Митрополит се окупљеним верицима обратио надахнутом беседом рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре.

Срећан данашњи празник Светог Преподобног Романа, срећна слава овоме храму коме је он и посвећен, срећна слава свима нама који смо се данас овде сабрали, у овоме храму, да се Богу молимо, јер нам је молитва неопходна. Зашто? Зато што кад се молимо браћо и сестре, онда ми уствари разговарамо са Богом. А онај који се не моли, он не само што не разговара са Богом, он уствари разговара са собом. И он почиње о себи да мисли толико високо, ухвати га гордост, ухвати га сујета, и заиста по Светом Писму, такав човек не зна шта чини. А нама је потребна увек, непрестана молитва. Зато Господ у Јевањђељу каже “Молите се непрестано”. Јер када се молимо ми се ограђујемо Светим Анђелима, а када се не молимо онда нас ограђује она нечастива сила, која нам говори немој да се смираваш, буди горд. Треба да се молимо браћо и сестре, и ми смо се овде данас сабрали да се молимо и да служимо Свету Литургију. Често говорим да нема већег дела на земљи које је Бог дао човеку него да служи Литургију, а то када кажем да служимо Литургију, то не значи браћо и сестре да ја сам служим Литургију, него служимо сви заједно, уколико смо се сконцентрисали на Свету Литургију, уколико знамо шта је Литургија. Не само текстуално, да тако кажем, него да знамо шта нам поручује Литургија. Она нам поручује сједињење са Богом, она нам између осталог каже “Горе имајмо срца”, и докле год имамо горе срца, онда су значи и наше мисли уперене ка горе, али горе ка Богу, за разлику од оних који мисле да своје мисли упере над собом, изнад себе. Дакле, Литургија је Божанско дело браћо и сестре, није људско. И зато Литургија, што опет чешће говорим, спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. И уздигнуће и нас, и овде баш данас сабране, уколико заиста трептимо од љубави према Богу и љубави према ближњем, и док трептимо од Светиње Свете Литургије, и ако трептимо онда заиста нећемо бити посматрачи на Литургији, него учесници на Божанственој Литургији. Сваки човек, хришћанин који пропушта Литургију, он пропуста Благослов Божији, пропуста и Благодат Божију. Литургија је радост. И то нам је најбоље описао Свети Јустин Ћелијски када је рекао “Не могу да замислим тужнога човека тамо где се служи Света Литургија”. Али када човек нема радости у себи не може га ни Литургија орадостити. А човек нема радости у себи онда када је испуњен собом. Све ово што рекох знала је итекако Пресвета Богородица. А ми смо јуче прославили њен празник, Успеније Мајке Божије, или како ми Срби то кажемо Велика Госпојина. Ми и данас прослављамо заједно са Светим Романом Мајку Божију, Њен празник, и прослављаћемо је још неколико дана у том како црква каже попразниству. А зашто је Црква установила и то припразниство и попразниство? Припразниство да припреми своје вернике за оно што треба да прославимо, а попразниство да не заборавимо празник. Зато род људски треба да буде Богу благодаран, што нам је Бог даровао Пресвету Богородицу, Мајку рода људског, а мајка, шта ради мајка? Она је сва усредсређена на децу своју. Њен живот скоро више није њен живот, то је живот њене деце. Зато се мајка радује када види да деца иду путем Господњим, путем Јевањђеља, а тугује када не живе по Јевањђељу.

И заиста браћо и сестре Пресвета Богородица је мајка свих верника, и она је како се то каже и у Акатисту Пресвете Богородице, она је лествица која спаја небо и земљу, она је уствари мост. Преко тог моста је Господ сишао у род људски. Дакле, браћо и сестре, како бих рекао у неколико речи би могла стати цела прича о Пресветој Богородици. О њој је јако мало записано, али Свети Владика Николај каже, тих неколико речи записано о њој, то је уствари ново Јевањђеље.

Дакле, у цркви квантитет не значи ништа, значи квалитет. Па и оно што ми говоримо, ако причамо много, а та прича нема своју поуку, то је уствари прича у празно. Мудар човек јако мало говори, јако мало говори. Он се и не труди да говори много, он се труди да живи по Богу, и да буде пример другима. Зато ће и Свети Антоније рећи “Када сам год говорио, увек сам се покајао, а када сам год ћутао, никада се нисам покајао”. Засто? Зато што ми често не умемо да владамо својимо језиком. Језик пуштамо да поучимо друге, а себе да поучимо никако. Зато ми треба да схватимо да нас прати Бог, да нас прати Црква и да нас прати Пресвета Богородица. Пресвета Богородица је заиста мало Јевањђеље,цео Њен живот се може свести у неколико речи, а то је, Она је сва вера, Она је сва смирење, Она је сва молитва, и све поверење у Силу Божију, у љубав Божију, у то да је све у Божијим рукама, и да Он све може. Дакле, браћо и сестре, Бог све може, и оно што ми не можемо чак ни да замислимо, а човек све може једино вером, ако правилно верује, и оно што је најважније ако живи вером. Јер вера је сила, вера је снага, ми вером уствари усељавамо Бога у себе. Зато Господ и каже све је могуће ономе који има вере.

Бог нас је створио као заједницу, да кроз заједницу прослављамо Бога, а то најбоље чинимо као што рекох кроз Свету Литургију. То је добро знао Свети Роман, кога данас прослављамо браћо и сестре. Како је он постао светитељ? Па зато што је био испуњен даровима Духа Светога, што је веровао у Бога, што је живео по Богу. Поседовао је као што рекох дарове Духа Светог, веру, наду, кротост, смирење, Богољубље, човекољубље, и поред тих дарова које апостол Павле набраја, он на крају каже “Носите бремена један другога, и тако испуните заповест”. Сада када бисте мене питали да ли сам спреман да носим бреме другога, ја бих рекао да јесам, али када бисте ми натоварили бреме другога, ја бих се одмах скркао, што кажу, пао бих. Зашто? Па зато што ми је слаба вера, зато што немам љубави, зато што немам пожртвовања, да се жртвујем за другога. Ми сви хоћемо да се други жртвује за мене, а ја нећу да се жртвујем за другога.

Дакле, носите бремена једни другима. Ова бремена, овог времена у којем ми живимо, су тешка бремена браћо и сестре. Увек је хришћанима било тешко, никада хришћанима није било лако. Погледајте историју цркве па ћете видети. Али, народ је имао вере, поверење у Бога и поверење у Цркву. Али Цркву понављам, као заједницу Тела Христовог. Цркву је основао Христос, Црква је Божија и ми смо Божији уколико смо у тој Цркви коју је Христос основао крвљу Својом. Дакле, носите бремена једни другима. Сви смо ми браћо и сестре по слабостима својим, али сви смо по слабостима, али нас зато вера и љубав Христова веже управо у то једно тело, у једну Цркву Христову, да бисмо лакше тако носили себе, своје слабости, и да тако како бих рекао укопчани, повезани једни са другима могли да понесемо и слабости другога. Бог нам је дао све што нам је потребно за спасење, колико нам је потрбно, толико нам је дао, али да ли ми то видимо то питајмо себе. Немојмо браћо и сестре да тражимо Бога нигде на другом месту, ако га немамо у срцима својим. Зато да се ми данас замолимо Пресветој Богородици, Светом Роману кога данас прослављамо и ми, и овај храм, да нам помогну да останемо чврсти у својој вери, да останемо послушни Цркви Христовој, да задобијемо љубав Божију. Нека нам Господ помогне да заиста имамо вере, да се трудимо да живимо хришћански.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Нако Свете Литургије, уприличен је културно-уметнички програм, а затим и трпеза љубави за све присутне.

јереј Срђан Ђорђевић, парох белушићко-секурички