БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О БОЖИЋУ 2014. ГОДИНЕ

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О БОЖИЋУ 2014. ГОДИНЕ

Ј О В А Н

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Слава на висини данас рођеном од Деве Богородице
у пећини у Витлејему јудејском (Седални по полијелеју)

Тајна оваплоћења, зачећа и рођења Христовог има свој смисао у пројави слободе Сина Божијег, а са њом, и у слободи људској која је оличена у Пресветој Дјеви Богородици. Слободним прихватањем Очевог благовољења од Пресвете Деве, Син Божији је постао човек остајући предвечни Бог. О томе, заједно са Светим апостолима, благовести Свети Василије Велики: “Бог на земљи, Бог међу људима, Бог у телу.” А Свети Јован Дамаскин казује да је доласком Сина Божијег на земљу “рођен не богоносни човек, него оваплоћени Бог”. “Господ Христос није прво био човек, па је потом постао Бог, него је као Бог постао човек да би нас обоготворио”, каже Свети Атанасије Велики.

У Символу вере исповедамо да се оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења. “Син Божији постаде Син човечији да би на крају и човек могао да постане син Божији”, говорио је Свети Иринеј Лионски. А по речима Светог Атанасије Великог: “Бог се очовечио да бисмо се ми обожили.”

Рођење Христово даје смисао рођењу сваког човека. Смисао живота сваког човека испуњава се у Њему, јер Он дође као Спаситељ света. Онај кога небеса не могу обухватити, дође и настани се међу нама и у нама. Син Божији дође у овај свет да свима дарује истинско људско достојанство, да нам дарује истинску љубав и истинско заједништво. Због тога у овај дан треба да отворимо своја срца и своје душе, да се испунимо Божанском љубављу да бисмо у њој могли прославити Бога живога и Његово оваплоћење, да бисмо могли љубити једни друге, да бисмо могли чинити добро једни другима и да би наша срца, браћо и сестре, постали дом Бога живог, Богомладенца Христа.

Богомладенца, као и сваке године, дочекујемо захвалним молитвама за све оно што је добро и спасоносно за нас, а посебно за мир, који нам је преко неопходан; и то онај Вишњи мир, за који је Господ рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јн 14, 27). Ми се, дакле, не молимо за неки неодређен мир из неког неодређеног света, већ за онај мир који је собом донео Господ наш Исусу Христос када је дошао на земљу. Вест о том небеском миру упућујемо и ми данас вама, драга наша децо духовна, са молитвом Богомладенцу да се усели у срца ваша, у душе ваше, у животе ваше, као што се оне благословене ноћи уселио у срца и душе витлејемских пастира.

О миру се говори у целом свету и сви у свету вапију за миром. Пишу се многе књиге, доносе се многи прописи, закони, правила, а опет мира нема. Нажалост, све је више немира, мржње и злобе међу људима. Сведоци смо да никакви закони и прописи не доносе мир.

Шта је потребно да мир завлада у целом свету и у сваком људском бићу?

Најпре, да свако од нас уради онолико колико може и колико од њега зависи да се мир усели у свет. Али, зато је потребно да ми сами имамо мир са Богом, са собом и једни са другима, да, једном речју, сви радимо на миротворству. Миротворство је Божије својство, њиме човек постаје син Божији, по речи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и само такви могу постати истински миротворци. Таквима је мир и на срцу и на језику. Иначе, онима који се у уму и у срцу не помире са Богом и са људима, мир је само на језику, а у срцу - рат и мржња. Због таквих данас је препун свет лажних миротвораца.

Још је старозаветни пророк казао: Сви говорите мир, мир, а мира нема (Јер 6, 14)! Кризе су свуда и на све стране, али схватимо једном да су све тешкоће судови Божији и прилике за наше покајање, као и да су сви поремећаји у свету и код нас резултат греха, деградације морала, да су последица отуђености, саможивости и себичности који су захватили цео свет.

Божићна порука мира, слоге и љубави, као и свих других вредности утемељених на Оваплоћеном Богу, била је та која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње свих ових две хиљаде и више година, па нам је она преко потребна и у овом нашем времену, када постоји опасност да све ове вредности буду заборављене.

Наше срца и наш живот створени су за Господа. Радујмо се данас у миру који је дарован ради спасења, али радујмо се томе дару на месту где се спасење даје, а то је Црква. Чудесна и тајанствена реалност празника не остварује се на сваком месту, мада је спасоносна за свако место. Та реалност остварује се само у Цркви, на светом сабрању, у Светој Литургији. Ту се Божић слави, јер се дарови Оваплоћеног Господа задобијају у Светој Евхаристији. Ту се ми сједињујемо са Богом који је постао човек. По речи Светог Григорија Богослова: “Празнујмо не варварски, него Божански; не светски, него надсветски; празнујмо не наш празник, него Нашега, или боље рећи Господњи празник, не болести него здравље, не саздање, него пресаздање.”

Иако нам се понекад учини да је свуда око нас мрак, да смо потонули, да нам нема спаса, ми хришћани не смемо да будемо безнадежни, јер наша је нада у Господа који је рекао да нас неће никада оставити. И неће – уколико ми не оставимо Њега! А где је Спаситељ, ту је и спасење. Где нема Спаситеља, нема ни спасења. А Спаситељ је међу нама, Он се родио ради нас, Он је страдао ради нас, Он је васкрсао ради нас, па нас неће ни заборавити. Јер, Он је рекао: Ако жена заборави пород свој, ја те нећу заборавити (Ис 49, 15). Ето нам утехе, ето нам радости које нам доноси рођење Христово.

Живели смо и живимо у разним приликама и неприликама, како у прошлости тако и у садашњости, коју је један мудри човек, обасјан светлошћу богопознања, описао реченицом: “Пред очима мрак, а из душе бије светлост.” Свако ко у себи иоле носи светлост богопознања, која је свету засијала рођењем Христовим, у свом свакодневном животу разгони мрак који лебди над нама и у нама. Христов улазак у историју, Његово Рођење било је светлост велика која је засијала у области и у сенци смрти (Мт 4, 16 и Лк 1, 78-79). У Њему, Речи Божијој, беше живот, и живот беше светлост људима, и светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн 1, 5).

Та светлост обасјава и нас. Она изгони из нас меланхолију, депресију и апатију које нас обузимају док смо загледани само у таму свакодневице, због које нисмо у стању нити да се осврнемо уназад и поучимо на примерима предака. Недостаје нам снаге да сагледамо духовне, интелектуалне и физичке моћи које поседује сваки појединац и његови ближњи, као и ужа и шира заједница.

На Божић је љубав Божија пошла за човеком који је Богу окренуо леђа. А ништа не може тако да загреје људску душу, људско тело и људско срце као љубав. А када је тако топла љубав земаљска, каква ли је тек љубав Божанска која нам се даје као дар небески?! Када ми осећамо у земаљском загрљају ту снагу љубави, како ли је тек када Бог загрли човека, када га прими у своје наручје?! Када се Бог усели у човека, у човеково срце, у човеков ум, каква ли је то тек радост?! Када је толика радост када се сретнемо ми пролазни људи, колико ли је већа радост Бога видети, са Богом се срести?! Божић је дан у који смо се са Богом срели, у који смо Бога видели и Бога примили. И заиста, са нама је Бог, ако смо ми са Њима. Нека разумеју и неразумни да је са нама Бог, а када је Бог са нама, ко ће против нас; и зато Му је име такво – Емануил, што ће речи: Са нама је Бог (Мт 1, 23).

Сетимо се овог Божића и христољубивих српских војника који су током Првог светског рата положили животе своје за ближње своје и за слободу златну. Сетимо се страдалног, прогнаног и поубијаног народа нашег на Косову и Метохији, али и пострадалих са свих простора. Божић нам свима сведочи и поручује: Жив је Господ и жива ће бити душа наша (2 Кор 13, 4).

Нажалост, и данас међу нама има нових деоба: опет не разговара брат са братом, родитељи са децом, деца са родитељима, кум са кумом, комшија са комшијом. Зар нам је мало несрећа из прошлост, подела и ратова у којима је више људи погинуло од братске руке него ли од окупаторске? Морамо бити свесни оне народне изреке: “Ваистину, ко неће брата за брата, тај ће туђина за господара.”

Али, ево нам Божића. Ево нам опет прилике за братско мирење и узајамно праштање. Пружимо братску руку једни другима и све опростимо Рождеством Христовим.

Потребно је да са наше стране учинимо све најбоље како би се у нама родио Христос и са Њиме наш мир. Неопходно је да отворимо своје душе да би постале колевке новорођеног Христа. Ако нам је целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у Богомладенцу, јер славимо рођење највеће Радости, појаву Бога у лику човека. Ако нам је мржња целе године тровала срце, избацимо данас отров мржње из њега, јер данас славимо оваплоћење небеске љубави. Ако је целе године дрхтало у страху срце наше, у страху од бриге за сутрашњицу, у страху од непријатеља, у страху од болести и смрти, онда данас избацимо страх и сумњу из срца, јер ангелска уста говоре: Не бојте се, јер гле, јављамо вам велику радост која ће бити свему народу, зато што вам се данас у Давидову граду родио Спаситељ, који је Христос Господ (Лк 2, 10-11).

И у ово тешко време, са надом у победу истине, добра и праведног мира, Божић нам говори да нада постоји, да се човек има у кога поуздати, јер Бог свакоме од нас пружа руку у свим животним околностима; у радости и жалости, у напуштености и самоћи, те запевајмо заједно са црквеним песником: “Поклањамо се Рождеству Твоме, Христе, покажи нам и Божанствено твоје Богојављење.”
Са том Божићном радошћу, ми вас, децо Божија Цркве Христове у Шумадији, поздрављамо сверадосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2015. године.

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ шумадијски

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Г. ЈОВАН