После Свете Литургије приступило се читању реферата на тему: “Хришћанско и атеистичко схватање света и живота”, коју је за ову прилику припремио јереј Срећко Зечевић, привремени парох први светоуспењски. Поздрављајући све присутне нарочито домаћина ове духовне радости Преосвећеног Владику Јована, јереј Срећко истакао у чему се састоји смисао и узвишеност хришћанског схватања света и живота за разлику од атеистичког, јер, оног тренутка када се човек појавио на овосветској позорници живота поставио је себи питање, питање које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је како је свет и човек настао. Овај проблем настанка света и живота у њему, мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је потребу за решењем овог проблема, пошто од начина решења овог проблема зависи и начин човековог бивствовања на земљи. Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет дело воље, мудрости и силе Божије. Као што хришћанство учи да је Бог Творац овога света, тако исто схвата и живот. Живот је по хришћанском схватању дар Божији. С друге пак стране, биће дакле, од самог почетка рода људског и прве појаве човекове на земљи и оних који своју појаву на земљи неће везивати за план и вољу вишег ума, већ за пуки случај и немушти план природе и њених хирова.

На крају овог излагања које је на општу радост, изазвало плодну и веома корисну дискусију међу свештенством.

У наставку је организована трпеза љубави коју је Црквена Општина Рогојевачка заједно са својим свештеником оцем Дејаном Марјановићем богато припремила.

ХРИШЋАНСКО И АТЕИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВЕТА И ЖИВОТА

јереј Срећко Зечевић

УВОД

Ако би једноставним жаргоном за тему о којој данас канимо говорити, нешто кратко и једноставно рекли, то би свакако било да је она и превелика и предубока. Та превеликост теме, ако се овај израз овако може употребити, огледа се у томе што је питање теизма и атеизма било у свим временима, у свим цивилизацијама, у целокупној историји човековој и човечанства уопште, кључно, опште, универзално, а самим тим питање смисла или пак бесмисла живљења.

Од првог најумнијег створа који се појавио на овој планети, од његове прве сумње и дилеме која је породила пад и грех, па све до наших дана, стално на уснама тог створења и у мислима и уму његовом, лебде и у сну и на јави увек иста питања: Ко сам ја? Шта сам? Одакле сам? Куда идем? Са та четири питања људског битисања, хватала се у коштац, свака иоле умна глава која се појавила на земљиним просторима, о њима размишљала и тражила одговоре, првенствено, у понорима и безданима своје личности и свог бића и налазећи одговоре, усхићивала се до драговољне патње и бола. Били су то они који су своју појаву на овој планети везивали за план и вољу једног Универзалног ума, којем ће дати највеће и најузвишеније атрибуте, као што су: Бесконачни, Премудри, Самобитни, Вечни, Свудаприсутан, Одржавалац, Највиши, итд.

У име тог Универзалног ума и славе Његове, људски дух ће исписати најлепше речи које су изговорене устима људским, својим рукама саздати најлепше споменике и њима окитити све земљине меридијане. У име Његово, биће чињени највећи подвизи, највеће жртве, највећа дела. У име Његово, човек ће и живот свој дати. Нема народа и племена на земљи које неће дати, ма и најмањи удео у тој општој хвали и захвалности према том Великом Уму и Великом Створитељу. Од свих светских религија, хришћанство ће несумњиво дати највећи удео у томе. Вековима ће човечанство лутати у свом боготражењу. Понекад ће човечанство у том Боготражењу бити близу праве истине, а много пута биће и далеко, сувише далеко од ње. То лутање ће трајати све до оне пуноће времена,о којој Богонадахнути апостол Павле каже: А када се наврши време, посла Бог Сина свога Јединородног... да искупи оне који су под законом (Гал 4, 4-5).
Својим Спаситељским и Искупитељским делом, Богочовек Христос успоставља прави, нови и истински савез између Бога и палог човека. Својим Божанским устима изговара речи које се до тада нису чуле. Чини дела која до тада нико није чинио. Химну љубави и праштања: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне (Мт 5, 44), својим животом и крсном смрћу отеловљује. Васкрсењем побеђује смрт и доказује да је Он господар живота и смрти и тиме враћа велику наду човеку да није сам, да није остављен, да не мора више лутати. Оснива Цркву своју којој обећава да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16,18). Узноси се на небо у славу Оца свога, који у име Његово, Његовим следбеницима, шаље Духа Светог да бди над Црквом Његовом до свршетка века. Као што Бог из превелике љубави своје шаље Јединородног Сина свог међу људе, да свако који верује не погине но да има живот вечни (Јн 3, 15), тако Бог из превелике љубави своје ствара свет ни из чега.

ХРИШЋАНСКА ВЕРА - ОДНОС ВЕРЕ И ЗНАЊА

Пре него што се осврнемо на главни део теме, о хришћанском и атеистичком схватању света и живота, размотрићемо питање, шта је то вера уопште и какав је однос вере и знања. Када говоримо о вери, обично се вера дефинише као нешто што се доводи у супротност са знањем. Овакав приступ проблему вере своје порекло има на западу, вера и знање су били два појма која су се међусобно искључивала. Многи се и данас налазе пред дилемом, кад је реч о вери и знању, или нешто знаш или верујеш! Или се нешто зна, па није потребна никаква вера, или се нешто верује што се не зна. Зато је и један хришћански апологета Тертулијан, у једној својој крилатици изразио веру као супротстављену знању: верујем зато што је то апсурдно (Credo quia absurdum), (зато што је нелогично, не може се доказати, не може се сазнати). На Истоку, вера није била супротстављена знању. Ова проблематика, односа вере и знања на други начин и другим речима, изражава проблематику односа занања и љубави. Већ код Блаженог Августина је расправљано о овом проблему и то тако, да је знање нужно и да мора претходи љубави – не можемо ништа волети, што не знамо, што претходно не сазнамо. На Истоку је неприхватљив став да љубави претходи знање. У православној традицији, знање и љубав се поистовећују, и ми не би требало да говоримо, како би били супротстављени западу – да љубав претходи знању. Ништа не волимо да би га сазнали. Такав однос је деградација љубави, деградација слободе и стављање љубави у службу нечег другог, тако да љубав постане средство. Љубав није средство, него циљ. Према томе, нити знање претходи љубави, нити љубав претходи знању. Знање и љубав су исто, једна стварност са два назива. Тако је и вера идентична знању[1]. Очигледно је да знање и вера нису исто, бар кад је у питању знање у опште прихваћеном, овосветском смислу речи. Када кажемо верујем у Бога, тј. знам да има Бога, онда та врста знања ни у ком случају нема ничег заједничког са знањем да у мојој соби стоји сто или да са спољашње стране мог прозора пада киша. Ова друга врста знања коју називамо објективним знањем – не зависи од мене, оно долази у моју свест мимо моје воље, мимо мог слободног избора. То знање је заиста објективно, и ја као личност, као субјект, могу само да га прихватим и на тај начин, учиним својим. Али када кажем верујем у Бога, онда та моја тврдња захтева као свој предуслов, моју одлуку и слободу и избор. Другим речима, та тврдња захтева неку врсту најличнијег учешћа читавог мог бића. И чим то моје лично учешће, тај мој слободни избор почиње да слаби и ишчезава, и моја вера почиње да се гаси, да постаје мртва вера[2].

Сада се поставља питање, где ми то видимо да се вера и знање поистовећују? Наиме, Символ вере, тј. исповедање вере увек је било везано за чин Крштења. Пре него што је неко требао да исповеди веру, да каже Символ вере, читане су му молитве егзорцистичке, молитве за изгоњење злог духа. Те молитве су укључивале и праксу окретања са запада на исток, онога који хоће да се крсти. У контексту исповедања вере, то окретање са запада на исток значило би, да неко ко хоће да се крсти, треба да промени свој живот, да заузме један сасвим другачији став у односу на свет и живот, него што га је имао до тада, до крштења. Исток је за прве хришћане био место ка коме су они били окренути када су се молили Богу, затим, Исток је био место одакле су први хришћани очекивали Други долазак Христов, окруженог са светима својим и анђелима. Према томе, овде Исток има један есхатолошки моменат, једну димензију будућности. Окретање на Исток, значи окретање ка будућим догађајима. Све ово значи, да када неко хоће да исповеди веру, треба да се окрене будућим догађајима, догађајима Другог доласка Христовог, Васкрсењу из мртвих, Царству небеском и вечном животу. Овде напомињемо, да је вера, односно исповедање вере, одговор на једно питање које поставља у лицу епископа или свештеника једна Црквена заједница. Шта то значи? То значи, да нико не може веру исповедити ако је сам. Нико не може сам затворен у једној соби да исповеда веру, да почне да верује и да на тај начин постане хришћанин. Бити хришћанин значи одговорити на једно конкретно питање које поставља Црквена заједница. У Посланици Јеврејима, постоји једна дефиниција вере, једина у Новом завету, та дефиниција вере је остала кроз сву историју Цркве до данас као мерило, шта је то вера. Апостол Павле каже: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев 11,1), или на грчком оригиналу: ‘`Εστιν δε πιστις ελπιζομενων υποστασις, πραγματων ελεγχος ου βλεπομενων[3]. Вера је дакле, ипостас стварности којој се надамо. То значи да је вера само биће. Пошто се ипостас изједначава са бићем, а признати нешто да постоји, значи сазнати га, имати знање о њему, као конкретно биће, то се и вера изједначава са знањем. Вера је основ, ипостас, ономе чему се надамо, а то чему се надамо је есхатолошког карактера, ствар је будућности, није сад и овде. Јер да је сад и овде, не бисмо говорили да му се надамо, него би било извесно. Окренути се будућим догађајима и признати да ти будући догађаји који ће доћи, сад јесу и да за нас постоје – значи веровати. Вера је признање нечега да постоји што се не види и указује на окретање ка будућим догађајима, ка Истоку. Овако схваћена вера укључује слободу. Вера признаје да постоји нешто што се не види, што се не може чулима сазнати. Зато је вера увек слободна, та слобода не постоји у сазнању ствари, јер нас ствари на неки начин приморавају, сва наша чула и разум својим присуством, да их признамо за постојеће, па да и друге убедимо у њихово постојање. Још једна димензија вере је битна, да вера није само ствар прошлости. Будући да не видимо нешто што се десило у прошлости, тј. не видимо сад (нпр. чуда која је Христос чинио...), онда то прихватамо и мислимо да је то вера. Међутим, то још увек не може да се идентификује као вера у овом смислу, како о вери говори апостол Павле. То ће пре бити поверење, да на поверење примам то што ми неко преноси да се десило у прошлости. Чиста вера је сазнање нечега да постоји иако не видимо, не осећамо, немамо никаквих логичких доказа за то. Суштина вере је окретање будућности, есхатологији, а не убеђење засновано на искуственим догађајима[4].

Вера је жива свест и осећање, да је све што је Христос рекао и учинио, рекао и учинио због мене, да се све из Јеванђеља односи управо на мене и мој живот. Православно питање није у шта верујем, већ у кога верујем? Верујем у Бога који је први поверовао у мене и позвао ме у веру. Знам да је вера од Бога, а не од мене, и знам да вера није пуко религијско знање, већ живи сусрет са Богом, тј. и богоосећање и богопознање које захтевају лично учешће и подвиг целог мог бића, сву моју слободу. Моја вера је мој одговор на Божији позив, и од моје вере зависи моја судбина земаљска. Православна вера није нешто невидљиво. Ми нашу веру, тј. Христа, не само да можемо, како каже апостол Јован, да видимо очима и дотакнемо рукама, већ можемо да га целивамо и поједемо, тј. да се са њим сјединимо у Причешћу као свечудесном сусрету и загрљају човека и Бога[5]. Овог загрљаја су лишени људи атеисти, људи неверујући, који не желе да признају и прихвате таквог Бога, живог и личног Бога.

Један чувени белгијски философ, књижевник и преводилац Морис Метерлинк, одговарајући у једној анкети на питање о вери у Бога и шта зна о Богу, рекао је: Ја се клањам, ја ћутим пред Њим. Што више идем напред, он се све више повлачи. Што више размишљам о Њему, све мање разумем. Што Га више гледам, све га мање видим, а што Га мање видим, све сам сигурнији да Он постоји; јер ако Он не постоји онда је свуда ништавило; а ко може замислити да ништавило постоји[6].

Вера у Бога, Богочовека Христа, нас спасава од атеистичког очајања и анархистичког безумља. Богочовек је све и сва у свим човековим световима, Он је најнеопходнија неопходност наше планете; Он је једини спаситељ од безизлазног очајања и самоубилачке скепсе; Он је једини Просветитељ и Осветитељ у свим тамама; Он је једини Логос, једина Логика, једини Смисао, једини циљ живота у свим световима[7].

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Питањем постанка света и живота, бавили су се одувек сви научно – философски умови било које ере. Тако осетљиво питање било је омиљена тема сваког мислиоца. Ово питање превазилази оквире науке и као такво оно је више у домену религије, будући да је оно у Откровењу нашло свој прави смисао и одговор. Од оног тренутка када се човек појавио на овосветској позорници живота поставио је себи питање, питање које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је како је свет и човек настао. Овај проблем настанка света и живота у њему, мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је потребу за решењем овог проблема, пошто од начина решења овог проблема зависи и начин човековог бивствовања на земљи. Отуда су људи били одувек приморани да ово суштинско питање решавају како најбоље знају и умеју. Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет дело воље, мудрости и силе Божије. У Символу вере ми исповедамо веру у: Бога Оца, Сведржитеља Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Бог је једини Творац света: У почетку створи Бог небо и земљу - вели Свето писмо. Овде се хришћанско учење, дистанцира од атеистичко – материјалистичког схватања да је основ свега материја и да је свет настао сам од себе, од првобитне материје коју нико није створио, која је постојала у свемиру. Свет је по хришћанском схватању κτιστος – створен и то ни из чега - ex nihilo. Израз ни из чега показује да пре него што је створен, свет није постојао, постојао је само Бог - као Света Тројица. Израз κτιστος, значи да је свет створен и да има свој почетак и крај, дакле није вечан. Све што је створено има свој почетак и крај, што опет указује на постојање времена и простора.

Ако кажемо да је Бог Створитељ света, ми тиме не желимо да кажемо да Он просто ставља ствари у покрет првобитним чином у "почетку", после чега оне функционишу саме за себе. Бог није космички часовничар који навија машинерију, а затим је оставља да сама откуцава. Напротив, стварање је непрестано. Када би Бог престао да у сваком тренутку испољава своју стваралачку вољу, васељена би истог часа ишчезла у небиће[8]. Бог слободно из љубави ствара свет, чином своје слободне воље. Ништа га није присилило на стварање. Бог није по својој суштини Створитељ, већ је он то само по својој вољи и енергији. Тако се свет не излива на природан начин из суштине Божије, нити представља створену енергију Божију, већ напротив, представља резултат Његове нестворене енергије. Све што Бог хоће да ствара, Он може стварати – није тачно да хоће да ствара само оно што може; према томе, кад је Он у питању, није једно те исто бити и хтети. Ако битије (бити) Божије ствара, онда Бог све што ствара, ствара по нужности; а ако ствара воља (хтети) Божија, онда Бог све ствара слободно. А стварајући слободно, Он ствара шта хоће и кога хоће и кад хоће[9].

Прва последица стварања света ни из чега, јесте да је овај свет смртан. Свет је смртан зато што има свој почетак, а све што има свој почетак има и свој крај. Све што је створено то је и смртно. Према томе овај свет није вечан, како су то говорили грчки мислиоци. Друга основна последица стварања света јесте да је свет створен вољом Божијом. Бог је хтео, зажелео, у једном тренутку да створи једно биће наспрам себе, које није Он. У томе се огледа слобода Божија у односу на свет. Трећа последица створености света је, да он не може да постоји сам, јер је смртан, подложан пропадљивости. Доведен је у биће, вољом другог, вољом Божијом. Ништа Бога није приморало да ствара свет, Он га ствара из љубави. Све ово треба разумети на следећи начин: свет будући да је створен, може сваког тренутка да престане да постоји, да га нема више, зашто? Зато што свет нема у себи самом, у природи својој, силе које му дају снагу да може вечно да опстане, да постоји. Дакле, свет иза себе и испред себе, има једно небиће које стално угрожава свет. Зашто је за хришћане толико важно да свет није вечан, него да је створен, да ли је зло да свет буде вечан? За хришћане није зло по себи да је свет вечан, али је утолико зло уколико негира Божију слободу и то тако, да у крајњој линији негира Бога. Ако сапостоји Богу нешто што није Он, ако свет сапостоји Богу, тада Бог није апсолутно слободан. Апсолутно слободно биће претпоставља да није нешто поред њега, што није он сам[10].

Сада се поставља питање, да ли је Бог створио свет са жељом да овај нестане, да престане да постоји. Свакако не! Бог је створио свет да вечно живи. Створио га је љубављу и слободом из небића, да би свет имао вечно биће, да би вечно живео. А живеће вечно ако свет буде у заједници са Богом. На који начин је Бог могао да делује, да споји твар са собом и учини је бесмртном, а да при том не изгубимо основна својства тварне природе и да то не буде насилно, већ да све то буде слободно и од стране Бога, и од стране створене твари. То је Бог учинио створивши човека. Човек је кључно биће за спасење света. Човек је створен на послетку целокупног стварања, управо зато, да би творевину сјединио са нествореним Богом; да их доведе у трајну везу, да творевина, имајући везе само са нествореним Богом не би умрла, него да би живела. Према томе, ова заједница са Богом представља једини циљ стварања човека. Дакле, потребно је било да Бог створи једно биће које ће бити слободно у свом постојању, али ако је требало кроз ту личност, кроз то биће, створену природу сјединити са Богом, онда је то биће требало да садржи ту тварну природу у себи. Створена (материјална) природа требало је да чини тело те личности, и створи Бог човека од праха земаљског (Пост 2,7). С друге пак стране, то биће је требало да буде слободно у свом постојању, да има слободу у односу на детерминисаност природе. То је Бог учинио створивши човека по „икони“ својој. Икона Божија у човеку није део Божанске природе, него дар Божији. А тај дар је личност човекова. Личност подразумева слободу у постојању. Бити личност значи бити у слободној заједници са другом личношћу. Без човека творевина је осуђена на смрт. Поставиће неко питање, зашто је Богу за спасење био потребан човек, а не нека друга бића, на пример анђели? Зато што анђели немају тело, као људи, односно немају непосредну повезаност са материјом, док ми имамо учешћа чак и у смрти творевине[11].

О, Ти што пространством немаш нигде краја....
 Ти превечни што си.
 Ти уништи хаос, позвао си њега из бездана вечног,
 И редити стао....
 Ти си био, јеси, увек биваћеш![12]

БОГ ТВОРАЦ ВРЕМЕНА И ИСТОРИЈЕ

 Да утопим се у плаветнило Твоје,
 Господе, жедан ја.
 И радост моја теби, дародавче,
 руменилом да окади просторе,
вапије у том смислу богочежњива душа песника Момчила Настасијевића[13].

ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ЖИВОТА

Као што хришћанство учи да је Бог Творац овога света, тако исто схвата и живот. Живот је по хришћанском схватању дар Божији. Нема живота без заједнице, јер се једино кроз заједницу и кроз учешће у животу других живих бића може живети. Зато је живот радост, и зато се Дух Свети у нашој молитви коју увек изговарамо на почетку Литургије, назива Животодавац и Животворац, јер је Он тај који даје живот, не само овај биолошки него и онај други вечни, који је још важнији.

Како је могуће овај живот учинити вечним? Одговор је један: личним и свецелим усвајањем Личности Богочовека Христа, као суштине своје човечије личности; а то значи Христову вечну душу учинити својом душом, Христову вечну љубав учинити својом, Христов вечни живот учинити својим животом, и најзад, Христову Богочовечанску Личност учинити темељом и архитектом и атмосфером своје личности. Све то преведено на језик Апостола Павла гласило би: Ја више не живим, у мени живи Господ (Христос) (Гал 2,20). Човек може осетити да је његова душа у истини бесмртна, да је његов живот вечан, напротив, једино када обогочовечи све психофизичке састојке своје личности, тј. кад своје "ја" стопи са Христовим, кад Христос постане за њега α и ω (алфа и омега), метод и циљ; вечно идеална реалност и вечно реална идеалност. Усвојити Христа за суштину своје личности значи усвојити природу божанства за своју природу, значи постати учесник у Божјој природи (2 Петр 1,3), постати сутелесник Христов (Еф 5,6), а то све значи саоваплотити се Телу Христовом - Цркви, тј. оцрквенити се[15].
Свети Оци су говорили да Бог има безбројне Божанске енергије и када је стварао свет једне су деловале као бићетворне или суштетворне енергије, које су суштину бића стварале, ону подлогу, оно основно битисање. Друге су Божанске енергије давале живот – то су животворне енергије; па су онда треће давале мудрост – мудростворне енергије; или разум – разумотворне, или врлину – врлинотворне, или доброту – добротворне, слободу – слободотворне, или љубав – љубавотворне. Човек треба да у свима њима учествује, јер је залог свега тога у њему дат од Бога. Зато их човек предосећа, само му треба помоћи, а нико му не може помоћи без себе, да развије у себи те глади и жеђи, те енергије, те потенцијале, наравно уз сарадњу Божију[16].

ШТА ЈЕ ТО АТЕИЗАМ И ОДНОС ВЕРЕ И АТЕИЗМА?

Према дефиницији једног религијског речника, атеизам је именица грчког порекла и потиче од речи: α - одречни префикс + Θεος = Бог и значи онај који негира Бога. Атеизам је поглед на свет којим се одбацује било какво веровање у Бога или богове, живљење као да Бога нема. Атеизам сусрећемо и ког грчких мислилаца (Хераклита, Ксенофана, Демокрита, Критије), код философа новијег доба: Фојербаха, Маркса и многих других. Блажени Августин је у своје време назвао атеизам: лудост неколицине[17].
Овде се поставља питање, да ли атеизам значи одсуство сваке вере? Не. Наиме, сви људи имају неки појам о Богу. Чак и они људи који формално не припадају ниједној религији ипак имају неки појам о Богу, зато што постоје и што се не мире са смрћу, већ желе вечно да постоје. Тежња човека да дође до истине и сигурности у овом променљивом свету у коме живи, односно сусрет са проблемом смрти, неминовно га упућује на овај или онај појам о Богу. У зависности од тога како човек решава проблем смрти и мисли да остварује вечно и непроменљиво постојање, он то и обожава. Дакле, на овај или онај начин, појам Бога је присутан код свих људи без изузетка. Али, шта је са атеизмом, односно, са људима који не верују да Бог постоји? Ако Бог заиста постоји, како га онда једни познају и признају да постоји, а други не? Атеизам као феномен савременог света, не побија чињеницу да Бог постоји, јер атеизам није одсуство сваког појма о Богу. Пре би се рекло, да је атеизам неприхватање једног конкретног Бога у кога верује околина, у којој се атеизам развија, него што је он неверовање у Бога. Тачније, атеизам је борба против Бога. Бог за атеисте не постоји, зато што они не желе да он постоји за њих. Идентификовање некога или нечега, као постојећег за нас, претпоставља нашу слободу, тј. претпоставља да и ми желимо да тај неко за нас постоји. Објективно постојање некога још не значи да он постоји и за нас, јер ми можемо и да не желимо да неко постоји и за нас, што иначе изаражавамо, када неког не желимо, речима: За мене ти не постојиш! То не значи да он заиста не постоји по себи и за друге, макар ми и не хтели да он постоји. Он не постоји за нас, али постоји по себи и постоји за друге[18]. Вера у Бога је дубоко усађена у душу човекову, веру нису измислили неки примитивни праисторијски људи. Као што је у семену дрвета све дато: и стабло, и корен и гране и плодови, тако је и код човека, при његовом зачећу, дат од Бога: и облик тела, и разум, и осећање и вера. Као што дрво може да буде кржљаво, болесно, да се изметне у криво, тако и човек може да постане неверник, што зависи од васпитања и од личне воље. Бог је наградио човека разумном вољом и он може да бира шта хоће: или једно или друго[19].
Можда атеизма у суштини и нема, већ само бекство од Бога, Свети Владика Николај у том смислу говори: Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Залуд бежиш од Бога, не можеш се сакрити. Он те, истина, неће гонити, али ће те чекати, Он те неће чекати само на месту где си га ти оставио. Он ће те чекати на свим линијама и угловима света[20].
Ако неверујући људи кажу да је ово једини живот који имамо, да нема другог живота, онда је све бесмислено. У том смислу и чувени шпански писац Мигел Де Унамуно пита се: Зашто желим да знам одакле долазим и куда идем? Куда идем и куда иде све оно што ме окружује? Ја желим да не умрем сасвим, и желим да знам да ли ми је суђено да сасвим умрем или не. И ако не умрем, шта ће бити са мном?А ако умрем, онда је све бесмислено. Постоје три решења: а)или да знам да сасвим умирем – онда неизлечиво очајање. б)или да знам да не умирем сасвим и онда – мирење са судбином, в) или да не могу да знам ни једно ни друго – и тада мирење са судбином у очајању[21].
Праштајући се са својим пријатељима револуционарима и полазећи на гиљотину, адвокат Дибоск, упутиће им у свој својој заслепљености, речи пуне трагизма и сатанског хуморизма: Збогом, идем испред вас у ништавило. Радо остављам природи елементе од којих сам састављен, са жељом да у будуће учини од њих бољу употребу, јер се мора признати да сам јој ја веома лоше испао за руком[22]. Заиста, човек над овим речима не зна да ли треба да се смеје или да сабере веђе у грчу.
Атеисти одбијају да прихвате Бога у кога верује њихова околина, одбацују Христа, осуђуја га и исмевају. Велики руски умник Достојевски, у свом обраћању атеистима каже: Ви господо који одричете Бога и Христа, никада ни помислили нисте, како без Христа све одједном постаје гадно и грешно. Ви осуђујете Христа и исмевате Бога, но какве узоре ви дајете човечанству? Како сте мали, како неваљали, како злобни, како славољубиви! Одстрањујући Христа, ви уништавате у роду људском недосежни идеал красоте и доброте. И шта ви од исте вредности предлажете у замену. Христос је једина права утеха човечанству; ви бисте могли њему одузети то, када би могли пружити свету нешто боље од Христа. Питање је сада: имате ли Ви тако што? Дајте ми други идеал и ја ћу поћи за вама. У осталом, ви ме можете лишити вере у Божанство Христа, ако само покажете нешто боље од Христа, хајде покажите! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити уместо Христа[23].
Атеисти, неверујући, кажу да постоји разлика између вере у области науке и вере у Бога. Вера у науци по њима је увек заснована на нечијем знању. Ако ја нисам извршио неке експерименте и научна израчунавања, то су уместо мене извршили стручњаци. Они то што тврде баш позитивно знају, а ми верујемо њиховом знању. Али, у области вере у Бога и Божијег откровења нема ништа што се баш позитивно зна. Ту је све од почетка до краја сама чиста вера, неослоњена ни на чије знање. Таква вера, незаснована ни на чијем знању, слепа вера, која бежи од сваке контроле и проверања у страху да не буде очигледно демантована чињеницама и разумом, таква вера није достојна културног човека, а понајмање строгог научника – кажу неверујући. Међутим, ми се са овим не можемо сложити. Прво, није тачно да свако веровање, на које смо упућени у свакидашњем практичном животу, почива на нечијем знању. Некад почива, некад не почива. Дешава се да лекар утврди дијагнозу нечије болести и препише терапију и болесник верује „позитивном“ знању лекаревом, а на крају крајева се испостави да је погрешна или дијагноза или терапија или и једно и друго. У науци постоје не само чињенице него и многе хипотезе. А хипотеза, већ зато што је хипотеза, не почива ни на чијем знању. Много пута се дешава да се нешто у науци сматра чињеницом и њој се верује, па се касније констатује да је тачињеница нетачна. Некад се веровало да је Земља равна плоча и да је у центру васионе. Ова и све остале оспорене чињенице које су сматране правим позитивним знањем, у ствари се показало да је била у питању чиста вера и то још погрешна. У области историјске науке срећемо се са вишеструком вером. Ученик верује професору, професор писцу уџбеника, писац уџбеника верује оном ко је писао историјски документ, а писац документа ако случајно није био очевидац онога о чему пише, верује ономе од кога је чуо за ту историјску чињеницу о којој нам даје саопштење. Дакле, није тачно да је у науци и животу баш све засновано на нечијем знању. Друго, није тачно да је у области вере у Бога и Божијег откровења све засновано на вери без ичијег позитивног знања. Има и у тој области вере чињеница које почивају на нечијем знању, а ми том знању верујемо. Људи који су доживели Божија јављања, Мојсије, Аврам, апостоли и сви савременици Христови који су доживели Његова чудеса, апостол Тома који је после Васкрсења Христовог додирнуо васкрслог Христа и сви други који су доживели сличан сусрет са Богом, они баш позитивно знају за те своје доживљаје, а ми њиховом знању верујемо. Вера није нека антитеза науци и позитивном знању. Вера и знању могу да имају различит однос, а могу и да се потпуно подударају. Кад нешто знам да је истина, онда уједно и верујем. Нико не може рећи: знам да су 2+2=4, али ја у то не верујем. Може вера да допуњује знање. Не знам да ли има живих бића на некој планети, не знам, али могу да верујем. Може да постоји и трећи случај кад се вера и знање искључују: знам да нешто није истина, не могу онда веровати и да јесте[24].

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД АТЕИСТИЧКИХ ИДЕЈА

Пре него што уђемо у дубину основе и потке философије атеизма, ићи ћемо упоредо и са историјским развојем њеним. Спонтана замисао да нема богова (Бога), вероватно је стара колико и сам теизам. Философске идеје које се данас називају атеистичким су се, пак у 6. веку пре Христа појавиле у Европи и Азији.
АЗИЈА - Настанак атеизма као заокруженог система често се везује за Азију у 6. веку пре Христа, када је забележен настанак великих религија као што су џаинизам, и будизам, у Индији, таоизам и конфучијанизам у Кини. Недостатак традиционалног верског садржаја у тим религијским системима, односно поштовања конкретних божанстава је неке теоретичаре подстакло да их назову атеистичким. Атеистички садржаји су се такође приписивали и појединим школама браманизма као што су Санкја и Миманза. Тако нпр. класична Санкја је чисто атеистичка, не признаје нити Бога теистичког у персоналном смислу, нити пантеистичког безличног бога. Бога просто нема. Стварност се састоји из множине, а не из једнине[25].
ГРЧКА – Први који ће материју бесловесну, у свој суровости својој, ставити у прапочетак и дати јој творачку моћ, биће по речима римљанина Лукреција Кара, човек из Хеладе, који се усудио да први очи смртне дигне к њој и стане јој насупрот (тј. религији)[26].
У античком свету су грчки полиси, а касније и Римско царство, службену религију сматрали једним од темеља свог политичког поретка. Грчко - римски свет је толерисао поштовање и других верских култова, а порицање грчко - римских богова, сматрало се нападом на државу, па су сви они који би јавно порицали постојање божанстава ризиковали смрт или прогонство. Упркос томе, у античком периоду је забележен низ мислилаца чији би се ставови, у већој или мањој мери могли назвати атеистичким. Тако је нпр. философ Теодор, око 300. г. пре Христа, касније познат као Теодор Атеист, прогнан из родног града Кирене. Атеистички су се ставови приписивали мислиоцима и песницима као што су Протагора, Леукип, Демокрит, Епикур, Емпедокле, Тит Лукреције Кар. Међутим, савремени философи би њихове ставове пре назвали агностичким, материјалистичким или деистичким.
СРЕДЊИ ВЕК – У средњевековној Европи доминантна је била хришћанска теологија, а касније и Римокатоличка црква учинила је јавно исповедање атеизма немогућим. Свако ко би порицао постојање Бога, ризиковао је оптужбе за јерес од стране инквизиције. Стога, података о атеистима у овом периоду има заиста мало. Исламски свет је такође атеизам третирао као јерес, али је средњевековна арапска философија забележила неколико мислилаца који су накнадно проглашени атеистима. Од најрадикалнијих је био Ибн ал – Раванди.
НОВИ ВЕК – Хуманизам, тј. ренесанса, а касније и Реформација, су у 16 и 17. веку створили плодно тло за преиспитивање многих дотадашњих ауторитета и догми. Развој рационалистичке и емпиристичке философије је, пак, разум и науку ставио испред религије. Хуманизам заједно са ренесансом ће ставити човека, човекобога, на поприште борбе заједно са материјом. Хуманизам ће тог и таквог човека уздигнути на највећи могући трон, али ће га и оголити и обездушити до испод дна. Хуманизам, као аксиом ће често, погрешно бити поистовећиван са хришћанским добротољубљем и човекољубљем, иако га он ни као сурогат не може заменити. Таквог обезбоженог човека прихватиће касније и век просвећености, век Волтера, Дидроа и тада ће по први пут човекобог објавити рат Богочовеку. Биће то у ери јакобинској, монтањарској и санкилотској, седамдесетих година осамнаестог века. Потећи ће први пут у историји човечанства крв у једном рату, први пут објављеном Богу. Али, Робеспјер, Дантон и Мара, вође овог крвавог, безбожног пира, премда ће и сами наћи у њој своју кончину, трагичну и сурову, неће дати никакве поуке човечанству. Грешке јакобинизма поновиће касније и руски бољшевизам у још драматичнијем обиму и облику, и кинески маоизам, а албански енверхоџизам ће га довести до апсурда и тотала. Дубоки сатанизам атеизма, ретко ко је умео тако мисаоно да разоткрије и ослика као што су то учинили Анатол Франс са својим бесмртним делом, Богови су жедни, и пољак Осендовски, својим делом Лењин.
Вешто манипулишући са скоро свим научним открићима и хипотезама, почев од оног Кантовог и Лапласовог о космосу који је испуњавала хаотична маса без реда, састављена од крупнијих и ситнијих честица које су се узајамно привлачиле и кретале, затим од Холбаховог Система природе, и Дарвиновог еволуционизма и другим поставкама, хипотезама, открићима и наговештајима, атеизам ће у Марксовом дијалектичком материјализму добити своје јеванђеље. Свако, ма и најмање научно откриће или наговештај, који се ни по слову ни духу не супротставља религиозном схватању живота, атеизам ће вештачки, на силу, супротставити њој, религији. Поред Маркса, атеизам је постао један од темеља философије, Лудвига Фојербаха, Артура Шопенхауера, Фридриха Ничеа. Марксистичко схватање религије је атеизам учинило једним од темеља идеологије комунизма, која је захваљујући Октобарској револуцији омогућила да атеизам постане службена политика Совјетског Савеза, а затим и других комунистичких земаља у 20. веку. Та пракса, позната као државни атеизам, активно је промовисала атеизам као својеврсну државну религију, односно у већој или мањој мери прогонила исповедање религије или веровање у Бога. У томе је најдаље отишла Албанија у којој је религија 1967. г. законски забрањена, а Албанија се прогласила првом атеистичком државом на свету. Након пада комунизма, у многим државама је дошло до наглог процвата деценијама спутане религиозности као и негативних ставова према атеизму који се изједначавао са омраженим комунистичким системом.

АТЕИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВЕТА И ЖИВОТА

Биће дакле, од самог почетка рода људског и прве појаве човекове на земљи и оних који своју појаву на земљи неће везивати за план и вољу вишег ума, већ за пуки случај и немушти план природе и њених хирова. Биће таквих и у изабраном народу Божијем. Скепса, дилема и очај, биће највећи психолошки мотиви за раскидање веза између Бога и човека. Тим мотивима у блажој форми биће окупирани и први пратиоци и сарадници Христови на земљи. Јудин очај, Петрова дилема и Томина скепса, постаће касније сиже философије атеизма, његово вјерују и велики разлог. Научници атеистичко – материјалистичког уверења, насупрот Хришћанству, које учи да постоји једно Биће које је творац свега видљивог и невидљивог или духовног света и које називамо Бог, нас уче да не постоји ни Бог ни духовни свет. Јер, ни Бог, ни духовни свет нису чулном искуству подложни, тј. не могу се нити видети нити опипати, а оно што се не може видети нити опипати, то у ствари и не постоји. По својим особинама материја је самобитна и вечна, тј. она постоји одвајкада и сама је узрок свом постојању. Из ње је у току дугог времена постао целокупни свет неорганских, органских и психичких феномена или појава. Појаве тзв. психичког живота нису ништа друго до епифеномени или супојаве ових најразличитијих комбинација основних елемената материје. Другим речима, јединопостојећа, самобитна и вечна материја творац је свега видљивог и невидљивог света.
У свом ходу ка мистерији стварања космоса, наука нам је понудила сијасет хипотеза. Од оне Кант - Лапласове теорије, Норман Локајерове, Фред Хојлове итд. Тако нам Кант (1724 – 1804) објашњава да је у космосу постојала праматерија која је била у хаотичном, гасовитом стању. Она се састојала од честица које су снабдевене силама привлачења и одбијања. Негде је та материја била гушћа негде ређа. Те збијене честице су постале центри привлачења, јер су се остале честице из ређих маса кретале ка гушћим. Тако се већина тих честица сјурила у централну маглину од које се формирало сунце. Пошто су се те честице кретале у истом правцу то су проузроковале обртање сунца око осовине. Слично су постале и остале планете. Лаплас је развио своју хипотезу 1796. године. По њему, првобитна материја у виду лопте лебдела је у простору и обртала се око своје осовине. Та првобитна маса је била усијана па се постепено хладила и по природном закону скупљала. Услед тога брзина се повећавала. Услед повећане брзине појавила се центрифугална сила због које се почео одвајати део по део те масе. И тако су формиране планете сунчевог система. За разлику од Лапласа, Милтон и Чемберлен сматрају да је сунчев систем настао услед експлозије једне супер нове. Норман Локајер тврди да су маглине ројеви метеора, они се сударају и тако производе звезде. Фред Хојл, професор математике и теоријске астрономије у Кембриџу тврди: Земља није постала од Сунца као што тврди Лаплас. Она је постала услед експлозије неке супернове која је некада сачињавала двојну звезду. Васиона је по њему стара пет милијарди година[27]. Да не би били сувопарни у набрајању разних теорија, поставићемо нека питања, на која ове теорије не могу одговорити.
Прво питање је, зашто комете немају облик планета нашег сунчевог система и зашто се оне окрећу око сунца параболском, а не елиптичном путањом, како то чине планете тог система? Зашто се планета Уран и Нептунов сателит Тритон окрећу у супротном правцу. Остале планете, крећући се напред, и око себе се окрећу унапред, дотле се Уран и Тритон крећу унапред око Сунца, а око себе уназад, дакле обрнуто од осталих планета? Зашто се Феб, девети пратилац Сатурна, не креће у истом већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остали пратиоци ове планете, која је после Јупитера највећа у нашем сунчаном систему[28]? Првобитна материја је била усијана, и имала је температуру око 5 – 6000 Целзијусових степени. Откуда је и како је, после тога могао да се појави живот у васиони уопште, и зашто се појавио баш на Земљи; које то одлучио? Али и поред свега једно је незбежно питање за све хипотезе: Ко је творац првобитне материје? Одакле онај првобитни облак безобличних честица? Ова питања нису нимало бесмислена. Постанак макросвета, ипак, није могао бити без икаквог страног (Божијег) утицаја. Једном је Кант коментаришући космогонију без Бога рекао: Космогонија без Бога Створитеља била би слична оној причи за децу, која почиње речима: Био једном један цар – с том разликом што би почетак гласио: Била једном једна маглина[29]. Ето, то је заједничка бољка свих космогонија које почивају на атеистичком основу.
Научници еволуционисти обмањују и лажу људе говорећи како се свет формирао сам од себе, и да се земља формирала милијардама година, првобитно је била у усијаном стању и постепено се хладила. Наиме, у школским уџбеницима се излаже раширена теорија по којој је Васиона настала као резултат Великог праска првобитног супергустог језгра. То се језгро потом поделило на масу гаса и прашине из које су се најпре формирале протозвезде, а затим и звезде. Космолози признају да је Велики прасак, ако се догодио, могао да створи само водоник и хелијум и да су најраније звезде биле састављене од ова два хемијска елемента. Они претпостављају да су се тежи елементи од којих је Земља састављена настали термонуклеарним реакцијама (нуклеосинтезама) у ужареним унутрашњостима различитих звезда. Ти елементи су избачени када су те звезде експлодирале. Они верују да су ти елементи из једне или више супернова вероватно обликовали међузвездани облак гаса. Касније се један од ових облака кондензовао и обликовао првобитно сунце, а затим и заметке наших планета. Космолози верују да је протекло много времена од нуклеосинтезе и обликовања првобитне Земље.
Старост васионе по њиховим прорачунима је око 17 милијарди година, а старост Земље је око 4,6 милијарди година. Ова своја схватања презентују деци у школама, и на таj начин обмањују децу не дозвољавајући да се у школама чује и друга страна, да се чује неки други концепт. У средњошколском изучавању природних наука, посебно у биологији, астрономији и физици, ученицима се упорно намеће еволуционистички поглед на свет. Такав поглед примењује се како у односу на неживу, тако још израженије на живу материју, не изузимајући ни човека. Притисак атеистичко - комунистичко - материјалистичких погледа у средњошколском, па и у основном школовању је веома снажно и веома осмишљено. Низ природних појава уопште се не разматра у уџбеницима, премда су веома једноставне за разумевање. Неке чињенице и научна запажања истумачена су нетачно или су остављена без икаквога објашњења. Васпитни систем у целом савременом друштву свесно је орјентисан ка формирању еволуционистичко - хуманистичког погледа на свет[30]. Ученицима треба објаснити да је еволуција хипотеза, она је предмет вере, а никако неоспорна научна чињеница, као што је изјавио академик Драгослав Маринковић у "Гласу јавности" поводом одлуке министарке просвете Љиљане Чолић да се у школском програму поред еволуције, разматра и концепт стварања, рекавши: Ако је министарка стварно тако нешто одлучила, то је онда апсурдно, незамисливо и недопустиво јер је Дарвинова теорија научно доказана[31].
Један од савремених научника Роберт Џентри, доказао је нешто сасвим супротно од ових еволуционистичких хипотеза. Роберт Џентри је физичар који је истраживао феномен радиоактивних ореола. Током тринаест година радио је на Хемијском одељењу Оук Риџ националне лабораторије, од стране Колумбија Унион Колеџа, Такома парк, Мериленд. Докторирао је на Технолошком Институту у Џорџији, Атланта. Он је члан Удружења физичара Америке, Геофизичког удружења Америке, Академије наука Њу Јорка. Налази се на списку Ко је ко у Америци. Он је својим истраживањима на полонијумовим ореолима нађеним у граниту доказао да је еволуциони концепт настанка земље неодржив. Џентријева истраживања показују следеће: наиме, он је у граниту (Гранит је чврст камен који чини основу данашњих континената) пронашао неке концентричне кругове (прстенове). Под микроскопом се види сићушна радиоактивна честица у центру прстенова, као црни круг у центру мете. Ове прстенове је назвао радиоактивни ореоли због њихове сличности са ореолима светитеља. Истражујући, пронашао је да су то ореоли радиоактивног елемента полонијум (Po - 218). Те ореоле стварају алфа честице различитих енергија које емитује радиоактивни хемијски елемент полонијум. Управо ти ореоли су средиште мистерије. Време полураспада овог изотопа (Po-218) је око три минута. Ипак, ореоли се налазе у гранитним стенама широм света. Истраживање је показало да је то првобитни полонијум (примарни ) а не секундарни, изведен, јер се не могу наћи преци полонијума. Ако је то тако, како су се онда стене кристализовале тако брзо да су у граниту утиснути радиоактивни ореоли од алфа честица Po-218? Да је Земља стара милијардама година, те би честице Полонијума ишчезле. То онда значи да је Земља тренутно створена.
Да би ово пластичније описао, Џентри је на својим предавањима показивао пример са чашом воде и растопљеном шумећом таблетом. Наиме, у чаши воде растопљена је шумећа таблета која ствара мехуриће; по еволуционој теорији гранит је настао од растопљене, ужарене стене која се лагано хладила милионима година - под таквим условима ореоли полонијума се никад не би оформили, јер сићушне мрље полонијума у растопљеној стени личе на мехурове које ствара таблета. Почетак пенушања таблете упоредићемо са тренутком када атоми полонијума почињу да се распадају и емитују радиоактивне честице. Ти трагови честица би нестали тако брзо из ужарене стене као што мехурићи таблете нестају у води. Али, ако би воду у тренутку замрзли мехурићи би остали. Као што би смрзнути мехурићи били јасан доказ тренутног замрзавања воде, тако су полонијумови ореоли необорив доказ да је Бог у тренутку створио Земљу[32].
За разлику од разних теорија о пореклу света, атеисти - материјалисти су дали неколико хипотеза и о пореклу живота. Не прихватајући хришћанско становиште да је живот дар Божији, да је Бог Творац живота, материјалисти су на питање кад је живот настао, где је постао и како је постао, дали хипотезе које кажу да је живот дошао на нашу планету са стране – са неке друге планете, помоћу метеора, или из космичког простора, који је испуњен животним клицама, ово је тзв. теорија космозоа. Немачки научник Рихтер је још 1865. г. поставио ову хипотезу да су жива бића дошла на Земљу помоћу метеора. Међутим, против ове хипотезе говоре многе озбиљне научне чињенице. Не могуће је да икоје живо биће може издржати услове који владају у васиони: апсолутно одсуство ваздуха, воде, температура апсолутне нуле (- 273 степена). Затим, не могуће је да живо биће издржи високу температуру коју постиже метеор својим трењем услед кретања кроз земљину атмосферу. Ако би и неким чудом те живе клице остале живе у унутрашњости метеора, оне не би имале могућност да изађу кад се метеор охлади и стврдне. Друга варијанта ове хипотезе потиче од шведског научника Сванте Архениуса и зове се хипотеза панспермије. По њој, семе живота се налази у васиони, и под притиском светлости дошло на Земљу. И за ову хипотезу важе приговори као и за хипотезу космозое. Ни једна од ових хипотеза не одговара на питање, откуда живот у васиони? [33]
Постоји једна стара хипотеза у коју су неки веровали до недавно, то је хипотеза саморађања или самозачећа (generatio aequivoca). По овој хипотези живот је настао сам од себе од неживе материје. Изгледало је као чињеница да вашке и буве настају спонатано, саме од себе, на телима људи; да жабе настају из муља, да плитка језера производе бесконачан број алги. Један од пионира у хемији Џоан ван Хелмонт (1579 – 1644) известио је, да је он лично видео настанак шкорпиона од траве босиљка која је била згњечена између две цигле. Он је такође направио формулу за прављење мишева. Ако ставите старе крпе и пшеницу у кутију, и сакријете на таван или амбар, постоји могућност да добијете миша! Ипак, неки су били сумњичави и од 17. и 19. века ово питање је било предмет великог сукоба. Франческо Реди (1626 – 1697), физичар из Ареца, Италија, он је радио разне експерименте са различитим животињским остацима. Чињеница која је њему била очигледна, јесте, да исте врсте мува настају без обзира на врсту меса коју је користио. Он је ставио један комад меса у затворену теглу, а други у отворену теглу коју је прекрио танком газом. Пошто се ларве нису развиле на овом поквареном месу, он је закључио да месо не може само од себе да произведе ларве, већ да могу настати само на оном месу где муве имају приступ. Смртни ударац теорији спонтаног настанка живота дошао је од руке познатог француског научника Луја Пастера (1822 – 1895). Пастер је користио боце са савијеним грлићем и тако је елиминисао присуство различитих честица, али је омогућио присуство ваздуха, који је сматран виталним за спонтани настанак живота. Пастер је сипао воду и органски материјал као хранљиви супстрат, у ове боце. Загревањем боца спречио је развој живих организама у њима, иако је хранљиви супстрат имао приступ ваздуху. У свом енергичном стилу, Пастер је узвикнуо: Никад се више идеја о спонтаном настанку живота неће опоравити од смртног ударца овог простог експеримента. На његовим експериментима почива тврдња: све живо потиче само од живог, omne vivum ex vivo[34]. Трећа хипотеза о пореклу живота је теорија архигоније. По овој теорији живот се није развио из мртве материје одједанпут, већ постепено, дугом еволуцијом материје. Материјалисти кажу да је Пастер доказао само то, да се живот не може развити из мртве материје саморађањем у једном моменту, али то не значи да се живот није могао појавити давно у прошлости кад су околности за његову појаву биле повољније него данас. Није се појавио одједном, него у току једног врло дугог низа година. Међутим, ништа не вреди материјалистима да се позивају на милијарде година, и на постепеност појаве живота. Живот и смрт немају свој компаратив и суперлатив. Кад је нешто мртво, онда је мртво, не може бити мртвије и најмртвије. А то исто важи и за живо. Тако се може рећи да је човек као живо биће интелигентнији и по телесном саставу сложенији од амебе, али се не може рећи да је живљи од ње. И једно и друго је живо биће. Милијарде година можда су биле потребне да се припреме услови за живот, а не сам живот[35].
Опаринова хипотеза о развитку живота се ослања на еволуцију материје, јер по његовом мишљењу, материја је прошла кроз разне етапе у свом развитку. Прва етапа је етапа високих температура отприлике 27000 Целзијусових степени, при овим температурама ниједан елеменат нема молекуларну структуру. Падом температуре, материја прелази из атомске у молекуларну структуру. Тада се појављују молекули угљеника и једињење цијан. Кад се у даљем паду температуре створио први океан, у њему су биле растворене соли и угљоводоници чијим су мешањем настала разна органска једињења, слична беланчевинама. Трећа етапа је стварање коацервата, то су грумуљице беланчевинасте материје као капљице, у којима су молекули поређани по извесном реду и плану. Оне још нису жива бића, али у даљој етапи развоја материје они су стекли способност да дишу, да се размножавају и осећају. Највећи недостатак ове хипотезе је у томе што није проблем у томе, како су настала органска једињења, него како је настао живот и како су те органске материје оживеле.
Треба поменути и најновије успехе биолога на питању како је живот настао. Године 1953. амерички биохемичар Стенли Милер, покушао је да имитирајући прилике у Земљиној кори и атмосфери из оног најстаријег периода, добије живо биће или бар органску материју. Док је радио на Универзитету Чикаго у лабораторији нобеловца Харолда Урија, Милер је успешно произвео аминокиселине[36] под условима за које неки претпостављају да су постојали на првобитној Земљи. Он је то остварио коришћењем хемијске апаратуре у којој је мешавину гасова метана, водоника, амонијака и водене паре изложио електричном пражњењу. Опет се овде поставља питање, није проблем да се синтетишу органска једињења, него је проблем како је настао живот. Затим, аминокиселине се формирају у алкалним срединама, док те исте средине не одговарају настанку шећера, а ипак су обоје неопходни живим организмима[37].
Поред многих експеримената које су еволуционисти извели, да би показали како је настао живот, њима је и данас велики проблем да докажу како је ћелија могла бити формирана случајно, а ћелија је основна градивна и функционална јединица сваког живог бића. Наука 20. века је открила да је ћелија најкомпликованији систем са којим се човечанство икада сусрело. Већ поменути руски научник Александар Опарин, у свом делу Порекло живота, рекао: На несрећу порекло ћелије остаје питање које је у ствари најтамнија тачка целе теорије еволуције[38].
Дакле, материјалистичка и атеистичка философија не може да се сложи са Библијском истином да је Бог творац живота, то чак они и не крију. Ако не прихватите теорију да је живот настао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду – каже еволуциониста Хекел. Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да би смо тако избацили Створитеља – додаје Карл Фогт[39].
Већ помињана теорија еволуције[40], жели да објасни не само постанак живота без Бога Створитеља, него то примењује и на животињске врсте и на крају на човека. Творац ове теорије је био Чарлс Дарвин (1809 – 1882)[41]. Дарвин као и његов претходник Ламарк, сматра да су сви животињски организми настали постепеним трансформисањем четири до пет првобитних органских типова, а можда само једног јединог таквог типа. Све нове врсте настају једна из друге као резултат чисто слепих механичких сила, без икакве Божије стваралачке интервенције. Морамо признати да, Дарвин у својој теорији не игнорише Бога. Он изражава веровање да је Бог створио један или неколико облика живота и да су из њега или њих настали, тј. еволуирали, остали облици живота. У једном писму холандском студенту Дарвин каже: Постоји величанственост у овом погледу на живот са неколико његових сила удахнутих непосредно од Творца у неколико облика или у један; а онда док се ова планета окретала у сагласности са непроменљивим законом гравитације, из тако једноставног почетка, еволуирали си и још увек еволуирају бесконачно веома корисни и чудесни облици[42]. Дарвинову хипотезу разголићују и обезбожују Дарвинови следбеници познати као неодарвинисти. Ти проповедници разголићеног и обезбоженог Дарвиновог еволуционизма попут: Карла Фогта, Лудвига Бихнера, Ернеста Хекела, Ричарда Докинса, Томасa Хакслиa, а посебно оних из бољшевичких простора попут: Лисенка, Мичурина, Опарина, претвориће Дарвина у апостола атеизма, а његову теорију у јеванђеље безбоштва.
Најважнији фактори по којима се еволуција одвија су: природно одабирање, борба за опстанак, наслеђе стечених особина[43], ниједан од ових фактора еволуције није оригиналан, Дарвинов допринос науци.
Најинтересантнији део еволуције је који говори о постанку човека, јер по еволуцији, човек се појављује као резултат искључиво механичког процеса, а не као Божија творевина. Човек се по еволуцији развио из животињског света, једни су говорили да се човек развио од шимпанзе, други од гориле, трећи од орангутана, данашња наука не прихвата ни једну од ових солуција, него тврди да је постојао неки примат (прелазни тип) од којег су се развили на једну страну људи, а на другу разне врсте мајмуна. Многи еволуционисти су налазили разне фосиле и остатке тих наводно прелазних типова, и тиме обмањивали јавност да су нашли претка човековог. Да би доказали да је човек настао од мајмуна, еволуционисти су говорили да постоји сличност између човека и мајмуна, сличност по облику тела, костура, мишића, сличност у саставу крви итд. Међутим, сва ова сличност не значи да мајмун и човек потичу од заједничког претка, сличност не значи истоветност. Поред сличности постоје и разлике између мајмуна и човека, као што су нпр. облик и величина лобање, код гориле је капацитет лобање од 510 до 655 cm3, код микрокефалног човека запремина износи 1000 cm3. Лични угао код човека је од 72 – 80 степени, а код шимпанза 38, 6 степени. Разлика је у полним органима. Мајмун има, тзв. ос пенис, а човек га нема. Мајмуни немају логичан и артикулисан говор, континуирану мисао, религију, способност за апстрактно мишљење, тежњу ка идеалима, за естетско оцењивање. Затим, разлика је у усправном ходу. Мајмуново тело и удови су прилагођени за његов начин живота, за пентрање по дрвећу, а човекови удови за усправан ход на две ноге. Мајмунове ноге су заправо руке, тако да мајмун има два пара руку. Сад се поставља питање шта је натерало примата да се усправи и да хода на две ноге и да напусти свој природан начин живота и зато је незамисливо развиће ногу из руку.
Развојем палеонтологије пронађени су разни фосили за које су еволуционисти мислили да је прелазни тип између мајмуна и човека, али је касније утврђено да је све то била лаж. Имагинарно породично стабло човека иде овим редом: Аустралопитекус (јужни мајмун), Хомо хабилис (човек способан за коришћење алатки), Хомо еректус (усправан човек), Хомо сапиенс. Пронађени су фосили хомо еректуса, тако је Фулрот године 1856. пронашао неандерталског човека, пронађена је бутна кост, кључна кост, и једна лобања. Године 1895. Еуген Дибоа на острву Јави, је пронашао питекантропуса – мајмуно човека. Пронађени су фрагменти лобање, карлична кост која је нађена неколико метара далеко од лобање, без икаквих показатеља да су обе припадале истом бићу. Године 1922. пронађен је синантропус, који је назван homo pekinensis – пекиншки човек, јер је пронађен у околини Пекинга. Лартет је 1868. пронашао кромањонског човека.
За аустралопитекуса је утврђено да су то све изумрли мајмуни који подсећају на мајмуне данашњице. Запремине њихових лобања су исте или мање него код данашњих шимпанзи. Висина њихова је 130 cm. И управо као код данашњих шимпанзи, мужјак аустралопитекус је већи од женке. Оштар зуб кутњак, грађа доње вилице, дуге руке и кратке ноге, су докази који показују да ова бића нису била другачија од данашњих мајмуна. Професор Лорд Закерман и професор Чарлс Окснард иако еволуционисти доказали су да су ово били мајмуни.
Што се тиче Хомо хабилиса, године 1994, детаљне анализе америчког антрополога Холи Смит, показале су да Хомо хабилис, није био хомо, другим речима човек, него мајмун. У току исте године, Фред Спур, Бернард Вуд и Франс Зоневелд, сви специјалисти анатомије су дошли до истог закључка.
За питекантропуса је утврђено да лобања која је пронађена припада мајмуну, а не човеку - мајмуну. За синантропуса је утврђено да те кости припадају правим људима а не прелазним типовима. За неандерталца анатом Рудолф Вирхов тврди да те кости припадају некој болесној особи савременог човека. С тим у вези у Копенхагену у музеју се налази једна лобања једног данског племића слична са неандерталском. Утврђено је да је та лобања поседовала мозак већи од мозга гориле. Иако се неандерталци не разликују од савременог човека, еволуционисти их и даље приказују са мајмуноликим изгледом. Налази сведоче да је неандерталац сахрањивао мртве, правио музичке иструменте[44].
Ми људи смо сродни са свим живим бићима, са свим створењима, али најсроднији су људи међу собом. Јер из једне крви је крв свих људи. Сродни смо са животињама, али и поред те сродности са свима њима, није то наше порекло. Само слепци, само они који су кратке памети, кратког знања, који не знају право достојанство људско, прихватиће то и такво учење о човековом пореклу. Од мајмуна смо и доста нам је. Коме је доста – нека му буде доста. Мени то није доста. Ја и са мајмуном сродан јесам и са сваким створењем сродан јесам и то ме радује, јер осећам да је у свему присутан Божији закон, Божија сила, Божија мудрост, Божија хармонија. Али опет као што каже владика Раде: Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје, е ту смо ми, то смо ми. То је Владика Раде преточио у стих речи пророка Мојсија, и створи Бог човека по лику своме, по обличју своме, створи Бог човека и удахну му дах животни, а тај дах је Свети Дух Божији[45].
ЗАКЉУЧАК
И ево нас, коначно распетих између два избора, између две алтернативе. Је ли ова грдна мешавина која нас окружује, само продукт разлуђених, развихорених честица и атома? Или је све ово продукт и дело Премудрог Устројитеља и акт немерљиве љубави Његове. Је ли ова плава палнета, Земља, само позорница на којој, како на једном месту рече наша мудра Исидора из рода Секулића, само некакве, примитивне снаге бректе и где се по речима мудрог Босијеа, француског бискупа, непрестано чује, рзање грешних срдаца[46], а ми створења људска, нус продукт, тог и таквог околиша? Или је све ово, и ми у овоме, саздано од Божанског Архитекте и саткано од најфинијих влакана и најлепше пређе. Да ли нам родословна таблица почиње од праоца парамецијума и прамајке амебе, а кончина наша у ништавилу, мраку мракова, и забораву. Или смо то ми људи царског и божанског порекла, јединствене и непоновљиве појаве у васцелој васељени, оригинали и уметничке креације чудесног Креатора и Уметника, који нам и власи на глави изброји и који нас неће увести у заборав и ништавило, ни онда када буде саздао ново небо и нову земљу. Коју ћемо од ове две алтернативе изабрати, то је искључиво прерогатив наше слободне воље од Бога дароване. А за крај ево једног исказа који нам може мало припомоћи у трагању за избором: Ствар је једноставна и мени једино прихватљива, много је теже заправо, доказати да Бога нема. Којим постулатом атеиста може мени бити интересантан, а да притом не буде исмејан у свом доказу?Ја нећу да човек буде напуштен од Бога, већ тако блажена тежња је нешто што човека магнетски привлачи Богу, хтео то човек или не, да призна. (Извод из интервјуа са Милићем Станковићем, академским сликарем у америчком листу Преглед, 1982.г.) И онда нам нимало зачудне нису речи Алексеја Исајевича Солжењицина, из његове молитве упућене Богу Тројичном: Како ми је лако веровати у Тебе Господе и како ми је лако живети са Тобом. Када ми у недоумици стане памет, затаји ум мој и када најпаметнији људи не виде даље од данашње вечери и не знају шта треба урадити сутра, Ти ми шаљеш мирно поуздање да постојиш и да ћеш се ти побринути да не буду затворени сви путеви добра[47].

ЛИТЕРАТУРА

Професор др МИЛИН, Л., Научно оправдање религије, књига 5, Шид, 1993.
Др МИЛИН, Л., Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985.
Протојереј др МИЛИН, Л., Научно оправдање религије, књига 3, Београд 1979.
ДАРВИН, Ч., Човеково порекло, превео са енглеског Недељко Дивац, Матица српска, Минерва, Суботица, 1977.
РОТ, А., Постање, Београд 2001.
GIS, D., Krah evolucije, Beograd 2000.
СТОЈКОВИЋ, Б., ТУЦИЋ, Н., Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију, Београд, Службени гласник 2009.
Протојереј СЕЉСКИ, Т., Православни поглед на свет и савремена наука, Цетиње 2000.
КЕРН, К., Материјализам и наука, Хришћанско дело, 1936.
ЏЕНТРИ, Р., Мала мистерија стварања, Београд 2000.
Арх. др ПОПОВИЋ, Ј., проф. АРСИЋ, В., Тајне вере и живота, Крњево 1985.
Митрополит пергамски ЗИЗЈУЛАС, Ј., Догматске теме, Нови Сад 2001.
Епископ ВЕР, К., Православни пут, Ман. Хиландар 1997.
РОМАНИДИС, Ј., Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад, 2001.
Еп. др МИДИЋ, И., Сећање на будућност, Београд 1995.
Протојереј ШМЕМАН, А., Верујем – основе Православне вере, Цетиње 1996.
ЦВИТКОВИЋ, И., Речник религијских појмова, Нови Сад 2009.
Владика АТАНАСИЈЕ, Живо предање у Цркви, Братство Светог Симеона Мироточивог, 1998.
НАСТАСИЈЕВИЋ, М., Молитва, Поезија, СКЗ 1991.
ДЕРЖАВИН, Г., Стихи о любви и стихи про любовь, IntRes: http:// www.stihi-rus.ru/1/Derzhavin/3.htm, преузето 21.01.2010.
МЕЉНИКОВ, Ф.Е., Има Бога, Београд 1980.
ДЕ УНАМУНО, Мигел, Трагично осећање живота, превод са кастељанског Олга Кошутић, Београд 1991.
Арх. ПОПОВИЋ, Ј., Новозаветно учење о вечном животу, Глас Епархије жичке, број 2, 1969.
Арх. ПОПОВИЋ, Ј., Достојевски о Европи и словенству, Београд 1981,
ЛУКРЕЦИЈЕ, О природи ствари, Београд 1951.
ФРАНС, А., Богови су жедни, превео са француског Д. П. Јовановић, Београд 1921.
Епископ НИКОЛАЈ, Мисли о добру и злу, Сабрана дела, књига 4., Диселдорф 1976.
ЕЛИЈАДЕ, М., Историја веровања и религијских идеја, књига 2, Београд 1991.
VUCO, B., Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972, 71.
СЕКУЛИЋ, И., Говор и језик, мир и немир, Београд 1977.
Митрополит АМФИЛОХИЈЕ, Беседа на Духове, часопис Светигора 2009, мај бр. 191, година 17.
VUCO, B., Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972.

Напомене:
[1] О односу вере и знања опширније видети: Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад, 2001, 84-92.
[2] Протојереј Александар Шмеман, Верујем – основе Православне вере, Цетиње 1996, 12-13.
[3] Η Καινη διαθηκη, Text with critical apparatus, London 1919.g.
[4] Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад, 2001, 84-92.
[5] Протојереј Александар Шмеман, Верујем – основе Православне вере, Цетиње 1996, 134.
[6] Преузето IntRes: http://www.saintnicholas-hamilton.org, преузето 25. јануара2010. Гроф Морис Полидор Мари Бернард Метерлинк (Maurice Polydore Marie Bernard Maeterlinck) (Женева, 29. август 1862. - Ница, 6. мај 1949.), је белгијски књижевник. Главне теме у његовом раду су биле смрт и смисао живота.Добитник је Нобелове награде за књижевност 1911. године.
[7] Арх. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству, Београд 1981, 163.
[8] Еп. Калистос Вер, Православни пут, Ман. Хиландар 1997, 50, 52.
[9] Јован Романидис, Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад, 2001, 79-80.
[10] Еп. Др Игњатије Мидић, Сећање на будућност, Београд 1995.
[11] Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001, 277-293; Епископ др Игњатије Мидић, Сећање на будућност, Београд, 1995.
[12] Гаврил Державин, Стихи о любви и стихи про любовь, IntRes: http:// www.stihi-rus.ru/1/Derzhavin/3.htm, преузето 21.01.2010.
[13] Момчило Настасијевић, Молитва, Поезија, СКЗ 1991, 111
[14] Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство Светог Симеона Мироточивог, 1998, 97-99.
[15] Арх. Јустин Поповић, Новозаветно учење о вечном животу, Глас Епархије жичке, 1969, бр. 2.
[16] Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Требиње, 1998, 103.
[17] Иван Цвитковић, Речник религијских појмова, Нови Сад 2009, 41.
[18] Игњатије Мидић, Епископ браничевски, Православни катихизис, за први и други разред средњих школа, Београд 2002, 9-10.
[19] Ф. Е. Мељников, Има Бога, Београд 1980, 23.
[20] Епископ Николај, Мисли о добру и злу, Сабрана дела, књига 4, Диселдорф 1976, 505-506.
[21] Мигел де Унамуно, Трагично осећање живота, превод са кастељанског Олга Кошутић, Београд 1991, 36.
[22] Анатол Франс, Богови су жедни, Београд 1921, 195.
[23] Арх. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству, Београд 1981, 168
[24] Проф. др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 5, Шид 1993, 11-20.
[25] Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, књига 2, Београд 1991, 46.
[26] Лукреције, О природи ствари, Београд 1951, XXXVI.
[27] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985, 90 – 101.
[28] Кипријан Керн, Материјализам и наука, Хришћанско дело, 1936.
[29] Арх. Др Јустин Поповић, проф. Велимир Арсић, Тајне вере и живота, Крњево 1985, 54-55.
[30] Протојереј Тимотеј Сељски, Православни поглед на свет и савремена наука, Цетиње 2000, 5-7.
[31] Глас јавности, интернет издање од 8. 9. 2004.год.
[32] Роберт Џентри, Мала мистерија стварања, Београд 2000, 29, 60.
[33] Протојереј др Лазар Милин, Научно оправдање религије, трећа књига, Београд 1979, 200-210.
[34] Аријел Рот, Постање, Београд 2001, 55-57. Аријел Рот је професор биологије, докторирао из зоологије на Универзитету Мичиген, предавао на Универзитетима Ендрус и Лома Линда, а од 1980. до 1994. г. био је директор Института за геолошка истраживања.
[35] Протојереј др Лазар Милин, Научно оправдање религије, трећа књига, Београд 1979, 200-210.
[36] Аминокиселине (биомономери) представљају градивне блокове протеина. Живи организми имају 20 врста аминокиселина у себи. Неколико стотина њих се може комбиновати у формирању једног молекула протеина. Нуклеинске киселине (биополимери) (ДНК и РНК) су још сложеније, оне су састављене од нуклеотида, а нуклеотиди су састављени од шећера, фосфата и нуклеотидне базе:аденин, гуанин, тимин, цитозин. Основа наслеђивања и метаболичка информација организма је записана у различитим секвенцама нуклеотидних база. Нуклеинске киселине могу садржавати милионе нуклеотида.
[37] Аријел Рот, Постање, Београд 2001, 55-63.
[38] Djuen Gis, Krah evolucije, Beograd 2000
[39] Dr Bozo Vuco, Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972, 71.
[40] Еволуција је лат. реч - evoutionis, што значи развијање, развој. Може се зато говорити о еволуцији свега: о еволуцији правних схватања, о еволуцији религијских облика, материјалисти говоре о еволуцији материје, итд. Када се реч еволуција примени на органски свет – онда она значи постепени развој, постепену појаву, редослед појаве живих бића, ко год каже да се жива бића нису појавила сва одједном, него по извесном редоследу тај заступа идеју еволуције у најширем смислу речи. Дакле, еволуција учи да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте.
[41] Чарлс Роберт Дарвин је рођен у Енглеској у Шрузбериу. Рођен је у имућној породици лекара Роберта Воринга Дарвина. Дарвинов деда Еразмо Дарвин, међу првима је износио идеје о еволуцији. После гимназије студира медицину на Единбуршком универзитету. Напушта медицину и уписује се на Теолошком факултету у Кембриџу и завршио га 1831. г. Затим је примио свештенички чин. Пошто су га привлачиле природне науке, успео је да се убаци на један брод који се звао Бигл, који је пловио према Јужној Америци и архипелагу Галапагос и бавио се проучавањем живог света. На том путовању Дарвин је био од 1831 – 1836. Резултате са тог путовања Дарвин је објавио у делу Дневник истраживања, а затим је написао дело Постанак врста путем природног одабирања (1859), у овом делу је развио идеју о еволуцији. Дело Порекло човека написао је (1871). – Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију, Београд, Службени гласник 2009, 13-17.
[42] Чарлс Дарвин, Мој живот, превод са енглеског, Београд 1937, цитирано по: Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. 4, Београд 1985.
[43] Природно одабирање - Из констатације да постоји вештачка селекција, Дарвин је закључио да постоји и природна селекција. Али док се вештачка селекција врши свесно и по једном утврђеном плану, дотле се природна селекција врши бесвесно, она није дело једног разумног и свесног узрока, већ случајни и бесциљни резултат дејства слепих механичких природних сила.
Између природне селекције која је један случајан механичко-бесвесни процес збивања, и вештачке селекције која се одвија под руководством свесног и разумног одгајивача нема никакве сличности. Да би помоћу укрштања нарочито изабраних примерака разних органских врста извршио вештачку селекцију, одгајивач је по каткад приморан да те примерке доведе из најразличитијих и најудаљенијих крајева земље. Сем тога он мора да уложи један дуг и систематски напор да би његов подухват успео. Да ли је природа, која је помишљењу Дарвина и његових следбеника слепа и не разумна, у стању да ради стварања нових животињских врста, увек на време и како ваља, обавља сложен и смишљен посао једног разумног и свесног одгајивача?
Затим, укрштањем разних примерака једне врсте органских бића не добијају се никакве нове врсте тих бића, већ само њихови варијетети у границама исте врсте. Та ко нпр. укрштањем разних примерака паса, коња, голубова, не добијају се се нове врсте већ само њихови варијетети у границама њихових одговарајућих врста. Поновљени покушаји да се вештачким укрштањем органских бића двеју суседних врста добијају органска бића једне нове врсте, завршавали су се добијањем мелеза или бастарда који су после неколико генерација остајали бес плодни или су се враћали својим првобитним врстама. Ово све значи да су врсте у својим битним особинама константне или постојане, а у свим споредним особинама варијабилне или променљиве. Јер нико никада није констатовао или доказао прелазак једне врсте у другу, нити рађање једне врсте из друге. Говорећи о овоме Ив Делаж професор анатомије на Сорбони поред осталог каже и ово:
"Радо признајем, да нико никада није видео да једна врста рађа другу врсту, као и то, да не постоји никаква апсолутна јасна опаска која би доказивала да се ма када тако што десило ... ја сам апсолутно убеђен да је човек трансформист или нетрансформист не из разлога које је извукао из природне историје, него због својих философских мишљења. Када би ради објашњења порекла врста, сем десцедентне теорије постојала каква друга научна хипотеза, многи би трансформисти напустили њихово садашње мишљење као недовољно доказано".
Борба за опстанак - по Дарвину улогу коју разумни и свесни одгајивач има у вештачкој селекцији, у природној селекцији ту улогу има борба коју органска бића воде међу собом ради обезбеђења средстава потребних за одржавање њихових живота. Овај део Дарвиновог учења није оргиналан, он је на иде ју о борби за опстанак дошао читајући дело Томаса Малтуса енглеског економисте (1766-1834) “Есеј о становништву” у коме је Томас Малтус изложио своје схватање о неминовности борбе међу људима, пошто се њихов број на земљи увећава у геометријској (2,4,8,16,32...), а сред ства за одржавање живота у аритметичкој прогресији (2,4,6,8,10...) због тога постоји борба за храну, за живот.
Улога „борбе за опстанак” као фактора еволуције није онако позитиван како је то Дарвин погрешно учио него је јако негативан. У овом погледу борба за опстанак више разара него што ствара. Јер у тој борби често пута побеђују и њу надживљују не најјаче и најспособнија већ најслабија бића. Тако нпр. док су мамути, бизони и друге огромне животиње одавно изумрле, дотле глисте, стенице, ваши и многи други организми и дан - данас живе и нагло се множе, а који од ових органских бића представљају већи прогрес на путу еволуције органског света није тешко погодити. Поред борбе за опстанак у биљном и животињском свету постоји и тако звана симбиоза (син = са, заједно; биос = живот) или за једнички живот заснован на узајамној помоћи разних органских бића.
1. Познато је да многа органска бића живе у већим или мањим заједницама, од којих су најчувеније мрава и пчела, да и не помињемо људске заједнице. Да ли би те заједнице могле да постоје без узајамне сарадње и помоћи њихових чланова? По мишљењу Алфреда Еспинаса француског социолога све те заједнице или друштва живе по моралним законима.
2. Кенет Вокер енглески хирург и писац, на путу по Африци запазио је коегзистенцију жирафа и слонова. Слонови имају добар слух али слаб вид, а жирафе добар вид јер су као стражари на осматрачници, када се удруже скоро им је немогуће прићи.
3. Затим тело лишаја граде: алге (зелене лоптице) и гљиве (безбојни конци). Ко их је натерао да се удруже? Наиме, алге имају зелену боју, помоћу зелене боје, а посредством сунца оне стварају органску храну. Гљиве немају зелену боју, те нису у стању да припремају себи храну, зато се гљива удружила са алгом и од ње узима органску храну. Али у накнаду зато гљива црпи воду из спољашње средине и ту воду доставља алги. Овде видимо како су се алге и гљиве удружили и узајамно се потпомажу.
Наслеђе стечених особина многи биолози споре тачност Ламарковог и Дарвиновог учења о наслеђивању - стечених особина. Еволуција каже: Најспособнија органскa бића која су у борби за опстанак са другим бићима стекла извесне способности и ову борбу надживела, те стечене особине у току живота се преносе путем на слеђивања на потомство.
Познато је да је Огист Вајсман (1834-1914) Немачки биолог у својој чувеној књизи: ”Теорија континуитета оплодне плазме” тврдио да се особине једног органског бића, стечене за време његовог живота, не преносе на његово потомство наслеђем. Још је тврдио да суполне ћелије – јајна ћелија и спераматозоид, независне од соматских ћелија које чине остатак тела. Ако је то тачно, то значи да је преношење стечених особина фикција. Вајсман је мишевима у 15. и 16. генерација секао репове и ни један миш се није родио са недостатком репа. (Наиме, увећање мишића руку код ковача, због сталне употребе приликом ударања чекићем, према Ламарку, деца ковача би требала да имају веће и мишићавије руке одостале деце – али за ово нема доказа.)
Следећа замерка овом фактору еволуције је да је оно што се дешава нама у току живота да се не бележи у наслеђе. Из генетике знамо да се преношење генетичке информаци је врши са ДНК на РНК (ко је има три врсте: информациона - РНК, транспортна и рибозомна). А са информационе РНК на протеине. Значи то је ток генетичке информације: ДНК – РНК - информациона РНК – ПРОТЕИН. Једини изузетак је РНК вируси код којих се информација преписује са РНК у виду ДНК и то са једним посебним ензимом. Никад се информација не преноси са протеина на нуклеинске процесе.
Дарвин је погрешно сматрао да се кад на ћелије у ткивима (соматске ћелије) утиче средина, формирају наследне јединице (гемуле). Ове гемуле, веровало се, биле су ношене у полне клице, а потом преношене на потомство. Карактеристику коју је стекао родитељ тако је наводно наслеђивао његов потомак. Данас ми знамо да наслеђе контролишу гени који се налазе само у полним ћелијама (јајне ћелије и сперматозоиди). -
Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију, Београд, Службени гласник 2009, 34-37. и Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985.
[44] Djuen Gis, Krah evolucije, Beograd 2000, 183-239. Дјуен Гиш, докторирао из области биохемије, на Универзитету Калифорнија, Беркли. Провео је 18. година у биохемијском истраживању на Медицинском колеџу Корнел Универзитета, Вирус лабораторији Универзитета Калифорнија, Беркли и Апџон компанији. Члан је Америчког хемијског друштва и Америчког института за хемију.
[45] Митрополит Амфилохије, Беседа на Духове, часопис Светигора 2009, мај бр. 191, година 17.
[46] Исидора Секулић, Говор и језик, мир и немир, Београд 1977, 539.
[47] Marjan Cagalj, Kad tajga ne mirise, Glas koncila, br. 1532, 1970, 5.