Величина сваког хришћанина је управо опело, јер је Света Црква Христова од самог почетка, од Васкрсења и Вазнесења Христовог и Педесетнице као установљења Цркве, славила тренутак преласка из смрти у живот сваког свог верника.

То је почетак вечног живота, то је сусрет и возглављење заједнице нас људи са Господом, то је онострани венац који сви који су крштени и који су се достојно причешћивали задобијају, сви они који су у животу исповедали веру у Свету Тројицу, Васкрслога и Живога Јединородног Господа Исуса Христа који свештенослужитеље позива Себи кроз векове, као што је позвао и апостоле пре две хиљаде година. Једног шумадијског свештеника је позвао на Михољдан и на Покров Богородице, он је похрањен у свом родном шабачком крају.

Тај дан је започео Заупокојеном Литургијом, коју је служио протонамесник Горан Мићић, син оца Милована, уз саслужење ђакона Стефана Митровића, у Цркви Свете Тројице у шабачком Летњиковцу. Уз читање зачала из Светог Јеванђеља о преласку из смрти у живот и изговарање јектенија за упокојеног, сви присутни су се заједно помолили за душу Милованову, да јој Господ подари рајска насеља.

Опело су служили: Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, Архијерејски намесник левачки протјереј-ставрофор Милић Марковић и свештенство шумадијске и шабачке епархије, уз велелепно појање протојереја-саврофора Рада Тодоровића, старешине Цркве Свете Тројице у шабачком Летњиковцу и осталих свештенослужитеља који су дошли да испрате проту Милована у живот вечни.

Посмртно слово произнео је протојереј-ставрофор Милић Марковић и од његових речи још одјекује прелепи и уређени Храм Свете Тројице, као место починка и место сусрета Господа са својим обећаним народом, крштенима и причешћенима у Светој Литургији. Било је ово прво свештеничко опело служено у овој шабачкој Цркви. У беседи је прота Милић подсетио на земаљски живот проте Милована, који је био тежак и који је он проживео носећи Крст на својим плећима, тако што је као свештенослужитељ служио и Богу и народу, парохијанима и свим својим ближњима, а посебно према својој породици. Љубав онострану, која није од овога света, прота Милован је као врлину проповедао и носио, уз веру која је основ сваког човека који хита ка Царству Божијем. На крају беседе, прота Милић је нагласио да се сви сећамо проте Милована у својим молитвама, како би Господ погледао и његову душу у Царству Небеском.

Беседа Архијерејског намесника левачког протјереја-ставрофора Милића Марковића, старешине храма Свете Тројице (Стара црква) у Крагујевцу

После последњег поздрава и целива, поворка је кренула према гробљу. На челу је био најстарији унук од петорице, Алекса који је носи Крст, а тик уз њега млађи Лука је носећи слику свога деде указивао на то да сваки човек на свету носи у себи икону Господа која треба да остане неукаљана све до кончине. На вечни пут свог супруга је испратила и протиница Загорка, која је у току четрдесет година заједничког живота била верна друга и сапутница на уском путу којим ходи сваки свештенослужитељ Христов, и млађи син Зоран са својом породицом. Сви заједно су заблагодарили старешини летњиковачке Цркве, проти Раду на беспрекорној организацији последњег поздрава од проте Милована.

На гробљу је заупокојено слово произнео протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, који је деценијама био пријатељ оца Милована и његов парохијски свештник. Затим су сви заједно уз стихове Вјечнаја памјат, испратили упокојеног као твар Господњу у земљу од које је и створен, као што од памтивека и сви људи одлазе.

Вечан помен проти Миловану и нека му Господ подари места светла, места цветна, места одмора, од којих одлази свака болест, бол, туга и уздисање.