ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН ШУМАДИЈСКИ БОГОСЛУЖИО У МАНАСТИРУ БРЕЗОВАЦ

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН ШУМАДИЈСКИ БОГОСЛУЖИО У МАНАСТИРУ БРЕЗОВАЦ

У другој недељи по педесетници, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Венчац у Брезовцу.

Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник орашачки Протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки Протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, игуман манастира Тресије јеромонах Серафим Ракановић, јереј Петар Грујић, протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.

Литургијско сабрање је својим појањем украсио хор „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца.

Преосвећени Владика је у својој беседи најпре честитао празник Светог Свештеномученика Јоаникија и славу манастирског параклиса, који је посвећен овом дивном Светитељу.

Епископ је у својој беседи рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, срећан празник Светог Јоаникија. Срећна слава овога малога храма који је посвећен њему. Срећна слава оцу Јоаникију, његовим сарадницима, његовим сапутницима и срећна и благословена слава свих нас који смо овде данас дошли да се Богу помолимо, да замолимо Светог Јоаникија да се моли за нас и да би смо се и ми, браћо и сестре, угледали на њега, боље речено да би смо се угледали на његову веру. Веру у Бога која га је красила целог живота и та вера у Бога, браћо и сестре му је дала снагу, дала моћ, Божију моћ и Божију силу и Божију снагу да претрпи у своме земаљском животу све оно што је претрпео, а много је претрпео. И што је још тужније за нас, што је Свети Јоаникије Србин претрпео највеће муке од Срба, не од неких других непријатеља, Турака и неких других, него нажалост од Срба, оних који су се одметнули од Бога и који су пљунули на Бога, могу слободно рећи и који су се одрекли вере у Бога, па су имали веру само у овај свет или боље реченон имали су само веру у своју идеологију. И то је тужно, браћо и сестре. Тужно је, када било кога неко убије, али је много тужније када свој свога убија, када свој своме пролива крв, али ништа не бива без промисла Божијега, да није Свети Јоаникије није имао веру у Бога, као што рекох, а све муке које је поднео, сигурно не би издржао. Сигурно би се можда и одрекао, али рекох и понављам, промисао Божија је све учинила да ми данас имамо светитеља једног више. Да имамо једног више мученика, да имамо заиста једног правог молитвеног заштитиника пред Богом и молимо му се да нам он буде молитвени заштитник да умоли Господа да ми, браћо и сестре, остајемо у Богу, јер ако смо у Богу у заједници са Богом, онда смо у заједници једни са другима. Ако смо у заједници, и ако ту заједницу осећамо као светињу, онда ћемо се и потрудити да чувамо ту заједницу, браћо и сестре. Ми, данас, имамо молитвеника и молимо му се да нам помогне у свим невољама, у свим искушењима, у свим болестима, у свим патњама које на свакога од нас сналазе.

Како је све то издржао Свети Јоаникије? Зато што је послушао позив Христов, којим га је позвао у службу Цркве, у службу народа Божијега. И управо и данашње ово Јеванђеље, које смо овде чули, браћо и сестре, говори нам како је Господ позвао браћу Петра и Андреја и другу браћу Јакова и Јована. Позвао их је у службу. Позвао их је Господ да буду проповедници Јеванђеља Христовога и они су се заиста одазвали том позиву Божијем. Као што је се одазвао и Свети Јоаникије. Није било ту двоумљења нити код Светих апостола ових на позив Христов, као што није било ни двоумљења ни код Свето Јоаникија да ли да прихвати позив Христов или да не прихвати. Све је он давао за све, али Христа ни за шта. И то је наш пример, на који треба да се угледамо. Све можемо дати за све, али Христа ни за шта. Без свега можемо остати у овом земаљском животу, и остајемо нажалост, имамо примера и у овим невољама нашим које су нас сналазиле – да су људи остајали не само без иметка, без богатства, него су нажалост остајали без своје породице, али нису остали без вере. Зато и ми, браћо и сестре, треба да све то чувамо, а веру посебно, јер је вера та која нас крепи, која нас снажи. Вера је та, која и када паднемо, кад посрнемо, вера нам каже устани, имаш у кога да верујеш. Ако верујемо, онда имамо и наду, а онда имамо и љубав. За шта треба да се жртвујемо ? За Бога, али исто тако и да се жртвујемо једни за другога, јер нема веће љубави како каже Христос, до оне ако и свој живот положи за другога. То је наш испит - јесмо ли спремни да живот дамо за другога? Ми ћемо данас рећи и то говоримо ја волим тог човека, ја волим ту особу и живот би дао за њу. То говоримо, али да ли смо заиста спремни да то учинимо. Јесте, спреман је онај који заиста има љубав према другом човеку, али ону Божанску љубав, не ону сентименталну љубав, не ону љубав која је од данас до сутра, већ ону вечну непролазну љубав. Љубав којом се Бог жртвовао за нас. И ето, и Свети Јоаникије се угледао на Христа, па се и он жртвовао за род људски.

Предивно је ово данашње Јеванђење, браћо и сестре, које смо чули јер нам открива једну велику тајну, а у исто време и једну велику истину. Да је Господ рибаре галилејске, просте људе, неуке људе, чак и презрене људе од стране јеврејског народа који сматрају да су Галилејци недостојни поштовања чак, браћо и сестре, он је њих позвао и учинио их је Оцима људи, како каже данашње Јеванђеље. У шта су то ловили апостоли људе? У мрежу, браћо и сетре, као што рибу ловимо у мрежу. У мрежу, али не њихову, него Христову мрежу. Благо нама, који смо крштени, који верујемо ако смо стално у тој мрежи Христовој. Она је распрострањена по целоме свету и она покрива и прима свакога од нас који желимо да будемо у мрежи Христовој, а има нажалост и она друга мрежа нечастивога. И он је распростро мрежу и они који нису у мрежи Христовој, они су у мрежи овога другога.

Када су питали Светог Антонија да каже о тим духовним мрежама поготово сатанским. Он каже овако: „Нема места на кугли земаљској где ђаво није простро своје, да убодеш иглом где ђаво није простро своју мрежу.“ Е сад је само од нас, браћо и сестре, да имамо разум. Да имамо чист разум, да можемо да спознамо која је од које мреже или боље речено која мрежа нас спасава ако смо у њој, а која нас мрежа погубљује ако смо у тој другој мрежи. И дакле, браћо и сестре, ове рибаре просте и неуке људе, Господ је изабрао, али људе честитог живота, поштеног живота, чистога срца. Из данашњег Јеванђеља, такође, можемо видети како су апостоли, браћо и сестре, бескрајно велики. Тако што су се без двоумљења одмах одазвали на позив Христов, али исто ово Јеванђеље нам говори како у исто време можемо видети како смо ми људи бескрајно мали у односу на апостоле. У чему се састоји та величина наших апостола, браћо и сестре? Састоји се у томе, што су они на Христов позив, као што рекох да пођу за њим, оставили све. Пазите, они су оставили своју породицу, нису ни отишли до куће да се поздраве са породицом, оставили свој занат од чега су живели и од чега су издржавали своју породицу. Све су то оставили, без икаквог двоумљења шта ће моја породица после мене, јер немају прихода, али су знали за ким иду. Знали су, као што ни њих, а ни њихову породицу неће Бог оставити без награде. То је оно што каже цар Давид: „Не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе.“ Праведнике Бог љуби. Праведницима Бог даје све што је потребно, браћо и сестре. Неправедници не добијају ништа. Зато бити праведник значи живети у Богу и живети о Богу, браћо и сестре.

Дакле, још је један овде важан моменат, ових одзива апостола ка Христовом позиву, а то је што ови апостоли Петар, Андреј, Јаков и Јован нису уопште ни познавали Христа. Нису знали ко је Христос. Ништа нису знали, браћо и сестре, јер Христос у то време није се чуло да је учино неко чудо, нити да је неког болесника оздравио или да је неког мртвога васкрсао, ништа од тога нису чули ни Божанску проповед Христову, на основу чега би могли да се увере да је то Христос, да је он Спаситељ, да је он Бог. Ништа од тога нису имали да би им била нека сигурност да пођу за њим. Дакле, браћо и сестре, постављамо питање како је то могуће да ови апостоли пођу за једним човеком који је по изгледу био прави човек? Како је, браћо и сестре, то могуће без ичега да пођу за Христом? Тако што само присуство Бога међу људима, браћо и сестре, чини људе светима. Чини људе светима да могу да препознају шта је истина, а шта је лаж. Они су у самом гласу - Хајдете за мном, Христовом гласу, препознали, браћо и сестре, и моћ и силу и још што је најважније сигурност. Зашто? Зато што су били чистога срца, што су били честитог живота, браћо и сестре. Дакле, верујте, браћо и сестре, сваки човек који има Бога у себи, који живи Богом и живи са њим може препознати праве вредности. Ми без Бога, можемо се трудити да научимо, не знам какве науке да изучимо, али праве вредности не можемо без Бога да препознамо, јер су праве вредности Божије вредности. Наука, коју често учимо нас не приводу Богу, напротив, многе је и одвела од Бога.

Зашто смо ми, опет, бескрајно мали у односу на апостоле? Запитајмо се, браћо и сестре, шта би било када би се Господ овде видљиво појавио пред нама и позвао свакога од нас по имену – ко би у ствари од нас, да будемо искрени био спреман да тек тако пође или ако бисмо пошли прво бисмо тог човека питали ко си ти човече, зашто ме позиваш, питали бисмо се шта добијам за то за узврат што ћу поћи са тобом. Е то је, опет наша вера. Дакле, браћо и сестре, Господ нас стално позива, непрестано. Он нас и данас позива. Он је и данас присутан, али можемо га једино видети духовним очима и чистог срца. Данас и ова Света Литургија коју служимо у овом свештеном манастиру, и она нас позива хајдете за Христом, јер ко иде за Христом, он иде за истином. Али, опет и себи и вама говорим потревна нам је вера, браћо и сестре. Без вере се тоне, а без истине се лута. Зато смо смућени често у животу свом, што нисмо спознали истину, а истина је једна, а то је Господ наш Исус Христос, онај који је једино могао да каже за себе: Ја сам пут, истина и живот. Дакле, сви они и пре нас и после нас који се, браћо и сестре, одазову на позив Христов и пођу да слушају Бога, слушају Јеванђеље Цркве, Цркву да слушају, то ће Господ свима вратити многоструко. Само онако како то Бог зна, а он зна да узврати за наше добро много више, него што ми, браћо и сестре, можемо и да замислимо.

Браћо и сестре, ово није био позив само за апостоле, већ за све Хришћане, за све људе, али добре воље. То је позив који траје од момента када је Христос позвао апостоле, па све до краја света и века. Само нам треба то духовно чуло, те духовне уши да чујемо како нас Господ непрестано позива, али ако смо заглувели овоземаљским животом, ако смо заглувели у злоби, у пакости у мржњи, такав човек не може да чује позив Христов. Он чује позив, али онога другога, који га позива против Христа. Чим нас онај нечастиви позива да будемо против Бога, он нас позива и да будемо против другог човека. Ту, немој да се заваравамо, па да често говоримо, али ја волим Бога, али не волим тог човека поред мене. Па то је лаж. Тако каже Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист - како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш човека који је поред тебе, тј. човека који је икона Божија.

Дакле, браћо и сестре, то је позив као што рекох који траје до краја века и света и он је упућен свима нама. У том Христовом позиву видимо још једну велику тајну, браћо и сестре. А то је тајна да су се срели вечна истина и чедност ове земље како рече неки од Светитеља и што је још важније они су се препознали. Христос у тим простим људима, шта је видео? Чисто срце, видео је душе и то да ће они управо бити проповедници Јеванђеља. Браћо и сестре, наш народ, али и Црква су како бих рекао дуги низ векова више живели у честитости и поштењу, него у знању. Честитост и поштење, верујте много више вреди од знања, а то не значи да не треба да учимо, напротив, треба да учимо. Али шта нам вреди наука, било која да је, ако нас она не приводи Христу, ако нас она одваја од Христа, онда заиста никакве користи од такве науке немамо. Стекли смо знање, али оно не отвара видике да сагледамо истину, односно, не отвара нам видик, браћо и сестре, да видимо Бога. Зато када чујемо тај позив Христов – Хајде замном Петре, Јоване, Милојка, одазовимо се, браћо и сестре, на тај позив, јер су се на тај позив одазвали многи светитељи и угодници Божији, међу којима је као што рекох на почетку одазвао и Свети Јоаникије митрополит црногорско-приморски, кога данас славимо. Браћо и сестре, он је страдао као што рекох, али ништа није изгубио због тог страдања, што је пошао за Христом задобио је уствари Царство Небеско. Ми, ни данас, нажалост, не знамо му ни гроба ни мрамора, али једно знамо а то је да је Свети Јоаникије у Царству небеском. Да је он наш посредник, да је он наш молитвени заштитник, браћо и сестре, и зато имајмо веру и поверење у Бога, стекнимо истину или боље речено спознајмо истину. А Христо каже: Познајте истину и она ће вас ослободити. Та истина, коју је спознао Свети Јоаникије, она је њега ослободила од мука овоземаљских, али је задобио вечни живот, браћо и сестре. Зато и данас и сутра и увек, трудимо се, браћо и сестре, да нас не заглуши, да не оглувимо од ове вреве овога света, него да отворимо духовне очи, као што рекох, да чујемо тај позив. А у позиву ћемо Христовом, ми, браћо и сестре, добити силу и снагу, добићемо веру да издржимо и све невоље и болести и патње и трагедије које нас сналазе у животу зато само треба да не изгубимо веру, да спознамо Бога, а кад спознамо Бога спознаћемо све оно шта је вредније од вреднијега. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владика је на крају Свете Литургије благословио славске дарове и пререзао славски колач у част Светог свештеномученика Јоаникија Митрополита црногорско-приморског.

Након Литургијског сабрања, трудом монаха Јоаникија и верног народа уприличена је трпеза љубави у манастирском конаку.

ђакон Александар Бабић