ВЕЛИКА СУБОТА У СТАНОВУ

ВЕЛИКА СУБОТА У СТАНОВУ

На Велику суботу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову.

Епископу је саслуживало братство храма као и Архијерејски намесник крагујевачки мр Рајко Стефановић и протођакон Иван Гашић.

Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио препуном храму, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данас је као што знамо Велика субота. Дан када је Господ од јучерашњег Распећа, како каже једна црквена химна, провео са телом у гробу са душом у аду, а на небу са Оцем и Духом Светим. Он, Господ, је дакле овај суботњи дан, дан који је у Старом Завету посвећен одмору. Зато се у јеванђељу каже, „шест дана да ради, а седми дан посвети Господу“. Сваки дан треба посветити Господу, а то значи да се молимо, чинимо добро, да мислимо добро, а онда седми дан да оставимо све бриге и да тај дан посветимо Господу, да дођемо у цркву. Да ту на литургији где се савршава најсветија Тајна, да се кроз причешће сјединим са Христом. Господ је тај дан поштовао, мирујући у аду, како кажу Оци. Зашто Господ у Аду, у паклу? Зато да би Он унео светлост у пакао, да унесе радост у пакао тиме што је из Ада извео праведнике. Јер све до Васкрсења, сви праведници су били у аду зато што је први човек Адам када је одбио послушност, врата раја су за њега била затворена. Она су била затворена све до Васкрсења и силаска у ад. Од тада су отворена за свакога од нас, али је питање да ли ми својим неделима, нељудским понашањем затварамо та врата раја или их држимо отворена. То је слобода коју нам је Бог даровао да изаберемо где ћемо живети. Човек је створен за живот, а не за смрт о чему нам и Васкрсење говори. Али, од чега се Господ одмара у гробу овај Свети дан? Одмара се ради нас и нашег спасења. Својим одмором он силази у ад али у исто време је присутан међу нама. Господ никада није престао да буде са нама, ни у гробу ни у аду, увек је са нама, само је питање да ли смо ми са њиме. Ко је са Господом тај са Господом и умире и Васкрсава. Не умиремо ли са Господом нећемо Васкрснути за Царство небеско, али за вечну муку хоћемо. Нама је зато потребна вера али веру треба и познавати. Вером треба да живимо, а не само да причамо да верујемо. Шта је вера, да ли то знамо? Вера нам је потребна зато што нам она открива оно што ми не можемо да сазнамо умом и разумом. Вера је потребна зато што ми вером усељавамо Бога у себе. Вером се сједињујемо са Богом али се сједињујемо и једни са другима. Ако имам веру онда значи верујем ономе који је поред мене, ако немам вере, како да му верујем. Господ нам је дао Цркву као Тело своје и дао нам је веру да никада не поклекнемо у животу без обзира на муке и недаће. Када човек има веру, да не знам у каквом стању да се нађе, вера ће му рећи да не клоне, да се подигне. Онда ће нам Бог помоћи и подићи нас, али ако смо у гордости у сујети, ту Господ нема своје места. Где је гордост, а сви имамо по мало гордости, али тамо где мислимо да истичемо своје ја, ту нема Бога. Такав човек је Бога заменио собом и њему нико није раван. Толика је гордост опасна, зато је гордост основ сваког греха. Господ нам припрема пут и зато је и сишао у ад, како би нам припремио пут за Царство небеско. Зато и читамо ових дана онај чудесни запис пророка Језекиља где се говори о костима које су растурене по целој земљи и на њих силази Дух Свети и кости оживљавају. То је као када Свети Дух силази са Христом у Ад. Дух обнавља и припрема опште васрсење из мртвих.

Ево нас, ми смо на неки начин очевидци завршетка драме, најстрашније драме када је човек на љубав Божју одговорио мржњом. Одговорио је тиме да је Бога човек распео. Ето видите како зна мржња да помути разум човеков, да човек не зна шта чини и шта ради. Бог све што је створио хоће да спасе и не жели да ишта пропадне. Бог хоће да спасе све, а на првом месту нас. Питање је да ли ми желимо да будемо спасени. Да ли радимо на своме спасењу или терамо сваки дан да буде исти без икакве промене, ни напред ни назад. Морамо схватити да смо ми хришћани вечити ученици Христови и да треба да учимо како да живимо, да се понашамо, да учимо шта је спасење, као што ђак учи лекцију. Исто тако и ми треба да положимо задњи испит на то како смо живели, шта смо радили и да ли смо имали љубав, наду, веру. Да ли смо ми ишчекивали сусрет са Богом. То је оно што човек стално треба да очекује, тај сусрет са Богом. Са Богом се најчешће срећемо овде, у нашем разуму, души и ако се ту нисмо срели нећемо нигде. Заборавимо на оно наше „има времена“, не смемо се уздати у ово да има времена јер и млади умиру, најздравији постају најболеснији, онда шта нам је уздање. Ми се уздамо у све оно што није наше, већ су нам све дарови. Потребно је да се уздамо у Бога и да живимо у вери јер ако тако живимо Господ ће нам помоћи да то носимо, да не паднемо и не поклекнемо, да се не разочарамо. Данас се људи пре разочарају него што се очарају. То је зато јер је изгубљен смисао живота или је смисао постављен погрешно.

Бог нас је љубављу заволео и каже се у Писму, да Он заволе пре нас него што ми заволесмо њега. Јуче је као што знамо био Велики петак и потврдили смо и показали да сами без Бога не знамо шта треба да чинимо. Јуда се уздао у себе али кад му је помрачен разум кад је заволео више новац него живот, да ли је знао шта ради? Није знао шта ради али када је спознао за шта је и колико продао Бога, бацио је новац и рекаода је сагрешио што продаде крв невину. Проблем је у томе што се Јуда раскајао али се није покајао. Да се покајао, Јуда који је толико згрешио, Бог би му из своје превелике љубави опростио као што је и разбојнику са денсе стране опростио. Дакле, браћо и сестре, треба да се уздамо у Бога и да не чинимо оно што је поједини изабрани народ чинио према Господу. Ми треба да размислимо, ми јесмо распели Бога али га и распињемо када чинимо неко зло. Ми не само да смо распели Бога, него смо распели и себе саме. То распеће, може бити двојако да тако кажем. Имамо разбојника са леве стране који је с правом осуђен али он у својој злоби, злочинствима није осетио Бога поред себе на крсту него се још ругао Богу за разлику од оног другог са десне стране који је осетио присуство Бога и он је крикнуо, завапио да се Бог са њима распиње. Он је завапио и рекао „сети ме се Господе када дођеш у Царство своје“. А, шта је рекао Господ Исус Христос, „данас ћеш бити са мном у Рају“. Човечанство се дели на те разбојнике или смо десно или смо лево. Ми да се потрдимо да припаднемо оном десном јер смо сви грешни и сви падамо, али да не заборавимо да треба да крикнемо из дубине душе и кажемо као овај разбојник са десне стране. Хоће Господ, само треба да ми хоћемо Бога и да завапимо. Ми смо свесни да смо се определили за то да иако распињемо Христа у својим помислима и речима, да распињемо и у делима, да јесмо онај разбојник али са десне стране који није изгубио наду јер је он поред Христа и Господ је поред њега. Он није изгубио наду него је био испуњен присуством Божјим, осетио је да је испуњен храброшћу да каже све ове речи, овај вапај. Али, да знамо да и онда када мрзимо једни друге, када смо завидни и осуђујемо, да са овим поступцима распињемо Христа али ако се покајемо и завапимо „сети ме се Господе“, ми ћемо сваког тренутка осетити Васкрсење. Чим кажемо, сети ме се Гсподе, ми Васкрсавамо. Покајање је равно Васкрсењу и то значи да сваки пут када се кајемо ми Васкрсавамо и обузима нас радост због исправке.

Нека нам Господ помогне да сутрашњи празник, који смо већ данас на овој литургији започели, прославимо у радости и весељу и да се у нас усели радост јер нам радости треба. Свуда око нас је туга али зато нам треба радост, а радости нема без Бога. Права радост је у Богу. Зато Апостол Павле и каже, „радујте се и опет велим радујте се“. Наша радост је од тренутка до тренутка, зато треба да се радујемо у Господу кроз Васкрсење Христово.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У току Свете литургије, Епископ је причестио велики број верника који се припремао за Свето причешће.

Протојереј Горан Ђерковић