После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, Свети апостол Павле, у малопре прочитаном Апостолу каже и моли хришћане у Коринту да имају милостињу у себи и милосрђе, а у исто време их и позива да имају једнакости у јеванђелској љубави. Свети Оци кажу да је блаженије давати него узимати. Када човек дели нешто од онога што има заиста он има на првом месту саосећање. Он осећа другога да нема. Ако бисмо на ову тему размишљали да ли и колико свако од нас, када седнемо за трпезу да једемо, се сетимо да ли неко можда нема шта да једе или када се грејемо у својој кући и топло нам је да ли се сетимо оних који немају ни куће ни кућишта и који зебу. Зато се од хришћанина захтева управо та саосећајност. Да саосећамо са другима или како каже Апостол Павле да се радујемо са онима који се радују али у исто време и да тугујемо са онима који тугују. То је саставни део живота, данас се радујемо, на жалост сутра тугујемо и тако даље. Када осетимо радост другога онда се и у нама радост појављује.

Када осетиму тугу другога онда осетимо сажаљивост. Апостол Павле, када позива хришћане у Коринту на самилост и милостињу, хоће да каже да добровољно и са радошћу треба давати од свога онога што човек има. Ту је Св. Јован Златоусти је јако поучан и каже да ако немаш човеку да даш хаљину, кошуљу, кору хлеба или динара, немој да се изговориш па да кажеш ја немам ништа да му дам. Имаш. Ако свега овога немаш, имаш молитву да се молиш за њега. И то је итекако давање. Када се молиш за другога значи да другоме желиш добро и мислиш добро. Када човек даје од онога што има он је управо на јеванђелском путу. На путу заједнице и на путу једнакости. Свети Оци кажу: Када дајеш дај да те заболи – у смислу да ћеш ти можда оскудевати што си дао некоме нешто али знај да те Господ неће оставити. Цар Давид каже: Не видех праведника остављеног ни сиромаха да проси. Човек је највећи када се дели, у с ислу када себе даје другоме. Затворена шака не само што не може да даје већ затворена шака не може ништа ни да прима. Тако и човек ако није отворен према другом човеку он заиста нити даје, а не може ни да прима. Ко ревносније ради на тој свештеној једнакости давања и осећања утолико је бољи хришћанин. Старати се о сиротињи света је брига јеванђелска и хришћанска, и знајмо, браћо и сестре, не треба сумњати када видимо сиромаха или просјака јер нам је најсигурнији вођа за Царство небеско. Зато нахранимо ли гладнога, напојимо ли жеднога ми у исто време чини мо не само њима већ Господу Исусу Христу. Он је рекао: нахрани гладнога, напоји жеднога, одени голога, кад си учинио једном од ове мале браће Господу си учинио јер и то што дајемо другоме не можемо да кажемо: То је искључиво моје. Треба да схватимо да оно што задобијамо и имамо је дар Божији, а дар је најбољи када се дели.

Научио сам се од једног старца, сељака у Студеници. Једног врло искусног човека, животног искуства, Добривоје се звао. Па га упитах једном: Ајде Доко, реци ми нешто као поуку, што бих могао да узмем као једно гесло у мом животу? А он, човек са два разреда основне школе, толико књига прочитао. Мислим да не постоји ни једна књига у манастирској библиотеци коју он није прочитао, он скроман и смирен па каже мени: Јао Јовице, где ја сељак да учим игумана. Кажем му Доко, остави то сад, ја у теби видим оца и свога деду. Видим да си искусан човек. И кад сам навалио он каже: Гледај да у животу будеш што више вила, а што мање грабуља. Рекох: Доко, ја тебе не разумем – а ми пластимо на манастирској ливади сено. Каже: Шта ти је то што држиш ти у рукама? Рекох вила. Шта ти радиш са вилама? Узимаш са овог места па стављаш на друго или денеш и товариш. Видиш ли ово што ја држим, шта је ово? Кажем: Грабуља. Видиш, ја са грабуљом не могу да дам ништа од себе него само грабим к себи. И заиста, човек је у суштини несрећан човек што нема мира у себи, онај који само граби за себе. Ја и нико више. Хоћу само ја да постојим, а за друге ме баш брига. То није хришћански јер су хришћани породица. Свако чељаде у породици ако сене брине о другоме пропашће породица. Поготово ће нам породица пропасти ако нема реда и поретка. И држава пропада, и Црква пропада кад нема реда и поретка, а када има реда и поретка онда се зна шта ко треба да ради да учини своје. Зна се где је место оцу, где мајци, где сестри, где брату. Дакле, браћо и сестре, старати се о сиротињи је света брига хришћанска и сви ми хришћани сачињавамо то једно тело и душу без разлике и богати и сиромашни и учени, и неуки, и угледни и понижени. Чим смо у заједници дужни смо да заједницу чувамо. Дужни смо да улажемо у ту заједницу јер ако се у њу не улаже она ће пропасти. То је благодат коју је чудесни Господ даровао роду људском кроз Цркву. Зато је и основно да се сваки стара за све или један за све и сви за једнога. Сваки осећа свакога као део себе, то је оно што је најважније, осећати другога као једну органску и недељиву целину и радост једнога радост је свих, а туга једнога да буде туга другога. Оскудица једнога треба да буде оскудица другога. Отуда је самилост мера наше духовности, ако хоћете самилост је и мера наше вере јер ако верујемо и живимо по вери онда ће ми вера казати да учиним добро другоме, немој да му закидаш. Зато Господ и каже: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески.

Нека нам Господ помогне да имамо ове врлине милости и милосрђа, да имамо ту врлину једнакости јер када човек има ту меру једнакости код њега неће да се јави ни гордост ни сујета. Он се у ствари смирава, а смирење је најважнија хришћанска врлина. Све врлине може човек да има али ако није основну врлину смирења задобио од тих других врлина нема много користи. Нека нам Господ помогне да живимо у благодати коју смо задобили на самом крштењу и да нам Господ помогне да у благодати живимо.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић