Чтецирали су богослови светога училишта Светог Јована Златоуста.

По прочитаном Јеванђељу по Јовану, Преосвећени Владика је произнео беседу: “Темељ наше вере јесте Васкрсење Христово. Зато ми верујемо у Тројичног Бога. Зато ми верујемо у Бога Оваплоћенога, Распетога и Васкрслога. Ако верујемо у Васкрсење Христово треба да верујемо и у наше васкрсење. Све што је Бог чинио, док је живео овде на земљи телом, он је живео и показивао нама, да је онај пут којим је Он прошао, да је то и наш пут. Зато хришћани не треба да се плаше смрти, иако страх долази од смрти, јер је смрт неприродна. Она је уљез да тако кажем у нашем животу. Све оно што је неприродно, изазива код човека страх. Зато знамо да је наш Господ Христос распет и да је Васкрсао, и да је то пут нашег васкрсења. А ко ће васкрснути? Они који су живели вером у Бога овде на земљи, они који су веру претварали у дела, васкрснуће и они који нису веровали у Христа, и који не верују у загробни живот. Неће васкрснути за живот вечни, тамо где је Господ наш Исус Христос, васкрснуће за муку вечну. А не треба човеку веће муке него да буде одвојен од Бога, браћо и сестре. Ми имамо две врсте верника. Оних који верују у живот вечни, и који се поклањају животу вечноме, и оних верника који верују у ништавило, пролазност и смрт. И једни и други су верници. Они који верују у Бога, спасавају се уколико живе по тој вери. Вера нас учи како треба да живимо, и како треба да се смиравамо. Вера нас учи како треба да задобијемо врлине и како да живимо у тим врлинама. И ето ми смо данас чули Јеванђеље које нам говори о исцељењу царевог сина, тачније службеника, и у овом божанском чуду видимо да нема сумње да овог царевог човека тера мука да дође до Христа а не нека царева вера. То га је натерало да дође до Христа али то није била права вера. Ми вапимо ка Богу онда када нам је невоља, а када мука прође ми гледамо како да живимо у овом свету, да живимо опуштеније. Но, овде видимо да овога цара није довела његова вера као у Спаситеља света. Та се вера образовала тек када је Спаситељ учино чудо и када је исцелио дете. И зато јеванђелист каже: “И верова он и сва кућа његова”. Овај човек је поверовао у чудо, али тек када је видео”. Да му Господ није исцелио дете, он би остао у стању своје невере, да је Христос Месија и Избавитељ. Да овај царев човек није веровао у Христа, видимо из тога да га сам Господ прекорева: “Ако не видите знаке и чудеса не верујете”. И још нешто што сведочи да царев човек није веровао да је Христос избавитељ од смрти,када је рекао: “Дођи док није моје дете умрло, ако умре, немој долазити, шта ћеш ми? Ти не можеш да га васкрснеш”,зато што није веровао у Њега, да Он и мртве васкрсава и болесне оздрављује. Другим речима, не требаш ми Христе, ако ми сада не испуниш оно за шта сам те молио. Ово треба да нас подсети да ако се молимо и видимо да Бог није одговорио на нашу молитву ми престајемо да се молимо. Али где је онда хришћанска упорност? Где је онда та вера која те стално побуђује, да извршаваш речи Божије? Дакле, браћо и сестре, на ту полуверу овога човека цара, у исто време, и његову почетну веру, јер ће се уверити да је Господ човекољубиви, иди и син је твој здрав. Тек је тада овај човек схватио ко је тај Христос и силу Божију да Бог својом силом, све чини. Дакле, Христос браћо и сестре треба да буде центар нашег бића, живота, нашег света, центар нашег универзума. Јер, када верујемо у Христа, ми верујемо да је он управо то дрво живота, на коме рађају плодови живота. Да је Господ извор са кога пијемо ново пиће, и једемо нову храну. Коју храну? Ону од које се никада не гладни, то је Господ Христос. То је ново јело, које није обична храна, него лек за вечни живот и бесмртност. Зато ми и служимо Литургију да би се причешћивали и сјединили са Богом. Причешће је наша храна и овога и онога света. Зато ко се одсече од дрвета живота, он почиње од тога тренутка да трули, и он духовно умире и пре своје телесне смрти. Христос нас је избавио од смрти својом добровољном смрћу, страда за нас. Одлази на крст из те љубави према нама. Та крсна љубав према нама је та највећа са којом нас је Господ пригрлио себи, даровао нам је живот и спасење. Он нам се на сваком месту даје, нуди али нас не приморава ни да једемо Његово Тело и Крв. Али он се даје свима, и нама је оставио на слободу да ми одаберемо којом ћемо храном да се хранимо. Коме ћемо да верујемо? У живот вечни или онај живот други, беспућа и безнађа. Ако хоћемо да живимо вечно узимајмо Христа за храну своју. Као што наше тело ако не узимамо ову земљаску храну, тако дух човеков слаби ако се редовно не храни Богом. То је причешће. Да би Христа примили у себе, треба нам вера. Јер вером усељавамо у себе а не некаквим знањем. Опет, по речима Апостола Павла, знање надима а љубав изграђује. И погледајте човека, ако је нешто мало научио, а то је најгоре, погледајте како се он понаша. Погледајте, како он прихвата, односно не прихвата ништа, јер је он тобоже окусио мало тог знања, и он је тај богом дани да само преноси знање, и значи он остаје на оном нивоу, ни тамо ни овамо. Зато је браћо и сестре, полу-вера опасна ствар, и полу-знање, и полу-истина тежа од лажи. То значи ниси врућ ниси хладан, него си млак, и зато ћу те избљувати из себе... Ево браћо и сестре, видите шта значи веровати да је Христос Спаситељ света, и да је Он Господар и од смрти. Он је Господар и од смрти, зато не губимо веру никада, нека је она као зрно горушичино и да одржавамо ту веру у себи, то мало зрнце вере, и оно ће да расте, и узраста у велико дрво, и да ојача, и тако ће човек да ојача браћо сестре у Богу, а не у свом егу. Верујемо да је Бог моћан и да нас неће оставити уколико ми не оставимо Њега, зато немојмо да нас нека мука и невоља доводи Христу и у Цркву. Будимо са Богом да би Бог био са нама, зато нам треба да вера да буде јака вера, да буде силна вера, она вера за коју Господ каже: “Све је могуће ономе који има вере”. А ономе који нема вере, за њега је и оно што је могуће, немогуће. Е па зато браћо и сестре, стално проверавајмо своју веру. Зато стално преиспитујмо у коју врсту хришћана ја спадам? Оних који верују у живот вечни или оних који верују у пролазност? Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић