СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БЕЛОСАВЦИМА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У БЕЛОСАВЦИМА

У недељу, 9. јула 2023. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Давида Солунског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог деспота Стефана у Белосавцима.

На Светој Литургији нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник опленачки и в.д. архијерејског намесника рачанског протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, од како је века и света човек поставља питање зашто је позван у живот и коме је он потребан. Такође, човек поставља питање шта је драгоценије од драгоценијег и који је услов да његов живот овде на земљи буде правилан, хришћански боље речено или још боље – јеванђељски живот.

На прво питање зашто је позван човек у овај свет, одговор је да својим хришћанским животом сведочи да је човек од Бога и да му је живот дат као дар. Потребно је да човек буде свестан тог дара Божијег, да би управо могао узвратити Богу на уздарју. Све што примамо од Бога је дар Божији. Иако не дајемо уздарје Богу, онда ми значи заборављамо на дар Божији. Нема човека, који нема дара Божијега. Само је питање да ли човек дар Божији злоупотребљава или га употребљава на добро, односно да ли га употребљава на спасење.

Друго питање, шта је драгоценије – одговор је да нема ништа драгоценије ни у овоме, ни у ономе свету од Богочовека Христа. Дакле, потребна је вера, да верујемо у Христа, да живимо том вером, да живимо у Богу и да живимо о Богу. Кад човек има Бога у себи и живи Богом, он има све особине и врлине Божије у себи. Тај и такав човек је победник и он никад није губитник. Он ће увек побеђивати у животу, зато што има Бога у себи као Победитеља. И сам Бог побеђује и Он је сам рекао – не бој те се, Ја победих свет. И сад постављамо питање – откуд онда страх у човеку, ако је верујући човек? Зашто се уплаши невоља, патњи и искушења? Зашто? Зато што му је управо ослабила вера.

Вера је та која нас крепи. Вера је та која нас подиже. Вера је могућност да из себе истерамо страх, јер где је љубав, где је вера ту страха нема или боље речено ту нема места за страх. Наш народ лепо каже – у страху су велике очи. Кад човек страхује од нечега њему почне да се привиђа и оно што не постоји. Кад почне да му се привиђа, он тек онда почне да се плаши. Шта нам је потребно у таквом стању? Потребна нам је опет вера. Док је први човек Адам гледао и слушао Бога и живео по Богу, он се ничега није бојао. Он се ничега није плашио, јер је живео као анђео. Чист, без греха, а ту чистоту он је усељавао гледањем лица Божијега, слушањем Бога и испуњавањем онога што је Бог од њега тражио. Када је пали анђео одступио од Бога, од тада непријатељ рода људскога вековима води борбу против човека. Вековима води борбу против човечности и то на разне начине. Највише на оне невидљиве начине. У тој борби ђаво, како кажу Свети Оци, најчешће бира да буде скривен. Он је дух, али ако човек нема Духа Божијега у себи и не живи Духом Божијим он не може ни да препозна дух нечастивога. Тамо где човек живи Духом Светим нема приступа нечастивом духу. Дакле, он чини то све на један скривен начин и да наведе човека на помисао да све на шта ђаво наговара човека јесте да човек схвати да је то потреба његове људске природе и да га на један нечастан начин одврати од Бога. Да каже човек – ја сам то учинио по слабости своје природе, али ми зато треба да ојачамо, да не будемо слаби, него да будемо јаки. У чему? У вери! Кад смо јаки у вери, онда смо јаки и у Богу и са Богом. Немојмо се стално изговарати и како ми често кажемо – ђаво ме наговорио. Да, ђаво наговара, али нама је Бог дао разум. Дао нам је Бог веру да распознајемо и да не слушамо разне духове, него да слушамо шта нам Дух Свети говори. Да слушамо куда нас Дух Свети води, а он нас води ка Богу, ка Царству Небеском. Он нас води ка спасењу.

Браћо и сестре, једна од највећих превара коју је ђаво измислио јесте да убеди човека да Бог не постоји. То је његова највећа борба. Да нас увери да Бог не постоји. Другим речима, да из нас избаци веру. Кад нас убеди да Бог не постоји, шта онда човеку остаје, зашто да се бори за добро? Како то лепо говори изрека нашег народа за људе који мисле да Бог не постоји – ко се Бога не боји и људи не стиди, њему је све слободно, али му није све на корист. И овога ћу пута поменути разговор са блаженопочившим патријархом Павлом, који је говорио – иако ми као слаби људи немамо снаге, немамо моћи, немамо вере, немамо добрих дела, бар да имамо стида. Кад сам га питао – па, како то мислите само да имамо стида? Ако се човек стиди, он ће и да се склања. Ако има стида, оне неће, да опростите, да се разголити пред народом, јер ће се стидети. Управо нас грех наводи да стида немамо и зато се људи не стиде и када се не стиде они се ни Бога не боје.

О томе нам упрао говори данашње Јеванђеље и казује нам ту велику и страшну тајну. О којој то тајни нам говори данашње Јеванђеље? Говори нам о тајни сусрета Бога и ђавола. Односно сусрета ђавола кроз човека. Данашње Јеванђеља нам казује како ђаво на све начине вреба човека. И ако човек није опрезан, ако није трезвен, таквог ће човека ђаво лако уловити. Опростите што ћу овако поређење да направим, она мишоловка коју смо измислили да хватамо мишеве, ако миш није опрезан, а кажу да су мишеви најинтелигентније животиње, он ће да се залети на парче сира или меса, али ће бити уловљен. Због тог једног малог парчета изгуби живот. Тако и ми, због малих ствари, ми знамо да губимо живот вечни, јер се више опредељујемо за те ситне, невредне, често пута и непотребне ствари, а занемарујемо оно што је вечно, што је непролазно.

Све нам ово говори данашње Јеванђеље да морамо бити будни. Да морамо бити будни над собом и да стражаримо над собом. Човек који не може да влада својим срцем и својим мислима, тај не може да влада собом, тај не влада собом. Такви најчешће мисле да владају управо не само собом, него да су способни да владају целим светом. Међутим, ако не стражаримо, олако постајемо плен нечастивога. О томе нам, такође, говори данашње Јеванђеље. Стражар, зашто постоји? Да чува капију и да чува круг око куће и да чува кућу. Ако стражар заспи, лако онај провали врата и уђе у кућу и направи, што бисмо рекли, џумбус. Е, тако је и код човека. Не стражари ли човек над собом, поготово онај човек који има сигурност у себи, па још каже – ја имам сигурност, ја имам веру, ја имам Бога, такав је човек најплашљивији човек у ствари. Он не стражи над собом и онда када ђаво, како је то често говорио Свети отац Јустин Ћелијски – кад ђаво уђе у човека, онда он од њега прави свој плен. Онда човек више не влада собом, него њиме владају нечастиви духови. То је управо и то је оно што нам управо говори данашње Јеванђеље.

Браћо и сестре, зато се тај нечастиви род радује када ми људи лутамо. Када не живимо у истини, када не живимо у вери. Без вере се тоне, а без истине се лута. То треба да нам буде стално на уму. Без вере тонемо, а без истине лутамо. Једна је истина, то је Господ наш Исус Христос, то је Црква Његова. Сећате ли се оног јеванђељског догађаја када су Апостоли били уплашени због буре на мору и када су приметили Христа да иде по води? Апостол Петар који је био ревносан је рекао – ако си ти Бог кажи ми да дођем до тебе водом. Христос каже – ајде. И Петар док је гледао Христа, док је веровао у Христове речи он је ишао по води као по сувом, али када је сметнуо поглед са Христа, онда је настала слаба вера, а још видео оне валове. Шта је завапио – Господе, спаси ме, погибох, утопих се! Шта му је Господ рекао – маловерни, зашто си посумњао? Ето, сумња је, такође, тешка духовна болест. Када човека обузме сумња, он измишља и оно што није. Он ће да измисли неког човека кога никада у животу није видео и почети да води борбу са њим, јер у сумњи сумњив човек, није постојан човек. Зато ми кажемо – сумњам да је тај човек такав и такав. Немој да сумњаш, човече! Веруј, па ће ти вера помоћи да откријеш да ли има сумњивости тамо или нема. Вера ће ти помоћи да ти се ум разбистри, да бисмо сазнали шта је истина, а шта није истина.

Ми људи јесмо слаби, наша је природа огреховљена, али због те огреховљене природе људске Господ је дошао у свет да ту огреховљену људску природу очисти, да је просветли и да је уздигне до Царства Небескога. Но, ту људску нашу природу треба да оживљавамо, не неким хировима, него да је оживљавамо Духом Светим. Да замолимо Бога да нам Бог помогне да се уздигнемо изнад те људске огреховљене природе. Данашње Јеванђеље, опет ћу поновити, је потресно, а верујте ми и застрашујуће. У исто време је и охрабрујуће, јер нам говори да нам је потребна вера. Која вера? Јеванђељска! Јака вера, она вера за коју Христос каже да може и горе да премешта. Укратко, јер о вери се може много говорити драги моји, вера није статична. Нема статичне вере, таква вера не постоји. Нема такве вере, која је једном дата, па више не треба да бринемо о њој. Као ми који смо добили благодат Божију, благодат у крштењу, благодат у Светим Тајнама или благодат коју смо ми свештеници примили рукоположењем, па мислимо примио сам ту благодат и немам потребе да је чувам, нема потребе да узрастам у њој. Све што оно се не гаји, то зна да увене, па и благодат да увене у човеку. Нама је благодат потребна, јер благодаћу живимо, благодаћу се спасавамо. Но, Господ је милостив и Он и када одступи благодат од нас, кад се покајемо, кад се вратимо истини, Господ нам врати и благодат. Није нам ни вера дата једном за свагда. Њу морамо да чувамо, да би она чувала нас.

Није вера дата онако како то бива, опростите ми што ћу то рећи, код занесених људи. Као некакава опсесија, али без логике и без расуђивања. Чули смо данас у Апостолу, како каже апостол Павле – они имају веру, али не по разуму. Зато све у животу треба да чинимо по разуму, али ако нам је разум помућен, ако у нашем разуму нема разума Божијега, онда ми не можемо разумом ни да изаберемо прави пут. Дакле, шта хоћу да кажем, драга браћо и сестре, по питању вере? Хоћу да кажем да је вера словесна. Ми смо словесна бића. Вера је и разложна. Није вера у неке митове, није вера у неке приче, на које ми често падамо, него искуство сусрета са живим и васкрслим Христом. Ко верује у мене и ако умре биће жив, реч је Господња. Е, то је вера! Сусрет са живим и васкрслим Христом.

У данашњем Јеванђељу, виделисмо како је Господ дошао у ову гадаринску земљу и да је у тој земљи учинио чудо – исцелио двојицу болесника, обузетих нечастивим силама. Бог није излечио само њихово тело, него је излечио и њихово тело и душу. И телесно и духовно излечио ову двојицу тешко болесних. Нема веће болести, него кад нечастива сила овлада човеком. Она овлада човеком, опет ћу рећи, када човек изгуби веру и кад не живи по тој вери. Кад нечастива сила овлада човеком, тај човек више не зна шта ради, као и ова двојица који су били запоседнути нечастивим силама. Они су били тако страшни, баш онако како нам и Јеванђеље каже да нико у том крају није могао мирно да хода, они су их нападали, они су их гађали и камењем и осталим. Ето видите како нечастива сила када овлада човеком, шта од човека бива. Је ли тај човек, више човек? Није, браћо и сестре. Зато кад је Господ, и то је јако важно у данашњем Јеванђељу, исцелио ову двојицу бесомучних људи и када су нечастиве силе казале Христу – шта си дошао овамо пре времена? Пазите, и ђаво се позива на Јеванђеље, кад му треба да, опростите на изразу, улови човека. Шта си дошао пре времена да нас мучиш?, кажу нечастиве силе, а легиони су били у њима. Зашто они то кажу? Зато што ђаво зна да ће Господ доћи и када Господ дође о свеопштем дану васкрсења да ће демони бити побеђени. Да ће зло бити побеђено. Зато они страхују, зато су се уплашили, јер нису још овладали свим људима. Њима треба да што више овладају, да што више имају сличних себи око себе. То је исто као што честит човек жели да има око себе све честите и поштене људе. И обрнуто, лопов неће поштеног човека око себе. Он хоће да се огради лоповима, јер сматра ако нас је више онда смо јачи, како то каже народ.

Овде је једна друга поента. Људи који су страховали толико дуго од ових људи и када су их видели оздрављене, уместо да заблагодаре Богу, а ђаво каже Христу – ако нас изгониш дај да идемо у свиње, јер су свиње биле око мора. И Господ им каже да иду у свиње. Дакле, ђаво не може сам. Погледајте другу ствар, човек издржава нечастиву силу, а свиње не могу да издрже. Шта је било? Када су ушли у свиње, свиње су се утопиле у мору. Људи уместо да буду благодарни и да захвале Богу што су људи излечени, што су људи оздравили, њиме су биле свиње вредније, поготово што је свиња код њих тада била забрањена ако хоћете, него човек. Шта су рекли? Иди Господе из нашег краја. Докле може човек да иде када му се разум помути, уместо да каже дођи Господе, исцели нас, оздрави нас Господе, човек говори – иди Господе. Значи предају се уместо Богу, ђаволу.

Драга браћо и сестре, нека нам данашње Јеванђеље буде стално на уму, како треба да се чувамо од нечастивих сила, како треба да живимо, како треба да на сваком кораку призивамо име Божије. Не само успут да кажемо – помози нам Боже! Него човече, када кажеш помози ми Боже, да те облије и зној и крв од те силне вере коју тражиш од Господа и онда ће ти Господ и помоћи. И теби и мени и свакоме од нас.

Нека вас Господ чува, нека вас Господ штити, нека Господ помогне, браћо и сестре, да се исцелимо од нечастивих сила. Нека нам Господ помогне да победимо своју гордост, своју сујету, да би се Господ уселио у нас и да би се уселила вера у нама и љубав према Богу и према човеку. Бог вас благословио!“, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа приступило се трпези љубави, коју је са љубављу припремио надлежни парох рабровачко-белосавачки протојереј Владан Јовановић.

јереј Марко Јефтић