БЕСЕДА ЗА НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

БЕСЕДА ЗА НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉАВаше Преосвештенство,

Високопреподобни оци свештеномонаси, високопречасни и часни оци, часни ђакони, преподобни браћо монаси и сестре монахиње, браћо и сестре у Христу,

Ставрајући човека по свом лику и подобију, човеку је дат задатак да упозна и именује све што је Бог створио. Човек је имао задатак да све дефинише и да тиме целокупну материјалну творевину стави под своју власт. Отуда неугасива жеља у човеку за познањем Божије творевине, познања њених тајни, њених механизма, али та жеђ за знањем је дата човеку да би познали онога који је Творац свих тајни и свих механизама природе. Због греха човек често користи знање ради тзв. квалитетнијег људског живота, занемарујући своје призвање а тиме занемарујући богопознање.

У својој првосвештеничкој молитви Господ нам је открио: “А ово је вечни живот, да познају тебе јединога истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа.” (Јн. 17,3) Онога кога су апостоли проповедали, свети оци су кроз Васељенске саборе исповедили, остављајући свим богољубивим душама православну веру која је пут који води у живот. Управо таквог пута који води у живот наш наставник је био Свети Сава који је недалеко од овога светога храма, у манастиру Жичи, у својој беседи о правој вери поставио темељ нашег богоопштења. У беседи о правој вери он износи: “темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух Свети (1.Кор. 3,11) преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера која је на светих седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом тeмељу свете вере требa нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела....” и даље наставља “све саборе које прима Саборна црква и ми примамо, а оних којих се одрекоше ови свети оци, одричемо се и ми, и које они проклеше, проклињемо и ми”. Управо су нас ове речи Светог Саве окупиле данас на ову молитву за заблуделе и отпале од православне вере. Окупили смо се да исповедимо једносуштну и животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога у три ипостаси, и да исповедимо оваплоћеног Сина – Логоса Божијег који је и кроз кога је све приведено из небића у биће, једног и истог пре и после оваплоћења, једну сложену Ипостас у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима. Потврду нашег веровања у Оваплоћеног Логоса ми изражавамо кроз часне иконе.

Како је икона постала израз целокупног исповедања? Иако су иконоборци формално одбацили монофизитство, њихово богословље је сматрало да је обожење Христове човечанске природе потиснуло њене људске особине. Иконоборци су одбацили разлику између природе и ипостаси, тако да је за њих слика морала да буде иста по суштини са својим оригиналом. Зато је за иконоборце само тело и крв Христова на литургији могли да сматрају иконом Христовом. Тврдња православних да је у насликаној икони Христовој божанство присутно нетварном благодаћу и енергијом, као и изјава светог Теодора Студита да “ако би неко рекао да је и у икони присутно Божанство не би погрешио.... али не сједињењем природе”(PG 99, 344BV), за иконоборце је била потпуно идолатријска. Иконоборачко учење је успело да возглави у себи све јереси које су Васељенски сабори осудили. Одбацујући иконе они су одбацили реалност Христовог оваплоћења, одбацили су било какву могућност сједињења Божанске и људске природе, одбацили су могућност васкрсења и људског спасења. Полазећи од истих претпоставки као и све јереси пре иконоборства, иконоборци су држали да је Бог потпуно трансцедентан и да је недостојно и немогуће да се сам Бог сједини са материјалном творевином. Као и за све јереси пре иконоборства, за иконоборце је једино место сједињења са Богом могао бити људски ум. Зато је сав живот и подвиг био у очишћењу ума ради сједињења са Богом. Овакви ставови не могу нас изненадити када историја открива да су главни саветници иконоборачких царева били оригенисти.

Оваквом јелинском мудровању свети оци су супроставили реалност Светог Писма, реалност сједињења божанске и човечанске природе у Христу, реалност обожења и спасења целог човека. Бог нас није створио све интелектуално једнаким али то није препрека да остваримо јединство са Христом. Исто знање о Богу сва Божија створења не могу имати већ га имају према моћима које су им дате од Бога. Свако биће, свака твар има печат Логоса у себи, и ако остварују оно зашта су позвани, са Богом су сједињени подједнако и небеске силе и човек и камен који можемо наћи поред пута. Бог нам се стално открива својим нествореним енергијама, куца на вратима срца нашег, само је потребно да одговоримо на његов позив. Да бисмо чули тај божији позив изнад свега нам је потребно смирење које је темељ сваког подвига. Срце смирено и скрушено Бог неће одбацити (Пс. 50) и у том смиреном срцу Бог ће се настанити и у том смиреном срцу откриће се царство божије. Овај пут хришћанског подвига води ка духовном преображају, али не само једног дела већ преображају целог човека, и икона је та која нам објављује преображеног човека. Икона је средство духовног вођења верног ка Христу, док у храму икона нам даје увид у невидљиву стварност Цркве. Окружени светим анђелима, подвижницима, мученицима и свим светим, у Цркви већ живимо у царству Христовом.

Данас је много оних који одбацују Цркву и богослужење, који одбацују пост, молитву и све свете тајне, држећи их само као део народног фолклора, као нешто непотребно презаузетом људском животу. У таквом свету икона је тихи сведок Божијег присуства у свету и старања о њему. Икона је тихи сведок мисије коју имамо у овом свету. Ми хришћани смо позвани да својим животом сведочимо да је жив Бог у народу свом. Сведоци смо великог духовног пада у нашем народу, и зато наш пост и наша молитва, наш подвиг који тежи јединству са Христом, мора се показати у служењу другоме. Чули смо у Јеванђељу у недељу Страшнога суда да Господ каже праведницима: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте.” (Мт. 25,40) Морамо бити свесни да је сваки човек створен по лику Божијем и да се према сваком човеку морамо односити као према Христу.

Један протестантски мисионар, Емилио Кастро, сведочио је да је за време свог мисионарског деловања међу сиромашнима у Јужној Америци, приметио да од свих дарова које су носили сиромашнима, хране, одела, па и пружања склоништа, највећи дар за те људе била реч о достојанству који они поседују, о томе да су изабрани од Христа да буду светлост свету и со земљи, јер су и они као и сви људи саздани по икони и подобију Божијем. Пошто смо створени по икони Божијој онда сви имамо могућност да постанемо богови по благодати. То јесте право назначење човека и његова права природа. Савршени човек је спој и сједињење душе која је примила Дух Очев и спојила се са телом створеним по слици Божијој. Човеком се може назвати само обожени човек, јер сви остали су у могућности тог остварења. Зато је икона Христова слика правог човека.

И док се данас на све стране говори о разним реформама напомињемо да улога Цркве није у реформисању друштвених уређења. И Христос је пред Пилатом рекао да његово царство није од овог света (Јн. 18,36) и апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима (7,20-23) саветује: “Свако остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван роб? Немој да се бринеш, него и ако можеш постати слободан радије се стрпи. Јер који је као роб призван Господу, слободњак је Господњи; тако и које је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима.” Црква, која је Тело Христово, и даље стоји у овом свету за сведочанство Царства Божијег и позива све људе да гледајући на икону Христову и на икону Пресвете Богородице видимо који је потенцијал сваког човека и сваке жене и како да се опходимо према ближњима. Зато нека завлада љубав међу браћом, нека не буде свађа међу комшијама, не затварајмо очи пред онима који страдају. Погледајмо на ове свете иконе и покајмо се, и постанимо народ Божији, постанимо деца Светог Саве. Амин.