За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.

Пре почетка службе Митрополит Јовано осветио је живопис у овом храму.

Надахнутом беседом шумадијски Првојерах тумачио је речи данашње јеванђелске приповести:

„У име Оца и Сина И Светога Духа!

Нека је благословено наше данашње сабрање у овом храму. Нека је срећно и благословено освећење нових фресака у њему. Када Цркву живопишемо и осликавамо, не чинимо то зарад просте декорације. Ту на зидовима изображавамо ликове светитеља, почевши од Христа, Богородице и осталих светитеља. То радимо да би се подсетили да су људи који су осликани на фрескама, били људи као и ми. Изнад свега су били хришћани. Слушали су реч Божију и испуњавали је. Када уђемо у Цркву која је живописана, осећамо се као да смо на парчету Неба. Основно начело њиховог живота било је да угоде Богу и ближњима. Чули сте, приликом освећења фресака, да припадамо светитељима који су изображени, како би се они молили за нас, да разгоне таму, да лече болесне, да буду пример нама. И они су као људи носили тело, али су ипак постали свети. Испуњавали су заповести Божије а поготово заповести о љубави које нам Господ даје, да љубимо Бога свим умом, срцем, душом и снагом својом и да љубимо ближње као себе саме. И они су имали непријатеље, али их нису сматрали непријатељима. Сматрали су их за добре, јер су их такви какви су зли, подстицали да постану још бољи. Фреске и иконе у Цркви се радују када виде мноштво народа на служби. Тужни су светитељи на фрескама када се Литургија служи без народа Божијег. Данас сви заједно служимо Литургију, и ови насликани светитељи. Они су постали светитељи зато што су испуњавали Јеванђеље Христово. Данас смо чули дивно и поучно Јеванђеље. У њему се налази суштинско питање које човек може да постави Богу. То питање поставља овај младић који прилати Христу, као учитељу, не као Богу. Он пита шта му ваља чинити да задобије живот вечни. Овакво питање Христу не постављају ни апостоли ни ученици. Све то бива по промислу Божијем. Све што је описано у Јеванђељу је описано зарад наше поуке. Младић је хтео да пита шта је најважније у животу човековом? Ако бисмо питали неке људе шта би за њих било најважније у животу, свако би одговорио на свој начин. Свако би говорио о ономе чему он тежи, где су му мисли. Свако ће помињати оно чиме је оптерећен. Људи се често оптерећују непотребним стварима. Те ствари знају да човека одвајају од себе самога. Често пажњу посвећујемо небитним стварима, а запостављамо суштину. Сваки човек има неку жељу. То нам Бог не забрањује и не ускраћује. Али питање је да ли су нам жеље добре? Да ли желимо оно најпотребније и најосновније, или су нам жеље превелике? У животу је важно имати добре жеље. Често имамо и погрешне жеље. Желимо оно што нам није потребно, ни спасоносно. Жеља и хтење човеково опредељују човека и усмеравају га. По жељама видимо коме човек служи. А човек по речима јеванђелским може служити или Богу или ђаволу. Човек треба да има толико изоштрен ум да заиста себе проверава коме он то служи? Ми ћемо сви рећи да смо хришћани, да идемо у Цркву. Али да ли заиста служимо Богу? Зашто служимо Богу? Да ли је моја жеља да ми сви други служе? То што је најважније ми хришћани треба да ставимо на прво место. Шта је најважније откриће нам живот по Јеванђељу, живот у Цркви и труд да испунимо Јеванђеље. Јеванђеље морамо да читамо, да га упознамо. Свети Јован Богослов каже да неће бити другог Христовог доласка ни краја свету, док се не испуни и задње слово и цртица у Јеванђељу. Не можемо рећи да се Јеванђеље не односи на нас и да се ми у њему не препознајемо. Господ нам решава тај проблем и открива шта недостаје у нашем животу и шта треба да тражимо на првом месту у нашем животу, а то је Царство Божије. Царство Божије и Правду Божију тражимо, а све ће нам се друго додати. Када човек тражи Бога, он тражи истину. Када тражи истину, он се само истином служи. Не служи се неистином. Када човек тражи Царство Небеско, када му тежи, онда је такав човек сав усмерен на то Царство. Кроз мисли, речи и дела, он већ испуњава оно какав хришћанин треба да буде. Хришћанин треба да хода земљом, али да живи у Царству Небеском. Такав човек помишља о тренутку када ће поћи са овог света. Такав човек неће лако погрешити. Ако и погреши, брзо ће схватити тежину греха и покајаће се. Покајање је веће од сваког греха. Онај који не зна да ли греши или не, не зна ни да се покаје. Често наш човек каже да није грешан. Нема свест о греху. Само Бог зна шта је у нама и колико нам опрашта. Опрашта нам да би и ми опростили другоме. Човек који мисли на Царство Небеско добија од Бога оно што тражи. Такав је човек себе растеретио од себе самога. Господ даје одговор младићу који му је поставио питање шта треба да чини да би стекао живот вечни? Овај младић Христу прилази као учитељу, а не као Богу. Христос му даје одговор, јер као Бог он разуме сваког. Али тај одговор се односи на све људе, не само на овог младића. Господ му каже да држи све заповести Божије. Али младић је био помало и лукав и искушавао је Господа. Он каже Христу да то већ ради и да држи и испуњава заповести Божије. Пита се младић шта би још могао да уради? Господ зна да младић јесте нешто од тих заповести испуњавао, али је то било само формално. Зато му Господ каже да ако хоће да уђе у живот вечни да врши заповести. Заповести нису јарам који је Господ наметнуо човеку. Заповести су нам дате како бисмо сами себе управљали. Господ који зна шта се крије у срцима свакога од нас, открива шта је проблем у овом младићу, који је дошао да куша Господа. Такав човек не признаје ни Јеванђеље, ако није по његовој вољи. Такав је спреман да исправи Јеванђеље. Исправи човече себе. Не исправљај Бога и другога. Нажалост, чешће су нам мисли на дугом човеку, више него на нама самима. Не улазимо у себе, али волимо да завиримо у свако туђе срце. Господ жели да дотакне овог младића тамо где је он најосетљивији. Зато му каже да ће савршен постати када раздели све своје богатаство. То је било оптерећење за овога младића. Свега се могао одрећи, али себе и богатства, није могао. Одлази од Господа невесео. Зато Господ каже да је тешко богатима да уђу у Царство Небеско. Оно што човека оптерећује, не дозвољава му да иде напред. Најопасније је када смо оптерећени самима собом. Себе уздижемо а другога понижавамо. Себе представљамо као моралне и поштене. Али то је увек сумњиво када говоримо сами за себе. Господ младића из приче, али и све нас, позива да извршимо заповест о љубави према Богу и ближњима. Ако не испуњавамо заповест о љубави, онда нам ни испуњавање свих остали заповести не користи. Када имамо љубави према Богу и ближњима, сав свој труд улажемо да ту љубав сачувамо. Бог је љубав. Човек је слика Божија и одсјај Бога. Човек треба да одговори на љубав Божију. Обично волимо оне који нас воле. Највише волимо оне који одобравају све оно што радимо и чинимо. Тај ми је добар пријатељ. Ако ми неко укаже на грешку, од пријатеља постаје ми непријатељ. Љутимо се и питамо се откуд томе да нас исправља. Други немају право да нас исправљају, али зато ми можемо да исправљамо друге. Христос и Јеванђеље нас не уче да се тако понашамо. Такво право дајемо сами себи и тако пропадамо. И овај младић у данашњој причи је пропао. Христос зна наше унутарње стање и опредељење, а да ми тога нисмо свесни. Не желимо да се суочимо са собом. Зато ћу да се суочим са другим. Нећу се свађати са собом, али хоћу са сваким другим. Човек се често оптерећује ситним стварима. И тако ситнице полако направе хаос у нашим животима. Стварамо неред чувајући неважно, а занемарујемо суштину. Чувајмо душу своју. Није проблем ни када нешто стекнемо, него је проблем када нас то заокупи. Када бисмо размислили о томе колико речи употребимо да бисмо осудили другога, уместо да сагледамо себе. Тако је са нашим речима, мислима и делима када их под своје узме нечастиви. Како ћемо од свега тога очистити кућу нашег тела? Бићемо јако оптерећени ако не обуздавамо свој језик. Језик нема костију, а све кости поломи. Ми ломимо тог другога, али прво ломимо себе. Не обраћамо пажњу на себе, зато што хоћу да се прикажем бољим него што јесам пред другима. Ако језик не обуздавамо, а мислимо да смо побожни, од наше побожности нема никакве користи. Бог нам је дао језик да хвалимо и славимо Бога, да хвалимо другог човека и говоримо добро о њему. Није нам Бог дао језик да осуђујемо, него да себе осуђујемо. Господ нас учи да волимо ближње као себе саме. Ту се некако највише спотичемо. Како да другога ставимо испред себе? Нећу да ме други заклањају. Хоћу да сви виде мене. Некада погрешно мислимо, да други не заклања само нас, већ нам заклања и Бога. Страшно је када човек дође у такво стање, да о себи толико високо мишљење има. Други нам не сметају да видимо Бога. Да видимо Бога нам смета прљаво срце и нечисте мисли. Где нема Бога ништа не вреди ни испуњавање заповести. Господ младића, али и све нас, позива на савршенство. Никада не треба да останемо на истом нивоу. Треба да смо стално спремни на превазилажење себе самих. Господ је рекао младићу да све распрода, да би се растеретио. Страшно је када човек оптерећен. Човек мисли да га оптерећују други, а уствари сам себе оптерећује. Господ је рекао младићу да све своје раздели другима. Човек који не уме да дели са другима, све му бива на пропаст. Младић је отишао тужан, а Господ закључује да ће тешко богатоме бити да уђе у Царство Небеско, теже него камили да прође кроз иглене уши. Иглене уши су једна ниска врата на зидинама око Јерусалима, озидана тако да безбожници не би могли са коњима да улазе у град. Онда окупљени постављају питање Господу, да ли се ико може спасити? А Господ им одговара да оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Неко би рекао да је богатство препрека за спасење. Није. Бог даје да људи буду богати и у материјалном смислу. Али то богатство се не може трошити само себично, већ се мора поделити. Човек је велик и богат онолико колико се дели. Помолимо се Господу да нам открије шта је најважније у животу. Морамо водити рачуна и о мери свега у животу. Основно питање за свакога је да ли сам ја човек? Бити човек је велико достојанство. Поготово Божији човек. Ми смо слика и прилика Божија. Нека нам Господ помогне да се снађемо у овом времену. Да сватимо шта је оно што је најважније. Да схватимо да су вера љубав и смирење најважнији у животу. Да схватимо да треба да станемо пред Господа који све зна. Господ је милостив и помоћи ће нам.

Треба да желимо да чинимо добро док нам се не досади.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Лутургије уследио је културно-уметнички програм, а за окупљене је припремљена трпеза љубави трудом пароха рудовачког Родољуба Војиновића и његове породице, заједно са верницима ове парохије.