После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!

Чули смо данас из овог прочитаног Јеванђеља које нам описује један врло важан и интересантан догађај, а реч је о томе да када је Господ васкрсао и јављао се својим ученицима, посебно се обратио Апостолу Петру са питањем: Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме? Господ опомиње Апостола Петра, а преко њега опомиње и све нас да се не уздамо у себе, да се не уздамо у нашу природу и свој его. Како наша вера расте према Богу тако и ми јачамо духовно. Када вера слаби, онда цело наше биће слаби. Зато Господ и каже да не треба да се хвалимо него да се у смирењу молимо да нам Господ дода вере и оснажи наше немоћи и слабости и да заиста преко Божије лагодати стално можемо да говоримо како волимо Бога. Скрхан тим искуством, Петар се више не хвали. Треба да се загледамо у себе и запитамо себе да ли ми заиста волимо Господа, а волети значи припадати и душом и телом и умом и срцем ка Господу. Вера у Христа је у исто време и поверење у Христа, а не у себе или неке људе око себе. Треба да се загледамо у себе да ли Господа истински љубим или је то само наша љубав на речима као што зна често да буде и наша вера на језику. Језиком увек говоримо да верујемо и језиком увек говоримо да волимо Господа али хајде, покажи се ту кад треба. Кажи тада када си немоћан. Кажи Господе волим те! Господе, верујем у тебе! Када то кажемо из срца и душе онда ће Господ заиста нас помоћи. Ово данашње Јеванђеље нам говори о правој, а не о површној љубави. О љубави божанској, која, када се усели у срце човека и када човек почне њом да живи, он тада највише и личи на Бога. Највише човек личи на Бога када тражи опроштај од Бога и једни од других. Тиме ми у ствари, доказујемо љубав. Тиме ми показујемо љубав не само онима који нас воле него и према онима који нас не воле. Господ нас упућује на праву љубав и на то веће усавршавање у тој љубави рекавши нам да не волимо само оне који нас воле него да волимо и оне који нас мрзе. Ту се огледа права хришћанска љубав. Кад тад ће и та моја љубав према непријатељу једног дана њему доћи до свести па ће га опећи и запитаће се каква је и зашто је ту божанску љубав усмерио ка мржњи. Ако хоћемо да будемо вољени ми морамо да волимо. Шта ми тражимо и добијамо од другог човека? Само оно што му дајемо. Ако му дајемо љубав, љубав ћемо и задобити. Љубав која сада прелази у мржњу је псеудо љубав. То није она жртвена љубав јер љубави нема без жртве. Жртва значи итекако поднети терет из љубави. Многи се жртвују због којекаквих идеала али то није жртвена љубав. Наш народ има ту лепу изреку када каже: Ко тебе каменом ти њега хлебом. Верујте, у тој реченици саткано је скоро сво Јеванђеље. Да ли је Господ својим мучитељима узвраћао мржњом? Није, него се још молио Оцу небеском: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Право човекољубље се извија из богољубља, а богољубље се развија управо држањем заповести Божијих. Најбоље ћемо доказати да волимо и Господа и ближњега ако заповести Божије извршавамо. У заповестима нам је све откривено и јасно. Ако их се држимо нећемо не само зло другоме учинити него нећемо ни помислити да зло чинимо. У томе јесте превасходност Новога завета над Старим заветом. Закон Старог завета је био око за око, зуб за зуб, а овде Нови завет ту клицу злобе и мржње сече у самом зачетку. Ми верујемо и то нам и Христос говори да ће зло бити побеђено и зато треба да размишљамо да једна кап добра које човек учини у животу неће остати без награде пред Богом. Зато, браћо и сестре, заволети ближњега значи заволети Бога. До Бога се долази преко човека и до човека се долази преко човека. Љубав према Богу се препознаје у ношењу тог тегобног крста у животу своме и у животу другога.

Господ од нас тражи да оставимо зло иза леђа, а ми из дана у дан да узрастамо у добру. Да се држимо Христа. Да Христа сместимо у своје срце и да нам Христос буде центар живота. Да нам Христос и Његово Јеванђеље буде огледало. Да погледамо Христа и Јеванђеље и видимо јесам ли хришћанин на делу или само на речима. Апостол Петар осетио је сву оштрину тог благог прекора Божијег у овим Спаситељевим питањима: Петре волиш ли ме? Опет понављам и себи и вама, запитајмо се. Уђимо у себе, своју душу и своје срце и запитајмо се да ли заиста волимо Госпшода и да ли смо заиста спремни да се жртвујемо за добро. На жалост, да би се жртвовали за добро, треба нам труда и подвига, вере и љубави и наде. За зло нам не треба труд. То иде само од себе.

Зато да замолимо Господа и да му кажемо попут Петра у покајању: Господе, волим те и опрости ми што сам био слаб у вери или у добрим делима. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић