ВЛАДИКА ЈОВАН: „БОГ ЈЕ ИЗВОР БЕСМРТНЕ ЉУБАВИ“

ВЛАДИКА ЈОВАН: „БОГ ЈЕ ИЗВОР БЕСМРТНЕ ЉУБАВИ“

У суботу 1. јула, 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Никоље Рудничко.

Њему су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Ненад Савић, јереји Обрад Видаковић и Немања Радојичић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Појали су Србски Православни појци.

После прочитаног јеванђелског зачала својом архипастирском беседом сабрани народ поучио је владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Јеванђеље које смо данас чули јесте уствари Јеванђеље Љубави. Заиста, највише се у Светом Писму говори о љубави Бога према човеку и такође, како би човек требао да узврати на љубав Божију. Свето Писмо каже: Без богољубља нема ни човекољубља ни човекољубља нема без богољубља. Немој да се заваравамо, браћо и сестре, да говоримо да волимо Бога а не можемо да поднесемо онога другога поред себе. Чим не можеш да поднесеш онога другога поред себе кога ти је Бог дао, онда сигурно не волиш ни Бога. Зато Свети апостол и јеванђелист Јован каже: „Како, човече, можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш човека поред себе као икону Божију“. То је апсолутно немогуће. Ово јеванђеље љубави почиње речима: „Ово вам заповедам да љубите једни друге“, и додаје Христос и каже: „Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас“. Свет ако мрзи друге онда мрзи и Бога.

Љубав Божија је толико велика да она надомешћује недостатак сваке друге љубави. Имамо многе љубави међу собом, али ако те љубави нису прожете Љубављу Божијом, оне нису праве љубави. Оне су псевдољубави. Само оно што је прожето Љубављу Божјом то је оно што уздиже човека до неба. Све оно чега се Христос дотакне то је освећено и у овоме и у ономе свету. Зато је наша дужност да Христа сместимо у себе, јер ако смо Христа сместили у себе онда смо сместили Љубав. Онда смо сместили цело небо и целу земљу, браћо и сестре. Ако смо Христа сместили у наше срце, онда је наше срце постало веће од целе васионе. Зашто? Зато што у таквом срцу цело човечанство може да се смести. Оно срце које нема Христа у себи оно је срце скучено, спрчено, како би наш народ рекао. Оно је скамењено. Кад чујемо да неко каже: “Не могу да поднесем некога човека“, знајте да је ту на првом месту вера. Вера његова. Што је већа вера онда је и већа љубав, јер вера подстиче човека на љубав, а љубав и нада подстичу човека на веру. Зато, браћо и сестре, само је потребно веровати у Бога. Али то не значи да требамо само имати Бога на језику. Веровати у Бога значи живети Богом. Прихватити Христа као учитеља. Веровати у Бога значи веровати у Јеванђеље, а веровати у Јеванђеље значи живети Јеванђелским животом. Има ли игде у Јеванђељу реч која каже да мрзимо другога? Нема. Има само, воли другога. Љубав Божија је толика и таква да се излива на цело човечанство. Љубав Божија воли свакога човека. И праведника и неправедника, што често говорим. И грешног и праведног. Зашто? Па, зато што Љубав покрива мноштво грехова. Чим немаш љубави то значи да не можеш да покријеш оног другог кога не волиш. Наспрам љубави је мржња. Хришћанин не сме да буде дволичан. Не може да мало воли, а мало да мрзи. Ако си хришћанин треба да будеш сав у Христу, а ако си сав у Христу онда си сав у Љубави. Није важно само знати за Љубав Божију, него је битно и осетити Љубав Божију у себи. Како? Тако што је Бог оваплоћена Љубав.

Прво што сазнајемо када уђемо у Цркву кроз Свету Тајну Крштења јесте то да нас Бог воли. Воли нас баш овакве какви јесмо. Ако сазнамо да нас Бог воли, па зашто онда да и ми не волимо другога? Ми смо људи. Можемо се и посвађати, али гајити мржњу према човеку, то значи да га убијаш. Чиме? – Па, мржњом. Мржња убија, а Љубав оживотворава, браћо и сестре. Како ћемо доживети ту Љубав Божију у себи? – Доживећемо је у сусрету са Богом. Ако се нисмо срели са Богом, нисмо се срели са Љубављу. То је оно што је најважније у човековом животу. То сретање са Богом. Јер ако се човек истински сретне са Христом, он ће се срести са сваким другим човеком. Такав човек неће питати какав је тај други него ће своју љубав изливати према том другом и тако ће оплеменити тог другога да и он воли. Апостол Павле ће рећи: „Са радоснима се радујте, са тужнима тугујте“. То значи да треба да делимо са другима и добро и зло, а делићемо са другима добро и зло ако осетимо њихову муку као своју муку, ако осетимо њихову рану као своју рану.

Браћо и сестре, када човек препозна величину спасоносне љубави и непрекидног Божијег старања о човеку, у души се почиње рађати жеља и стремљењем за непрекидним обитавалиштем у заједници са Богом и једни са другима. Бог је извор бесмртне Љубави. Зато ће у своје време нестати и вере и наде, једино ће Љубав остати. Али ако ниси ту љубав задобио овде на земљи, немој се надати да ћеш је пронаћи негде другде. Овде почињемо своје спасење. Овде започињемо свој хришћански живот. Насупрот љубави стоји мржња која је велико зло. Толико велико зло да може да изопачи људски ум. Толико да га изопачи да човек и када зло чини, кад зло говори, кад оговара, он мисли да чини добро. Мржња је веома опасна, а она се тако неосетно увлачи у нас да постанемо сарадници са том мржњом. Човек постаје сарадник са мржњом зато што је себе одвојио од Љубави Божије. Љубав је она која прогони мржњу, и оплемењује и ум и разум и цело биће човеково. Онај ко је задобио Љубав, е тај је задобио Бога. Онај ко је отуђен од Љубави он је отуђен од Бога. Ето нам кантара, ако хоћемо да измеримо себе. Само видимо јесмо ли задобили Љубав или смо отуђени од Љубави. Зато и ова сентиментална љубав, та људска, телесна љубав нестаје, а Љубав Божија, како каже апостол Павле, не престаје ни у овоме ни у ономе свету. Браћо и сестре, да се молимо Богу да заволимо Бога, јер ако заволимо Бога заволећемо и другога, а ако заволимо другога, заволећемо и Бога и себе. Христос каже да ако волите само оне који вас воле, онда немате никакву плату, јер тако и незнабошци раде, него љубите непријатеље своје. Е то је тај виши ниво хришћанске љубави и хришћанског живота, волети непријатеља свога. Неко ће рећи, па то је немогуће. Угледај се на Христа. Јел Он непријатеље који су га тукли, пљували, прикивали осуђивао? Није. Он се и за њих молио Богу. „Оче опрости им, јер не знају шта раде“. Цело ово јеванђеље, наш народ је изрекао у једној дивној народној мудрости: „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“. Е ако у томе успеш да превазиђеш себе и да тако поступиш, идеш у Рај. Спасен си, али ако каменом одговараш на камен онда си у опасности и ти и онај кога гађаш. Ми највише језиком и речима гађамо другога, а Бог нам дао језик да Га славимо. Апостол Павле каже: „Онај човек који мисли да је побожан, а не обуздава свој језик, негова је побожност лажна. Трудимо се да будемо истински хришћани. Бог вас благословио!”

Верни народ који се данас сабрао у овом свештеном манастиру причестио се Светим Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. На крају Свете Литургије владика Јован се помолио за покој душе уснуле монахиње Јелисавете која се пре тачно 25 година упокојила на данашњи дан. Сабрање је настављено ручком у манастирској трпезарији који су својом љубављу припремиле игуманија ове свете обитељи мати Евдокија и њено сестринство.

ђакон Стеван Илић