Јелена Хинић, асистент на одсеку за иконопис Академије СПЦ за уметност и конзервацију, произнела је предавање на тему “Житејна икона проподобног Теоктиста- краља Драгутина”.

Порту храма Светог Георгија у Поповићу, красила је тог дана и изложба рукотворина Удружења за очување старих заната и вештина Бели орлови.

У музичком делу програма, могла су се чути сјајна извођења бисера класичне и традиционалне музике, а кроз таленте ученика верске наставе, Средње Музичке Школе из Крагујевца, али и музичара из парохије поповићке, Милоша Ширника и Марка и Милице Бајић.

Парох поповићки, јереј Марко Стевановић, идејни творац и организатор “Смотре црквеног беседништва у Поповићу”, подсетио је окупљене на смисао одржавања оваквог сусрета - Неговање црквеног беседништва, живе речи, те прослава Господа кроз усавршавање разних талената које нам је Творац подарио.

Продужена литургијска радост, пројављена кроз таленте беседништва, музичке таленте, таленте иконописања и израђивања древних предмета, као и сусрет живих душа окупљених око храма Божијег тог недељног поподнева, учинили су да “Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали, Оца и Сина и Светога Духа. Амин!”

вероучитељ Предраг Обровић

Беседа ђакона Николе Милошевића, Епархија шабачка

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Био је познат роду по загонетки својих очију,
Сличној сунцу и сунчевој светлости
Од кога примамо светле зраке
Али не и његову суштину...

Тако је о Стефану Високом писао његов хагиограф Константин.

Како се рађа светитељ? Стефан се роди од Лазара и Милице. Као Светлост од Светлости. Светитељ од светитеља. Како се рађају дивни мужеви? Од дивних мужева. Како се умножава племенитост? Племенитим и благочестивим родом, васпитањем, благочешћем, христољубљем.

Стефан је рођен у најнесрећнијем могућем тренутку за рађање једног србина. Те, 1377.године, српски народ се још сећао јаког укуса пелена помешаног с крвљу који је растао уз реку Марицу. А пред Рашком су тек била најтежа искушења, она судбоносна, вечно записана. Није се ни осврнуо у животу, а већ је остао без земље, мира, детиње безбрижности, оца... Недовољно зрео да помогне свом роду, а довољно оштроуман да разуме сву тежину Косовског крста. Недовољно узрастао за престо, а опет довољно васпитан и одгојен да схвати шта му је чинити. Млади кнежевић, је попут некада Аврам Исака, уплакан одвео своју сестру Оливеру, за искупљење свога рода, као јагње Божије на жртву султану. И како је само Господ добар према онима који Му се беспоштедно предају и жртвују! Није ни Исака погубио и вратио га је оцу своме, те је и Оливеру вратио брату своме после 12 година! Али је Стефан Високи и друге жртве имао поднети. Велики харачи и велики ратни походи, порез султану у злату и крви...

И ако није био на Марици, био је на Ровинама. Видео је како Краљевић Марко и Константин Дејановић гину. Могао је и он бити следећи. У бици код Никопоља је рањен. Није био на Косову, ал је био у Ангори. Доказан, прослављен, одважан својим трудом од једних доби своје земље, од других доби титуле. Деспот Стефан Лазаревић обновитељ је српске државе, не прејаке силом, али јаке духом, културом, школством, писменошћу, привредом... Српским Соломоном га можемо назвати. Соломона роди цар Давид, Стефана цар Лазар. Соломон је имао руднике драгуља, Стефан руднике сребра. Соломон сазида Јерусалимски храм, Стефан подиже Ресаву. Соломон написа песму над песмама, Стефан написа Слово Љубве. Написа га љубави братовљевој, незлобивој и чистој, самилосној и оданој. Пише је љубављу која опрашта издају и завист, јер је могао као Авељ безазлени проћи. И опет, опрости и брату и сестрићу и не само то него и љутом султану Муси, пред ноге отиде за живот свог брата молећи. То је пре њега само један Стефан успео, да опрости онима који га нападоше. Колико само пуно Христа у њему има! Христа царског рода! Христа Искупитеља! Христа Спаситеља! Христа Милостивога! Христа Премудрога! Христа у Србији Васкрслога!

Чиме ли је деспот Стефан заслужио Царство Небеско? Није ли он био ратник и немилосрдни противник многим народима, Монголима, Власима, често пута хришћанским народима? Није ли он носио исте ове оклопе и светло оружје, које нам је изложено пред овим нашим скупом? Ко сврху његовог витештва не види, тај никад није поднео жртву. Тај не зна шта значи бити вазал. Уцењиван, угњетаван, посрамљен и понижен, спреман на све компромисе, који ће сачувати хришћанску природу српства.

И зашто је она толико важна? Зар Србин не може живети а не бити хришћанин? Србин можда и може али Србија не може. Србија би без Христа усахла. Она нема другог основа осим јеванђеља љубави. Ако јој се Христос одузме, из ње ће проврити онај прастари пагански дух неморала, који није знао за заједницу, за ближњег, за богатство духа, радост недељног јутра, није знао за Бога Који се открива, оваплоћује, страда и васкрсава, Бога који се јавља у Лицу.

Иако Хришћанство барем теоретски носи преимућство у човеку у односу на нацију, оно чува његов национални идентитет. И не само да га чува него га на прави начин обликује и обогаћује, чинећи хришћанина и хришћанина ближњим, али то тако радећи да иако је патриота, не буде националиста, тј. да може и грка и јеврејина пригрлити као брата, у Христу. Хришћанство то решава у Цркви, кроз Литургију, где се национални идентитет не губи, као ни лична слобода, али се постиже савршено присно јединство у мноштву и различитости. Није ли то највиши зенит толеранције, који се у Цркви изражава кроз израз љубави.

Зато ћемо и завршити Словом о љубави Стефана који тако живљаше, тако делаше, тако се жртвоваше те тако и говораше (а ја ћу искористити прилику да овим богонадахнутим речима поздравим нашег домаћина и брата, оца Марка):

Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,

АМИН.