ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ БЕЉАНИЧКОМ

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ БЕЉАНИЧКОМ

У среду, 4. априла 2023. године, у храму Преноса моштију Светог Николаја у Дражевцу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Пређеосвећену Литургију.

Епископа је дочекао верни народ Дражевца и околине са децом.

Владики су саслуживали: јеромонах Серафим (Ракановић) настојатељ манастира Тресије на Космају, протојереј-ставрофор Видо Милић Архијерејски намесник бељанички, протонамесник Драган Поповић докторанд на ПБФ у Београду, јереј хаџи Жељко Јовановић инж медицине, протођакон Иван Гашић, ђакон Зоран Степановић и чтечеви Никола Караклајић и Лазар Коларевић.

На Литургији су појали „Србски православни појци“.

Пре Литургије, отац Серафим, исповедио је свештенике бељаничког намесништва.

После причешћа свештенства уследила је беседа Епископа. Владика је напомену да пост треба да примимо са благословом јер све што је са благословом онда је са срећом и радошћу. Ако било шта радимо без благослова онда нам то није на спасење. Често нам гордост не дозвољава да радимо са благословом али нас зато наш народ опомиње да без благослова не идемо ни преко прага. Благослов није нешто узгредно већ је он начин живота. Зато нам оци често напомињу за све што се догађа да буде благословено име Господње. Сваки човек који носи Бога у себи за све што је Божанско говори са љубављу. Премудри Соломон каже да је почетак мудрости у страху Божијем. То не значи да се плашимо Бога него да се не огрешимо о Бога. О Бога се нећемо огрешити никада ако живимо у правој и истинској љубави са њим. Често смо сведоци тога да неко некога не воли и да на сваки начин гледа да се реши тога кога не воли и то нам говори о скученом срцу једне такве особе. Том човеку је тесно у њему самоме. Све нам то говори да отворимо наше срце да би се у њега уселио Бог. У срцу где нема Бога има оног другог који нас нагони да слушамо себе. Ако неко тако живи онда он умире и пре телесне смрти а што је још горе он то и не види. Духовна смрт је тежа од телесне и ту је проблем што се духовно умре пре тела.

Ми се налазимо у периоду поста који свети оци називају ходање. Човек када хода гледа да не посрне а на то нас опомиње и пост да духовно не посрнемо. Ако посрнемо онда почнемо да ропћемо, да чупамо косу са главе и да се питамо шта нас то снађе. Зато треба да се уздигнемо на путу поста у току ове цветне недеље да би смо стигли у Јерусалим, тамо где се Господ упутио. Тамо где су деца дочекала Бога и певали му да је благословен зато што долази у име Господње. А после тога долазимо у страдалну седмицу где треба и духовно и телесно да проживљавамо све оно што је Господ проживео све до Распећа и Васкрсења. Тако се сећамо жртве коју је Господ поднео не ради себе него ради нас. Сваки човек треба да поднесе и сам жртву угледајући се на Бога. Прво кроз разговор са Богом а у томе нам пост помаже као смерница. Без поста и молитве ми не можемо да савладамо себе а у себи имамо и гордости и сујете и пакости... Зато мрднимо и видимо себе да смо у греху да се не би престављали другачијим од онаквих какви смо. Када направимо тај покрет одмах видимо да нисмо такви већ се такви само представљамо да би нас људи хвалили. Лепо је ако нас други хвале али шта то вреди ако је та хвала на нашу погибао. Не радимо на свом егу него на свом спасењу. Пост нам је дат управо као димензија за стицање врлина, стицање дарова од Бога.

Бог нам је дао и слободу а слобода је дар да не грешимо. Ако злоупотребимо слободу онда не разликујемо шта је гордост а шта је смирење, шта је добро а шта је лоше, шта је грех а шта није грех. Тешко човеку а поготово човеку Цркве ако дар који му је Бог дао он злоупотреби. Ако он не може да подари добар одговор другоме онда је поштеније не прихватати дар од Цркве. Пост нас опомиње да скренемо пажњу са овоземаљског на духовно. Он је права вежба и за мисли и за речи и за дела. То је вежба у понашању да би смо остварили врлине. На тај начин почињемо да поштујемо Бога али и све што нам је Бог подарио. Господ нам је све подарио у Цркви али не да би смо штрчали у њој јер тако нам нема спасења већ да би смо били део заједнице. Црква нам је дата не да би се служили Црквом већ да би служили Цркви. То нам је опомена да не злоупотребљавам звања и признања која нам је дала Црква.

Нека нам Господ помогне да до краја поста истрајемо у уздржању. Преко поста кроз молитву ми разговарамо са Богом. Одвојити пост од молитве то није пост али одвојит и молитву од поста то није молитва. Једно без другог апсолутно не може. До нас је како ћемо постити и као ћемо слушати Цркву. Потребна нам је молитва да би смо духовно ојачали и да би смо дочекали Васкрсење Христово што је срж наше вере, наде и љубави а без таквог сржа ми не можемо да живимо. Ставимо Христа испред себе и тако ћемо мање гледати у себе и тако ћемо и другога прихватити као брата.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На Пређеосвећеној Литургији се причестио верни народ и велики број деце.

У ресторану Кале, одржан је састанак Владике и свештеника бељаничког намесништва, на којем је прочитан реферат ђакона Зорана Степановића на тему „Ко слуша реч моју има живот вечни“. Ђакон Зоран је уложио одређени труд у изради реферата али је посаветован прво од свештеника а после још прецизније и од Епископа шта у раду да исправи да би дао потпуни одговор на задату тему.

Трудом особља ресторана и надлежног свештеника јереја Живана Голубовића и његовог сапароха, протонамесника Ивана Иванковића, приређена је трпеза љубави за коју су се истински спремили човекољубиви домаћини нашег сабрања.

Протојереј Владимир Димић