После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, вера је основ нашег живота. А још кад вери придодамо ону врлину истине, онда заиста вера нас уводи у истину, а истина нас уводи у веру. И зато је речено да ми у свом животу без вере тонемо, а без истине лутамо. А једна једина истина јесте Господ наш Исус Христос. Зато нам је вера потребна, јер њоме можемо да докучимо, можемо да сазнамо, можемо да упознамо и оно што не можемо нашим разумом, или нашим људским моћима, или знањем. Вера управо настаје тамо где стаје људско знање. А људско знање је ограничено, а вера је та ширина. Зато и Апостол Павле каже: “Вера је извесност онога чему се надамо, доказивање онога што не видимо.” Да, баш управо то – доказивање онога што не видимо. То је вера. Да верујем више и чак од онога што видим мојим телесним очима. И заиста, човек без вере – да ли се уопште може назвати човеком? У ствари, нема човека без вере. Само што зависи у којој вери човек живи, какву веру исповеда и каквом вером сведочи свој живот. Сваки човек има дар вере. А вера је дар. И тај дар нама је донео са неба Господ наш Исус Христос, као што је са неба донео истину, правду и љубав. Пре доласка Господа у овај свет, ми нисмо имали јасне представе ни шта је вера, ни шта је истина, ни шта је љубав. Све то знали смо, али у магновењу. Јер да нам је све открио Стари завет, онда не би било потребно да дође Нови завет. А Нови завет, у ствари, потврђује оно што је Стари завет говорио о вери. О вери у кога? У веру доласка Господа Исуса Христа у овај свет, у веру у Месију, у Спаситеља, у Избавитеља. И управо захваљујући тој вери, старозаветни човек је могао да се одржи. То су у питању хиљаде и хиљаде година до доласка Христовог. Али вера се преносила с колена на колено, као што смо и ми веру примили од наших светих предака, зато што су нам они преносили и усадили веру. И заиста, сваки човек је, како каже модерна наука, homo religiosus. Човек има потребу да утемељи себе, своје биће и своје постојање на ономе што је онострано, што је иза. Зато апостол Павле каже: “Оно што је иза мене – то је иза мене. Ја се сежем ка ономе што је испред мене.” А ко је испред мене, тебе, свакога од нас? Христос треба да буде. Дакле, вера нас уздиже изнад времена и простора. Сваки човек је позван да по дару Божијем вером надиђе простор и време. Вера је та која везује и повезује. И управо оно по чему се ми, православни хришћани, одликујемо јесте вера, али и оно по чему се разликујемо од оних који су изабрали да смисао свог живота траже ван вере. Они смисао свог живота налазе у пролазним вредностима и стварима, у некој врсти идола. Кроз историју хришћанства људи су свашта обожавали – дрво, камен, животиње... Али у томе нису могли да нађу оно што вера човеку открива – а то је Бог. Зато што, као што често говорим, ми вером уводимо Бога у себе. Колика нам је вера и каква нам је вера, толико имамо Бога у себи. А ми, православни, верујемо у Тројичног Бога – једног, али Тројичног. Зато је врло важно да спознамо веру. А она се не може спознати толико науком и књигом, колико животом. И то је најбољи доказ да ли верујемо. Погледајте – какав је живот човека, таква му је и вера. А вера подразумева да живимо у истини. Да ли живимо у истини? Да ли се служимо истином? Или се често, нажалост, служимо и неистином? Зато је вера најважнија за живот човека. Апостол Павле нас позива: “Сами себе испитујте, јесте ли у вери? Сами себе испробајте.” У чему? У вери. Али у којој вери? У вери распетог и васкрслог Господа нашега Исуса Христа, у вери Богочовека. Јер то је најважније за човека и за људско биће уопште – вера у васкрслог Господа. А тиме и вера у загробни живот. Ако кажемо да верујемо у Бога, а не верујемо у загробни живот, онда од такве вере немамо много користи. Зато Апостол Павле каже: “Најнесрећнији смо људи ако само веријемо у Бога у овом животу верујемо у овом свету.” Али вера нас уводи у загробни, вечни живот. Ако нема тог вечног живота, зашто би Христос дошао у овај свет, зашто би страдао, зашто био распет и васкрсао? Управо да нам каже да постоји живот после овог живота. И тај живот је много вреднији од овога. Али за тај живот нам помаже овај живот – како живимо сада. Јер овим животом или задобијамо вечни живот, или га губимо. Без вере човек пада у понор – понор неистине, заблуде, зла, смрти, неправде, мржње и сваког порока. Вером, пак, стојимо у вечној истини Христовој, у правди Његовој, у љубави Његовој, у вечном животу Његовом. Вером, а не знањем. Јер вера нас држи у Богочовеку. Када имамо такву веру и живимо по њој, у нама се рађају неизрециве радости. Радости какве око није видело, ухо није чуло, ум није замислио. Све нам то вера дарује. А сујеверје, маловерје, врачарство и гатање – то је оно што сужава човека као икону Божију. Тамо где нема вере, човек иде да тражи спаситеља тамо где га нема. А где је Спаситељ? У Цркви Христовој. Где је спасење? У Цркви Христовој. Зато, ван Христа, ван Цркве, нема спасења. Јер ми се не спасавамо као јединке, већ у заједници и кроз заједницу. Зато је речено: “Један хришћанин је као ниједан хришћанин.” Када имамо такву веру и живимо у њој, у нама се рађају те неизрециве радости. Апостол Павле каже: “Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.” Дакле, када се причешћујемо, ми се причешћујемо вером, да то није символика, већ истинито тело и истинита крв Христова. Да ми кроз причешће примамо Бога у себе. Пазите, то је љубав Божија – што нам је дао Себе, што нам је дао Цркву. Пазите како се Бог смирује, да Он, који је већи од неба и земље, допушта да Га примамо у своја мала уста. Све Господ чини ради нас и ради нашег спасења. Он хоће да се сви спасу. Зато се поставља питање: како да човек испитује себе? Нема бољег начина од Јеванђеља. Хоћеш да видиш какав си? Огледни се у Јеванђељу. Ако видиш да ниси оно што треба да будеш, признај и поправљај се. Јеванђеље је наше огледало. Ако се не огледамо у Јеванђељу, онда се не огледамо ни у Христу, ни у Цркви. Јер Јеванђеље нам даје одговоре на сва питања. Само треба да га слушамо, читамо и испуњујемо. Господ није рекао: “Блажени они који науче Јеванђеље напамет”, него: “Блажени они који га науче и испуне.” Зато треба да учимо Јеванђеље и да живимо њиме. Јер за сваку мисао, реч и дело питај Јеванђеље и Цркву. Не тумачи Јеванђеље самовољно, јер оно се тумачи у Цркви, кроз свете људе који живе Јеванђељем. Тако ћеш истински познати себе и видети да ли Господ прима твој живот. Човек који се не држи истине, спреман је на све – на обману, превару, лаж. Зато треба да послушамо речи Апостола Павла: “Сами себе испитујте да ли сте у вери.” Не спасавају све вере, већ вера у Тројичног Бога. Људи измишљају вере и богове, али нас то не може спасти. Једини Спаситељ је Христос. Нека нам Господ помогне да стално испитујемо себе – јесмо ли у вери. Апостоли су молили Христа: “Научи нас да верујемо и да се молимо.” Ако истински верујемо, ако вером живимо, ако веру потврђујемо својим животом и делима, онда ће нам вера открити оно што никада не бисмо могли разумом. Нека нам Господ помогне да се стално изграђујемо у вери. Јер вера нам помаже да растемо у пуноћу раста Христовог. Понављам речи Апостола Павла: “Вером ходимо, а не знањем.” Не ослањајмо се на наше људско знање, ако то знање не прати вера у Бога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

ђакон Немања Стојковић