АРХИЈЕРЕСКА ЛИТУРГИЈА У БЕЛОШЕВЦУ

АРХИЈЕРЕСКА ЛИТУРГИЈА У БЕЛОШЕВЦУ

У среду 11. маја 2022. године, када наша православна Црква слави Свете Апостоле Јасона и Сосипатра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је у храму Светог цара Лазара у Белошевцу уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Антонијевића, јереја Милоша Павића и ђакона Немање Стојковића, док су за певницом појали протојереј-ставрофор Живота Марковић и протојереј Синиша Раденковић.

Након порчитаног Светог Јеванђеља Епископ се обратио богонадахнутом беседом:

Христос Воскресе, браћо и сесте и драга децо! Верујући људи који верују у загробни живот, који верују у вечни живот, још увек су под тим духовним осећањима прослављања Васкрсења Христовог, које смо прославили пре неколико дана, неколико седмица. Верујући људи треба стално да живе у осећању ишчекивања доласка Господа нашег Исус Христа када ће Христос поново дође „да суди живим и мртвима.“ Заиста, без вере у васкрсење Христово, нама вера не значи ништа. Зашто? Јер је васкрсење Христово темељ и суштина бића човековог. Ако је наша вера, само вера у овоземаљском животу, ми немамо много користи од те вере. Наша вера треба да буде у овом животу наравно, али то треба да буде браћо и сестре и децо драга вера у загробни живот, вера у вечни живот. Круна нашег „Символа вере“, који нас опредељује ко смо и шта смо, јесте: „чекам васкрсења мртвих и живота будућег века“. Бог је створио човека не за пролазност, него за вечност. Не за смртност, него за бесмртност. Бог је толико заволео човека да се Он толико смирио, да је по промислу Божијем, домостроју или плану Божијем, да се родио од Пресвета Богородице, да живи међу људима. Дошао је да спасе људе, да поправи људе, да исправи људе. Дошао је да поново отвори врата раја људима, јер су врата раја била затворена од оног момента када је први човек престао да слуша Бога, када је почео да слуша другог и почео да слуша себе. Када је почео да себе ставља горе, па чак и изнад самог Бога. По правди Божијој, Адам је изгнан из Раја и врата Раја су била затворена све до васкрсења Христовог. Тада Господ који је лежао у гробу својим телом, а душом ушао у Ад, у пакао, да изведе праведнике из пакла, оне који су живели хришћанским животом, правдни, који су живели са вером у долазак Месије, да их избави из пакла у уведе у Рај. Од тада до данас и до крај света врата Раја су отворена. Можемо да уђемо сви ми који желимо, који верујемо, и који живимо том вером. Не можемо рећи „за мене су врата раја затворена ја сам грешник.“ Сигурно да смо грешни, велики грешници, али наша грешност у односу на љубав Божију која покрива многе грехе није ништа. Бог воли човека и хоће да се човек спасе. Он жели да се човек спасе и дошао је по човека и страдао на Крсту да би се човек вратио у првобитно стање. Све нам је дошло са неба. Дошао је Бог, а са Богом је дошло све што је божанско. Дошла је вера, дошла је нада, дошла је љубав, дошло је милосрђе. Све то је са Богом дошло. Зато данашње Јеванђеље говори управо у том смислу да Господ каже „ја сам хлеб живота који сиђе са неба“ и даље „који мени долази неће огладнети никада и који у мене верује неће никада ожеднети“. Знамо из нашег практичног свакодневног живота да треба хранити тело. Јер ако га не хранимо тело ће да изумре. Треба да хранимо тело јер је оно храм душе, што каже и апостол Павле,али треба и да знамо да у телу има и душа. И да треба разуман човек, хришћанин, да храни и душу и тело. Тело знамо чиме хранимо, а душу хранимо хлебом небеским и крвљу Христовом. То је заправо наше Причешће. Ми када се причешћујемо ми се Христом причешћујемо и ми у ствари тим причешћем хранимо душу своју. Душа примајући у себе Бога тако се храни и тако живи. Ако престанемо душу да хранимо Богом, добрим делима, Светим Тајнама , душа ће изумрети у нама. Зато се каже да постоје две смрти телесна и духовна. Телесна када душа изађе из тела али, је страшно када душа умре пре тела. А умире ако је не хранимо Богом живим. Господ Исус Христос треба да буде „предмет“ наше вере, треба да буде и глад и жеђ наша. Као што човек осећа телесну глад и жеђ треба да се труди да осети и када је душа гладна и жедна, када тражи да се нахрани Богом Живим. Душа стално тражи Бога, тражи да се нахрани Богом Живим. Али ако је човек душу своју обзидао и затворио она вапије зато што је богочежњива. И ако смо је ми зазидали у себе кроз своју гордост или сујету, она ће да умре. Као и ми ако би нас неко затворио у пећину ми би умрли, тако и душа. Зато рече Господ „шта вреди човеку ако цео свет задобије, а душу своју изгуби.“ Порука данашњег Јеванђеља је порука те глади и жеђи, а та глад и жеђ настаје за биће људско када се кроз биће људско кроз грех, злобу, упорност удаљује од Христа. То вам је исто као да смо на неком острву где је хладно, палимо ватру и ако смо око ватре ми ћемо се огрејати, али ако се удаљимо од ватре смрзнућемо се. Тако исто човеку треба Бог да нас греје, а Он нас греје својом вером, својом љубављу, својим милосрђем, жељом и вољом да нас огреје да се не смрзнемо. Ако се човек удаљи од Христа, он ће се смрзнути, јер нема те духовне енергије која човеку греје душу. Ако је човеку у души топло, биће топло и у телу и осећаћемо радост и жељу да се приближимо Богу и једни другима. Тада ћемо осетити ту духовну топлину коју треба да дамо другоме да се и други загреју. Бог не даје дарове само за нас, већ нам даје дарове да их умножавамо и да их делимо да други имају користи. Каква је корист другим људима од мојих дарова, ако ја не преносим те дарове, ако их не умножавам? Мора да се свакога од нас тиче и онај други, а највише нас свештеника треба да се тиче народ. Где нема народа на служби то се тиче свештеника али и народа. Свештеник је дужан да каже али на начин на који ће то човек осетити и пожелети да дође на литургију. Кад чује звоно да осети грижу савести што није на богослужењу. А ово говорим зато што се ми не спашавамо појединачно, већ само у заједници и кроз заједницу. Тамо где нема народа не треба да се служи ни литургија, јер се она служи због народа и причешћивања тог народа. Колико има храмова где су двоје, троје или негде нажалост немам ни једног човек, јер литургија није само за мене. Свештеник је за свакога и зато треба да осетимо радост литургије да само осетимо онај вапај наше душе што вапије да дођемо у заједницу Бога и људи, а то је црква, то је тело Христово. И зато смо одговорни за све хришћане. Хришћанин није одговоран само за своје спасење. Његова је одговорност за сваког човека „сви за једног, један за све“. То је одговорност и достојанство човека, и позив да се не зазиђујемо у себе, да се не затварамо. Шта вреди што сам владика, ако немам свештенства и народа? А шта вреди народу и свештенству ако нема владику? Ништа! Могу бити на каквом положају, али шта вреди ако не оправдавам тај положај. То звање и призвање на које нас је Господ призвао, а сви смо призвани да се спасемо. Сви смо призвани да будемо добри, зато је дело Божије сведело тј. вера у Богочовека. Вера да се он храни Телом и Крвљу Христовом и зато се ми и причешћујемо ради опроштаја грехова и Вечног живота. Душа се храни причешћем, али ако се не причешћује изумреће. Душа је бесмртна, али само док је са Христом у заједници са Богом. Ако раздвојимо душу од Христа она умире, а исто тако ако раздвојимо Христа од Цркве Он није Христос, или раздвијимо Цркву од Христа она није Црква. Зато је та заједница потребна. Потребан је тај контакт. Треба да разговарамо, треба да чујемо друге, а не само да слушамо себе, јер ко само слуша себе он мисли да је најпаметнији. Истина, ако га питамо да ли ти заиста мислиш да си најпаметнији, он ће речи не, али то је лицемерно. Погледајмо начин како живи, речи које говори, како поступа па ћемо видети. Страшно је неверје, јер је то најтежа болест кад човек изгуби веру он све губи. Треба да чувамо шта нас Црква и Јеванђеље учи јер су то наши извори. Јер они који су слушали Цркву и Јеванђеље они су постали светитељи. И они су имали својих слабости, али су веровали да Бог може да и од камења начини децу Аврамову, па му је тако могуће да и човека који хоће да се исправља да се поправља да га спасе. Све је могуће ономе који има вере, који осећа ону глад и жеђ за Богом, а када осећамо глад и жеђ за Богом ми онда тражимо како да приђемо Богу. Али Бог се не види телесним очима. Зато нам је и Бог дао две врсте вида телесни и духовни. Тим духовним видом ми видимо Бога, и сваки човек види Бога онолико колико га осећа, али не на начин на који он мисли да осећа Бога, већ да га види кроз веру, али не кроз личну, већ кроз веру заједнице. И помолимо се Богу да ви децо узрастате у добре, поштене и честите људе, јер како се сад формирате такви ћете бити цео живот. Ако будете имали љубави према другоме, љубављу ћете живети кроз цео живот. Ако сада не волите, нећете никада волети. Ако сада не поштујете, нити ћете бити поштовани нити ће ко вас поштовати. Трудите се да одрастате у љубави и трудите се да верујете у Бога, јер ко има вере како каже Господ Исус Христос „њему је све могуће.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Немања Стојковић