ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У САБОРНОМ ХРАМУ

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У САБОРНОМ ХРАМУ

На Велики Четвртак 13. априла 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства Саборног храма, протојереја –ставрофора Зорана Крстића, протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протонамесника Душана Мучибабића и јереја Дејана Марковића старешине Саборног храма, служио је Свету Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Крагујевцу.

Велики Четвртак је један од дана Страсне (страдалне) седмице у којима се Црква молитвено сећа догађаја Господњег, његовог драговољног страдања. Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак, одржао Тајну вечеру. Господ Исус Христос је тада установио Свету Тајну Причешћа, (Евхаристије, Литургије) уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје" и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт 26, 26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Епископ је свештенству, монаштву и верном народу Епархије шумадијске упутио радосну поруку својом надахнутом беседом у којој је рекао:

“Браћо и сестре, нека нам ова служба и причешће којим ћемо се причестити нека буде на исцељење и душе и тела наших. Као што знате, данас је Велики Четвртак – дан када су људи полагали испит своје вере, испит о Богу и о себи. Данас је дан, када треба да се молитвено и са вером удубимо у све догађаје који су се данас збили и о којима нам говори Јеванђеље.

На данашњи дан се показала највећа љубав Божија, са једне стране, али и мржња људска, са друге стране. Данас је дан страдања, мучења, понижења, издајства Господа Нашега Исуса Христа, али истовремено и дан када је Господ Христос показао највеће смирење и дао нам пример како треба да се трудимо да стекнемео ту велику и свету врлину смирења. Кроз данашњи дан и кроз смирење нам је дао пример да никада себе не стављамо изнад других, него, да увек друге сматрамо бољима од себе. То је Господ Исус Христос нама показао, а Он је наш пут, наш Спаситељ. Заиста, браћо и сестре, људи никада нису били даље од Бога него данас и никада Бог није био ближи људима. Данашњи дан је када људи своју мржњу доводе до врхунца и данас је дан, када Бог своју љубав према човеку доводи до врхунца.

Љубав Божија је свела Бога на земљу, а исто тако га је и одвела на Голготу, на Распеће и у Васкрсење. Љубав Божија је толико велика да је Он и своју крв пролио за нас. На све ово се односе речи Христове: „Ко има уши да чује нека чује, и ко има очи да види нека види“. Човек вере види, човек вере види Бога, човек вером осећа Бога и усељава Бога у себе. Мржњом, човек удаљава себе од Бога, човек мржњом удаљава себе од других. Људи се затварају у себе, зашто? То је питање вере и љубави, затварају се у себе, јер сматрају да су бољи и паметнији од других.

Данашњи дан треба увек да нас подсећа како људи смишљају начин да ухвате Христа и осуде га на крст, на смрт, а Христос смишља, размишља, како људе да оживи и да их ослободи од греха и смрти. Својим страдањем, распећем и васкрсењем је то успео да уради. Људи Христу припремају смрт, а он њима даје и припрема живот вечни. Погледајмо ту разлику, али и размислимо на којој страни стојимо. Нико од нас неће рећи, да никада не би осудио Христа на смрт, и не би. Но, браћо и сестре, ако будемо искрени и размислимо на који начин живимо, шта радимо, и видећемо да свако наше учињено зло другоме јесте учињено зло Богу и осуда на смрт. Али, Бог је милостив, Бог је љубав и разуме нâс и нашу палу природу. Треба и ми да разумемо Бога, колико нас Бог воли и када Његовом љубављу будемо подстакнути да и ми волимо Бога и ближњега свога.

Браћо и сестре, људи за Христа праве крст на који ће га распети, а он припрема себе за извршење заповести: „Нема веће љубави да ко и живот свој положи за ближњега свога“. Ето разлике наше љубави у односу на љубав и жртву Божију. Господ је живот свој положио за нас. Он то чини и данас, не само да Он жртвује себе за људе, и како рече старац Јустин Ћелијски, Он даје себе за храну и пиће за нас, а људи и поред тога остају гладни и жедни, другим речима, ако имамо Бога у себи, ако живимо Богом, ако носимо Бога у себи, онда смо ми испуњени Богом, а кад нисмо испуњени Богом, онда смо испуњени оним „другим“, који је против Бога, који је и Јуду приволео да изда Христа. Дакле, Он нам даје себе за храну и пиће, јер управо, данас на Тајној Вечери са својим ученицима, Он је установио Свету Литургију, Свету тајну Причешћа.

Тада је Себе ставио на трпезу, која се неће расклонити све до свршетка света и века. У данашњи дан је Спаситељ поставио трпезу и рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот у себи“. Он нам се даје на Светој Литургији, али нам је Бог дао слободу, никоме није рекао ти мораш да једеш тело моје и пијеш крв моју, него је дао слободу човеку, од те слободе зависи наш живот, нашта ту слободу употребљавамо, да ли на добро или на зло. Грех није ништа друго, него злоупотреба слободе, када мислимо да имамо право на све, да радим шта хоћу, да говорим шта хоћу, имаш, тј. имамо и човек највише личи на Бога по слободи, али, да ли је свака слобода спасавајућа, јесте она, ако верујемо у Христове речи: „Ја сам онај који ослобађа“, ослобађа човека од греха и смрти. Кад нам се Господ даје, узмимо га, узмимо га вером и задржимо га.

Ови дани нас наводе да размишљамо шта је Бог учинио за нас, а шта и колико ми чинимо за Бога и једни за друге. Браћо и сестре, хранимо се Господом Христом, примајмо га у себе да не умремо.

На данашњи дан је Свети владика Николај изговорио беседу, која почиње питањем: „Браћо и сестре, да ли сте икада видели осуђеника осуђеног на смрт који не мисли на себе, него на оне који га осуђују?“. Господ је само мислио како да спасе род људски и спасио нас је.

Нека би Господ дао да нам Свето причешће буде на спасење и исцељење душе и тела. Молимо се Господу и сећајмо се његовог страдања и васкрсења, али изнад свега Његове љубави. Бог је љубав. Када је човек испуњен љубављу, он воли и Бога и другог човека, па чак и непријатеље своје. То је виши начин хришћанског живота, иако као људи знамо да се замеримо и кажемо оно што не би требало. Али, веру не смемо да изгубимо, љубав не смемо да заборавимо јер „Каквом мером меримо, таквом ће нам се мерити“. Нека би Господ помогао, да ове дане доживљавамо као и своје страдање и да нам помогне да дочекамо најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ЧИТАЊЕ 12 СТРАСНИХ ЈЕВАНЂЕЉА

У поподневним часовима Великог Четвртка са почетком у 17 часова служено је јутрење Великог Петка, на коме је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма читао дванаест јеванђеља која говоре о страдању Христовом. На крају јутрења Епископ Јован са свештенством целивао је и поклонио се Часном крсту, који су свештеници у току богослужења изнели на средину храма.

Протојереј Срећко Зечевић