Лепоти богослужења су допринели Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђељског зачала, наш Митрополит Јован је свесрдно заблагодарио Богу на дару који имамо данас, а то је пре свега дар служења Свете Литургије и обратио се окупљеном народу следећим речима:

“Радујем се, браћо и сестре, што смо се сабрали овде у овом новом манастиру да се Богу молимо, да служимо божанствену литургију. Такође се посебно радујем што је данас овде са нама Његово Високопреосвештенство Владика Тимочки Господин Иларион и што ће он данас у име свих нас овде принети бескрвну жртву и у име свих нас служити божанствену Литургију. Где се год служи Литургија, то је највеће дело које је Бог дао да се служи на земљи. Нема већег дела на земљи од божанствене литургије. Зашто? Зато што је она управо предукус царства небескога, као што знате, а друго што Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Зато се радујем што смо овде данас заједно и да у име свих вас и у своје лично име поздравим Његово Високопреосвештенство и да Вас замолим, драги Владико, да из своје богате ризнице монашког и епископског служења кажете неку реч, поучну реч, која ће бити на наше спасење и на наше уздизање ка небу. Хвала, драги Владико, хвала вама још једном, браћо и сестре, да се сви молимо за Владику и да њега замолимо да се он моли за нас. Добро дошао, Владико, свети и благослови нас“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након уводног слова, народу се беседом обратио и Митрополит Иларион следећим речима:

„Боље Вас нашао, драги Владико. Уз ове ваше речи, драги Владико, драги домаћине, речи добродошлице, најпре уз заједничку благодарност живоме Господу који нас је овде сабрао, који благосиља, оне који му се моле, који желе да иду путем Јеванђеља. Благодарим и вама лично на срдачном и братољубивом позиву у овом дивном месту, у овој дивној светињи за коју видимо да доживљава обнову, на радост читавог и неба и земље, а посебно људи овога краја, који су ову светињу свакако кроз векове поштовали, чували, ту се молили Богу. Благодарим Вам и на прилици да заједно са Вама принесемо бескрвну жртву, како рекосте. Благодарим такође Игуманији Павли са њеним сестрама, на досадашњим молитвама и са молитвеним жељама да је Господ укрепи заједно са свима вама, драга браћо и сестре, под омофором вашег надлежног архиереја, да ова светиња настави да живи и да у том животу корача и путује ка Царству Небеском. Долазећи на ову страну, драги Владико и драга Игуманијо мати Павла, прошли смо поред Манастира Свете Петке, где смо се упознали, сећам се, тог сусрета, мислим, 2006.-2007. године, када смо били далеко млађи него данас, а и данас нисмо много нешто зрелији него што смо у оно време били, гледајући из перспективе наших светих предака и светих угодника Божих, који су без обзира на, можда и малобројне године свога живота, некада показивали велику духовну зрелост, велико подвигољубље, велику ревност за испуњење Закона Божије, и тиме су управо и сведочили, и око себе окупљали мноштво људи. Ми смо, ево, у ову 11. недељу слушали ово заиста дивно Јеванђеље, ову јеванђелску причу о богаташу и о немилосрдном човеку. Једном господару доведоше човека, дужника, који беше дужан 10.000 таланата. За нас, често, јеванђелске речи нису довљно јасне и разумљиве, али, отприлике, како су тумачи говорили, тај дуг од 10.000 таланата је немогућ био да човек заради и отплати . Дакле, нешто огромно. И опет, са правом, господар потражује дуг од свог дужника, а овај пада на колена, моли се у страху, у очају, због запрећене казне да ће бити продати жена и деца његова, и упорно, са вером, надом и страхом пред господаром, моли га за опроштај. И, како каже господар, се смилова на тога дужника, опрости му дуг, није му чак дао и време отплате, него му је опростио дуг и тиме га помиловао. Ово Јеванђеље можемо рећи да говори и о другарству, о другарима, али онима који су искрени и онима који су немилосрдни, који су лажни, јер многи се називају да су другари, пријатељи, познаници, али је заиста веома мало милосрђа, веома мало врлине, веома мало страха Божијег, веома мало, у данашње време, стављања самога себе пред лице Божије, како би ми били и како би се ми понашали и какав би одговор дали пред нашим господаром живота и смрти, пред господаром неба и земље, када би се поставили тамо и када би од нас, сваког појединачно, с правом затражио да вратимо дуг. Дакле, све оно што нам је даровано, да то вратимо на неки начин, то је заиста немогуће дело, јер ништа нисмо заслужили, а све нам је дато. И како каже даље Јеванђеље, онај коме је све опроштено, нађе једнога свога другара и поче га давити за сто динара. И овај га је молио истим речима, како се он обраћао своме великом господару, причекај и све ћу ти вратити, но овај, каже се, није се смиловао на свога другара, бацио га је у тамницу док није отплатио све до последњег новца. А онда наступају они прави другари, који су отишли код првог великог господара и испричали му овај догађај о немилосрдном човеку коме је све опроштено и пожалили су се великом, милостивом, али и праведном судију на овај догађај. И онда, онај први коме је све опроштено, бива позван, искритикован, изгрђен. Да ли је био посрамљен и постиђен, то Јеванђеље не говори, али Јеванђеље нам каже да смо сви дужни да опростимо онима који од нас то траже. Јер каже, ако не опростите сваки брат у своме срцу сагрешења њихова, ни отац ваш небески неће опростити вама. Али обзиром да смо ми, као људи, прилично удаљени од духа самог Јеванђеља, удаљени смо и од природе коју је Бог створио, удаљени смо од природе која заједно са животињама живи по благослову Божијем и не противи се ономе што је дато. Ми, као људи, често од тога одступамо, и правећи се паметни у том паметовању нашем, често човек и полуди у томе што одступи од закона Божијег мислећи да је много више него што заиста јесте и заборављајући управо ово Јеванђеље, да ће у неком тренутку свако од нас да буде позван да поднесе извештај и рачун како је управљао оним што није стекао, него што му је дато милошћу и љубављу Божијом. Управо о тој удаљености нас од благословене природе, а кад кажемо благословена природа, мислимо на благословени поредак који је Господ утиснуо у природу, и Апостол Павле нам у својој посланици каже како треба да се трудимо и наводи шта све припада свакоме човеку, и каже то је наше дело да се трудимо, и онда набраја зар немамо право јести и пити, сестру, жену, са собом водити и све даље. Каже зар не наводи то и само Свето Писмо, зар се то Бог брине за волове, када се каже не завезуј уста волу које врше. Па каже наравно, да се Бог не брине примарно за волове, него се то говори ради оних трудбеника који живе путем Јеванђеља и живе од Цркве. Ко служи олтару, од олтара се и храни и томе слично. Али управо на крају и Апостол нас поучава и да то поменемо и да се подсетимо његових речи када је рекао све подносимо са трпљењем, да не бисмо учинили какве сметње Јеванђељу Христовом. То је управо исто оно што се говори у нашем монашком завету, када се новопострижени монах или монахиња приводи Христу, када постаје нова твар у Христу благословом Божијим. И још на крају, драга браћо и сестре, благодараћи Господу, надлежном Архиереју, драгом сестринству и свима вама, нека будете благословени милошћу и љубављу Божијом, молитвама светих апостола, којима је овај храм и светиња посвећена, да наследимо и задобијемо апостолску веру и ревност за служење, да нас Господ нађе у вери, да нас просвећује, да увек будемо искрени, али и наша искреност да буде утемељена на јеванђелским вредностима и тако да даље корачамо крој живот, да узајамном љубављу сведочимо да смо заисто ученици Христови и да управо тим сведочанством будемо истрајни, уверени, непоколебљиви, без обзира да ли нас људи или дух овог света некада и одбацују, унижавају, презиру или шта томе слично, јер знамо да је пут ка васкрсењу, пут ка преображењу, увек пут Голготе и ето, нека би нас и Пресвета Богородица, ка чијем празнику и успењу, ускоро долазимо, нека нас Она чува под својим омофором. Живи били и Богом благословени“, закључио је даље Митрополит Иларион у својој беседи.

Потом се приступило трпези љубави, коју су припремили игуманија Павла са сестринством, као и парох јагњилски, протонамесник Бојан Вићовац.

Небојша Поповић, јереј