РАДОСТ ЛИТУРГИЈСКОГ САБРАЊА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

РАДОСТ ЛИТУРГИЈСКОГ САБРАЊА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

На дан када наша Света Црква прославља празник Светога Апостола Тимотеја, 04. фебруара 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац.

Епископу су саслуживали: Игуман манастира Денковац архимандрит Онуфрије хиландарац, јеромонах Нектарије настијатељ Манастира Саринац, настојатељ манастира Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу јеромонах Пајсије, архијерејски намесник левачки протојереј - ставрофор Милић Марковић, протојереј - ставрофор Живота Марковић, јереј Слободан Савковић и јерођакон Василије (Старовлах).

Благољепију овог Литургијског сабрања особито је допринело је појање монахиња, и хора Манастира Липар предвођених високопреподобном Мати Тавитом игуманијом Манастира Липар.

Након прочитаног јеванђељског зачала, Преосвећени Епископ Г. Г. Јован се свештенству и верницима обратио речима:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, божанска наука Господа нашега Исуса Христа записана је у Светом Јеванђељу. То није обична да кажем овоземаљска наука. То није наука обичног човека, него наука Небеска, наука Христова. Aко се потрудимо да живимо по тој науци Христовој тј. по Јеванђељу онда нам је загарантовано Царство Небеско. Онда нам је загарантовано спасење, јер испуњавајући заповести Христове испуњавајући Јеванђеље, човек заиста овде и сада почиње да живи Царство Небеско. А онда много лакше решава и међуљудске односе, али прво треба да почне од себе. Aко себе не исправимо немојмо да покушавамо да исправимо друге, а некако по слабости нашој људској ми све мислимо да треба ја тог човека, ту особу да ја исправим, или чекам да се други исправе и поправе па тек онда ја да се исправим и поправљам. То је један незнабожачки приступ.

Приступ Јеванђелски, приступ Цркве, приступ Христов јесте исправи себе па ћеш моћи исправити друге. И што још то да кажем, што још том људском егу жеља онај што се уопште не исправља дакле није се усавршио у јеванђелској науци. Није се усавршио да разуме Божанску науку, а она се не може разумети чисто логиком нашом но се разуме благодаћу Божијом и Духом Светим. Зато и јесте, браћо и сестре, Јеванђеље књига над књигама, и наука над наукама. Све друге науке које стичемо и треба да стичемо у животу, али ако их не упоређујемо са науком Јеванђелском неће нам то много користити, поготово нећемо то користити за спасење, а нећемо онда ни задобити Царство Небеско. А шта је Господ рекао у Јеванђељу: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати”.

И заиста као што рекох, браћо и сестре, Јеванђеље није обична књига него књига над књигама, у којој можемо наћи све одговоре које нам живот намеће, и можемо решити све проблеме да ли долазили од другога или долазили од самога себе. А највише и углавном сви проблеми и наши међуљудски и уопште најчешће и највише долазе од самих нас. Зашто? Па док не средимо себе док себе не научимо нећемо моћи ништа да задобијемо, оно што је нама потребно за спасење. Немамо ли мира у себи немојмо очекивати да ће муке саме да се реше.

Ми смо чули данас у Јеванђељу како Господ каже кад је слао апостоле да проповедају Јеванђеље ишли су од куће до куће и каже у коју кућу уђете назовите мир кући овој, и додаје Христос и каже ако буде мира у тој кући тај ће мир се вама вратити односно одговориће на ваш мир. Али ако не буде мира у тој кући ви нећете осетити, изађите из те куће да немир не овлада ваш мир који сте задобили тиме што сте постали моји ученици.

Да, браћо и сестре, мир је нама потребан. Али мир у души на првом месту. Мир у срцу, мир у својој савести. А мира у нама неће бити ни у свету неће бити све браћо и сестре док не схватимо оне Христове речи да је Он мир наш. Он је наш мир. То значи ако имамо Христа у себи, а не само да се позивамо на Христа. Ако живимо тако, ако имамо Христа, онда имамо мир. Онда такав човек може бити окружен свим немирима и ратовима ако хоћете он то неће осетити. Зашто? Тако што је у миру са Богом, а онај човек који је миру са Богом он је миру и са другима. Онај ко нема мира са Богом нема мира ни са другима. Немојмо да се зваравамо немамо ми онда мира ни са Богом, ни са оцем, ни са мајком, ни са дететом, ни са пријатељем јер мир долази од Бога. И зато каже се у Светом Писму да чувамо тај мир који смо од Бога задобили. И зато кажем све човек ако хоће да реши све проблеме само нека завири у Јаванђеље, јер у Јеванђељу ћемо наћи много, много више одговора него што цео свет може поставити питања. Па онда зашто тражимо одговор у другоме оно што мене мучи у себи. Тражимо га прво у Богу. Тражимо га у себи. И погледајмо где је тај зачетак та клица и мржње, и злобе, и патње и гордости и сујете. Ако ту клицу не нађемо у себи и не одсечемо је у корену та ће клица да клија онда ће човек да подивља.

И зато је надмоћ, да тако кажем, Новог Завета над Старим Заветом. Зато што је у Старом Завету закон био “зуб за зуб, око за око”, а Господ у Новом Завету да не би дошло до “зуба за зуб”, Он тражи да ми у самом том зачетку сасечемо зло. Јер ако зло не сасечемо у корену брзо ће браћо и сестре да се рашири.

Зато, браћо и сестре, ту Јеванђелску науку Господ Исус Христос своју Власт божанску власт пренео је на своје ученике на своје апостоле, а апостоли на епископе, а епископи данас то преносе на свештенике. То је прво од времена хришћанства до дана данашњега и то је што краси нашу Православну Цркву то такозвано пријемство. Значи није прекидано и тако ће бити до краја света и века. Ви знате да је прво Господ изабрао оних 12 великих апостола а данашње Јеванђеље нам говори о избору 70 других апостола још се називају ови први велики, ови други малим апостолима.

Каже Апостол Павле зашто да са страхом градимо своје спасење. Зато што нас са свих страна вребају зли дуси и даноноћно наваљују на нас кроз разне грехе кроз разне саблазни кроз разна искушења. Е да би управо са тиме извукли тај угаони камен, на коме се гради кућа, а угаони камен то је наш Господ Исус Христос. Да нам оће све те невоље да извуку тај камен, извуку тај темељ, а онда ако темељ извуку онда пропада грађевина. Онда и ми пропадамо браћо и сестре ако нисмо на Христу. Ако себе не назиђујемо на Христу него се назиђујемо над собом, опет ћу споменути гордост, сујету, саможивост своју. Или замислио сам овако, како сам ја замислио тако јесте другачије не може да буде. Значи нећеш да примиш савет а ко не прима савет тај лута и тај пропада.

Зато, браћо и сестре, ми треба да градимо кућу спасења да градимо јеванђелским врлинама, а јеванђелска је истина што како кажу свети Оци што врлине саграде то злоба пакост, мржња, гордост, сујета, его то разваљује све. Зато трудимо се колико можемо, а Бог кажем даће снаге и моћи трудимо се да изграђујемо себе у Цркви Христовој. Да изграђујемо себе у добру, у посту, молитиви у послушности. Да изграђујемо себе у врлинама добрим, а Господ када види нашу жељу као што рекох и наш труд и када нас нађу невоље и беде и искушења неће нас оставити неће Господ да нас заборави. Зато је Он и рекао у Јеванђељу: “ако мајка заборави пород свој дете своје, Ја те нећу заборавити”. Е само је потребно да верујемо, али је потребно и да живимо том вером браћо и сестре. Нека нам Господ помогне и ова наша служба данашња и наша молитва, и наше Причешће да се изграђујемо, и да се изграђујемо и урађујемо у Цркву Христову као Домом нашега спасења”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Сестринство Манастира предвођених високопреподобном схи-игуманијом Мати Евгенијом као и већи број верног народа приступио је Светој Чаши и причестио се Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

Након, Свете Литургије уприличена је трпеза љубави и благодарности од стране схи-игуманије мати Евгеније и њеног сестринства.

Епископ је након трпезе љубави у пратњи духовника обитељи преподобног протосинђела Алексеја и Мати Игуманије, обишао радове око изградње ограде и летњег Олтара, и изразио своју радост због досадашњег напретка, и дао смернице како да се радови доврше.

Вероучитељ Никола Љубисављевић, чтец