. Долази пакост. Долази мржња. А мржња је велико зло. Често то говорим: мржња измени разум човека, браћо и сестре. Толико га измени, да и када чини зло, мисли да чини добро. Зато Господ каже да ће доћи време када ће вас убијати, а мислиће да добро чине. Дакле, браћо и сестре, људско назначење јесте да постанемо заједничари Господа нашег Исуса Христа да постанемо, у ствари, облагодаћени људи. То јесте да постанемо богољуди по благодати Божијој. Све док имамо Бога у себи, док се трудимо да живимо Њиме, у нама има и благодати Духа Светога. А тамо где је Дух Свети, тамо нечастиви Дух не може да присмрди. Не може! Дух Свети је сила, Дух Свети је моћ. То је треће лице Свете Тројице, браћо и сестре. Истина, ђаво има силу, има моћ, али нема сву силу и сву моћ. Бог је тај који има и сву силу и сву моћ, и зато Дух Светији побеђује нечастивог Духа. Е зато ће апостол Павле рећи да Духа Божијега не гасите у себи. Човек највише гаси Духа Божијега када му ослаби вера. Када почне и овде поново кажем, прво себи, па и вама да мисли високо о себи, да свима стави до знања: Ја сам ту, сви треба да ме виде, сви треба да ме примете, да ме гледају. И зато човек, чак и када је у друштву, браћо и сестре, се мешколи да ли ће га други приметити. Није му стало да ли га Бог примећује, него да ли га људи примећују. А ми смо, ево, данас дошли у цркву, на свету божанствену Литургију. И Богу хвала што нас има и што видимо лице један другога. Али значи ми смо дошли да гледамо у Бога. Ми смо дошли да служимо Литургију. Ми смо дошли да, служећи Литургију, учествујући у њој, осетимо Царство Небеско. Јер то је Литургија предок Царства Небеског. И зато, браћо и сестре, тај Дух Свети нас снажи, он нас скрепљује. Када све то нестане, браћо и сестре, уместо благодати долази друга сила. Сила која нас разара у целости, која нас разбија, да тако кажем. Она разара наш ум, разара наше срце, разара нашу душу, и тако уноси немир у сваки део нашег бића. Уноси немир у душу и тело, у све наше делове. А када је у човеку немир, њему све смета. Сваки човек му смета. Он једноставно пожели да буде сам, једини. И зато данашње Јеванђеље, браћо и сестре, показује да је Господ дао тачну дијагнозу. Не само овом оболелом младом човеку, него и његовом оцу. А та дијагноза састоји се у невери.

А исто тако, Господ је дао и лек за неверу. Шта је дао? Веру. Веру, браћо и сестре, која кроз молитву и пост оживљава човека душу и тело.

Зашто се ђаво плаши поста и молитве? Па зато што је Господ сам рекао да се овај род, тај нечастиви род, изгони постом и молитвом. Зато, браћо и сестре, ми се налазимо на почетку Великог Госпоинског поста. А то значи да треба да појачамо молитве, да појачамо добра дела, да се уздржавамо. То је пост. Не само уздржање од одређене хране, него пре свега уздржање од недела. Да се уздржавамо од онога што не треба да говоримо поготово да не оговарамо и не осуђујемо друге. Да мало увучемо језик у себе. Или, како моји студеничани кажу када неће да осуде некога: Препо сам језик за зуб. Везао сам језик за зуб, нећу да му дам да млатарао. То је сврха поста. Баш управо, браћо и сестре, када кажемо: Данас ћу да постим, данас ћу да се молим, данас ћу да се потрудим, да чиним добра дела, тада ђаво напада највише. И ту се не смемо уплашити. Напротив, треба да будемо радосни, јер ђаво напада оно што је добро. А где је добро тамо је Бог. Где је добро тамо је молитва. Где је добро тамо је пост. Где је добро тамо служимо Богу и ближњем. Тамо је добро, браћо и сестре. И зато ђаво, када је време поста, највише пакује зло. И то тако лепо зна да увије, као што народ каже да паковање продаје робу. И на исти начин упакује зло у нама мржњу, гордост, све оно што је лоше и ми се залетимо. Лепо паковање. Али када га отворимо, шта доживимо? Горчину. Горчину, браћо и сестре, доживимо. А зашто људи тако лако падају у стање обане? То је велико питање. Опет, због слабости вере, коју ђаво користи. Ђаво баш користи када нам падне вера. А ми често мислимо да имамо јаку веру. Како можеш то да кажеш? Ја не могу, браћо, да кажем да имам јаку веру. Ја не могу ни као стар човек да кажем да сам се научио да се молим. Још се учим како да се молим. Право вам кажем, још увек се учим и како треба да постим. Не мислим само на уздржање од хране. Дакле, ђаво, браћо и сестре, користи ову нашу слабост и почиње да нам подмеће све могуће замке. Тамо где нестане вера он убацује неверје. А где настаје неверје ту нестаје љубави. Где нестаје љубави, ту нема ближњега. Постоји само ја и, можда, они који су ми најближи. Браћо и сестре, није довољно што кажемо постоји ја и моји ближњи. Бог нас спасава кроз наше хришћанско деловање када мислимо не само на своје спасење, него и на спасење других. Односно, када помажемо другоме. А како можемо помоћи ако сами нисмо научили? Браћо и сестре, кад нестаје вера, онда настаје сумња. А сумња је, као што често кажем, тежак облик духовне болести. Када почнемо да сумњамо у Бога, почињемо и да сумњамо у човека. Не треба да се заваравамо. Зато не можемо послушати речи Светог Јована Јеванђелиста, који пита како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш човека који је икона Божија поред тебе? Ако га осуђујемо, оговарамо или на други начин нападамо, ђаво то користи и умеће да од човека кога волимо направимо нешто потпуно супротно. А онда измишљавамо да тај човек има то, има то, он је такав, он је онакав, он је овде, он је тамо. Чак можемо измислити човека кога никада нисмо видели, а у своме уму га осуђивати. Погледајте како ђаво користи те лажне слике само да би нас, браћо и сестре, обмануо. Ђаво не жели љубав, а љубав подразумева жртву. Ђаво не жели љубав, већ мржњу; не жели слогу, већ немир. А чим почнемо да се свађамо, ширимо немир, браћо и сестре. Човек прво ствара немир у својој души, и уместо да га лечи, он га преноси на другога. Тако, када немир уђе у човека, он постаје заробљеник. Заробљеник полако изгони љубав из себе. А када изгони љубав, губи и Бога, и ближњег. Губи и веру у оца, мајку, жену, дете… све оно што је икада познавао. Без љубави, и оно што смо знали о Богу, и оно што смо знали о другима, губи значење. То није љубав. То је дајем ти да бих добио. А истинска љубав се даје без очекивања било какве користи. Када се љубав даје на тај начин, све се добија добија се Бог, јер је Бог љубав. Тада човек постаје слободан, иако је оптерећен тешким околностима. Када почнемо да сумњамо у другога, хранимо се сумњом. Да ли ће тај човек нешто учинити лоше? Да ли ћу га сутра мрзети? Не само да не желимо да разговарамо или будемо с њим, већ не можемо ни да га видимо. А до јуче смо осећали љубав. То је пролазна људска љубав. Али љубав Божија никада не престаје. Вера и нада могу ослабити, као што каже апостол Павле, али љубав остаје до краја. У данашњем Еванђељу чули смо да није само отац овог дечака имао слабу веру, већ су и апостоли сумњали. Апостоли, који су гледали Христа, разговарали с Њим, јели са Њим, слушали га и уверили се да је Он Бог, а ипак су молили Господа да им појача веру. Зашто? Зато што, колико год смо сигурни у своју веру, најчешће смо најнесигурнији у тренуцима сумње.

Помолимо се Богу, да нас Бог појаћа веру, јер ћемо онда бити јаки, тада ћемо моћи да заволимо и непријателје своје. Ајде сада, да мене, тебе, неко пита, браћо и сестре, ко нас гађа каменом, могу ли да га заволимо. Али ако имам веру, и ако имам љубави Божије у себе, онда ћу и тога кој ме гађа каменом, да заволимо. Јер зато опет српски народ је то лепо превео цело свето писмо, када је казао, код тебе каменом, ти њега хлебом. Узврати добро на зло, а не зло да узвратиш њему. Дакле, браћо и сестре, зашто? Зато што љубав покрива мношто грехова. Помолимо се Богу, да нас Бог појача веру, јер ћемо тада бити јаки и моћи да заволимо и непријатеље своје. Браћо и сестре, можда се неко пита да ли могу да заволим онога који ме гађа каменом? Али ако имамо веру и Божију љубав у себи, онда ћемо моћи и њега да заволимо. Зато је српски народ лепо превео свето писмо и рекао узврати добро на зло, а не зло да узвраћаш. Браћо и сестре, љубав покрива мноштво грехова. Нека нам Господ помогне да појачамо веру, да препознамо искушења и не паднемо под власт злог. Чим нам ослаби вера, ђаво то користи и постаје господар. А када то буде, човек више не влада собом. Када вера ослаби, постајемо као ништа лак плен нечастивој сили. Ђаво ће нас све покушати обманути, али не може да нам одузме веру. Не може нам одузети љубав. Ђаво је имао моћ, али је изгубио љубав и веру, па је од анђела постао ђаво. Зашто је изгубио? Није хтео да слуша Бога, мислећи: Шта си ти, Боже, нудио? Ја знам боље. Данас има људи који мисле да није добро оно што пише у Светом Писму, само за што није по њиховом. Човече, предај се у руке Божије, да те Господ чува. Ако се не предамо Богу, узме нас зло и његове руке нас неће поштедети. А Божије руке нас чувају и милују. Зато се држимо Бога, да бисмо били под Његовим загрљајем. Молимо се Богу и изговарајмо речи: Господе, помози мојој недоследности. Молимо се да не паднемо у искушење, да нас зло не превари. Постоје зли духови, браћо и сестре, како нас учи хришћанска историја. Али ако смо уз Бога, ништа зло нам не може. Добро чинимо другоме без очекивања награде. Када учинимо нешто добро, не говоримо: То је за мене, већ дајемо пред Богом. Добро дело остаје добро и није узалудно. Дакле, браћо и сестре, старајмо се о себи и молимо се Богу, да нам помогне у нашим слабостима и неверју, и да говоримо-Господе, помози нашем неверју!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Митрополит је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов. Трпеза љубави је приређена за све окупљене испред храма и у ресторану Липовачка шума.

После тога Митрополит Јован је посетио манастир Свете Параскеве у Сибници где га је дочекао јеромонах Марко Марковић. Том приликом Митрополит је освештао нове крстове за манастирски храм које је израдила радионица Господина Драгана Влајковића из Гунцата. Ктитор нових крстова за храм био је Господин Живан Ивановић.

Владимир Димић, протојереј