Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

„Свети апостол Павле у данашњем Апостолу даје нам дивне савете и поуке како да се одржимо у вери у Бога на првом месту , како да савладамо наше људске слабости и какао духовно да ојачамо, па између осталог каже: „Обуците се као изабраници Божији свети и љубљени у срце жалостиво, доброту смиреноумља, кротост и дуготрпљење.“ Ове врлине: кротост, смиреноумље, жалостивост су заиста врлине по којима се човек највише одликује као човек Божији. Поред свих ових врлина које набројао апостол Павле, он каже: „Изнад свега обуците се у љубав Божију, јер је љубав веза савршенства.“ Ове речи значе да ми облачењем у Христа треба за нас да буде свакодневни живот да се стално облачимо у Христа. Ми смо се у Христа обукли када смо крштени. Тј. да се обучемо у Христове врлине, ми се тада облачимо у новога човека. У новога Адама. Не у онога грешнога Адама, него праведнога Адама а то је у Господа нашега Исуса Христа и тада када се облачимо у новога човека ми са себе спирамо старога човека. Спирамо са себе грехе, јер свако од нас има грехе. Грех је прљавштина. Када радимо неки посао и упрљамо се, ми узмемо сапун и оперемо се. Чистимо се.

Духовно чишћење нема без Христа и Цркве његове. Зато је Господ наш Исус Христос, Вазневши се на небо остао у Цркви својој, која је Тело његово и у тој Цркви дао сва могућа средства какао можемо да очистимо своју душу, срце, ум, цело своје биће. Ту је вера, нада и љубав. Ту су и свете Тајне и свете врлине. Када се причешћујемо светим тајнама и када се припремамо макар колико толико, ми уносимо Христа у себи а када Христа уносимо у себе, живимо Христом, ми у ствари избацујемо све из себе што није Христово, односно све што је нечисто. Чистота Божија и нечистота људска немају ништа заједно. Човек је позван на чистоти. „Чистите се“ како каже Свето Писмо. Кајте се. А покајање то спирање наших грехова. Када се чове обуче у Христа он Христом мисли. Његова душа постаје Христова душа, његово срце постаје Христово срце. Ако је Христос у нашем срцу, онда нам је све чисто али ако Христа нема у нашем срцу, онда нам је све нечисто. Како каже Свето Писмо из срце излазе зле мисли, убиства, прељубе, све друго. У срцу живи и љубав и мржња. У срцу је добро, нажалост и зло. Од наше вере у бога и нашег опредељења зависи коме ћемо служити Богу или мамону. Да ли ћемо служити греху и нечистоти или ћемо служити чистоти и Христу. Ми смо сви грешни и упрљани јер нема човека без греха. Једино је Бог без греха. Зато нам треба духовно чишћење и да се облачимо у тог новог човека Христа који нам је дао све. Човек нема изговора да каже: „Нисам могао да се оперем Господе“. Како ниси, када си имао Цркву, свете тајне, Јеванђеље. Када се чове обуче у Христа такав чове постаје нов Христов човек. Како каже свети апостол Павле: „Такав човек има жалостиво срце.“ То значи да такавчовек има жалостиво срце: прерађено, осетљиво, срце Јеванђелско, срце које куце Јеванђелским животом. Животом у Јеванђељу, односно у врлинама. Када чове има такво жалостиво срце и веру, такав човек осећа сваки откуцај свога срца и он чује откуцаји свога срца и ти откуцаји га управо упућују на чистоту.

Срце жалостиво се стиче Јеванђелским животом а најпре у молитви, љубави, посту и покајању. Ове врлине преображавају човека и освајају срце његово и чине га да буде оплемењен и умилостивљен како каже Јустин Ћелијски. Без ових врлина срце човека је роб. Роб окамењене неосетљивости. То је срце које пропада у себичности и саможивости. Човек тада нема осећај за другог већ само за себе и такав осећај га уводи у пропаст јер ми не можемо сами да се спасимо као појединци. Ми можемо да се спасимо само у заједници и зато нам треба тај други човек. Тај други човек треба да зна да треба да имао и оног за ким вапије срце тог другог човека. Обострана осетљивост. Као што је и љубав двосмерна и ово је двосмерно. Зато у једној молитви Св. Јован Златоусти каже: „Господе избави ме од окамењене неосетљивости.“ Ако немамо осетљивости према другоме онда је немамо ни према себи а на првом месту је немамо ни према Богу а онда Бога нема у нама. Бога треба да осећамо. Бога видимо онолико колико у себи осећамо Бога. Ако смо правилно упућени у веру и ако правилно верујемо, онда ћемо доћи до осећања бога у нама. Човек окамењене неосетљивости је најпре неосетљив према самоме себи а себе заварава да је осетљив према себи. Ако нисмо осетљиви према себи онда нисмо ни према коме а најпре нисмо осетљиви за своје спасење. Немамо осећај за спасење. Човек без тог осећаја неће бити спасен. Да би смо осетили треба нам вера, нада, љубав, чисто срце, милостиво срце.

Даље свети апостол Павле каже: „Обуците се у благодат Божију.“ То је та друга врлина која нас облачи у новога човека. Благодат! а ми благодаћу живимо и спасавамо се. Ми смо задобили благодат својим рођењем и својим крштењем и ту благодат стално умножавамо кроз свете тајне и врлине. Зато Свети Оци каже да се у благодати или напредује или се назадује. Без благодати нам нема спасења. На сваком богослужењу чујемо ону такозвану просећу молитву: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу твојом“ Ко се лишио благодати, лишио се Бога, благодат није ништа друго да сам наш Господ Исус Христос.

Обуците се у дуготрпљење а то је важно да знамо да сваки хришћанин треба да трпи до другог доласка Господа нашега Исуса Христа. Дуготрпљење је темељ свих Јеванђелских врлина. Нема Јеванђелске врлине коју човек може стећи ако се није наоружао дуготрпљењем. Ми у Цркви зато певамо: „Слава дуготрпљењу твојему Господе.“ Да Господ нема дуготрпљење, шта би било са овим светом? Са нама овакви какви јесмо? Господ трпи све и нашу грешност и чека да ли ћемо имати жалостиво, осећајно срце да се покајемо. Људи се често питају зашто Господ даје грешнику и злочинцу дуго да живи? Зато што је Бог дуготрпељив и човекољубив и даје човеку времена да се покаје а не да каже: “Ја сам хтео да се покајем али си ми ти Господе узео живот“. Неосетљив човек не осећа и неће осетити потребу да треба да се чисти.

Још једну врлину је поменуо апостол Павле а то је смиреноумље. Смиреноумље је стално смиравање ума људског. Ум људски зна да тако блуди, да тако смишља зло. Зато се ум људски смирава пред безгрешним и савршеним умом Христовим. „Ми ум Христов имамо“ каже апостол Павле. Онај који има ум Христов има и смирење односно смиреноумље. Човеку је приликом стварања дат тај ум да би човек био богочежњив. Да чезне за Богом. Љубав нам говори да је он ту. Још када се молимо за оне које не видимо још више се усавршавамо у смиреноумљу. Зато још каже апостол Павле: „Будите смиреноумни. Смиреноумље облачи човека у новога човека и у нав ум и човек умује све у Христу и мисли Христом.“ Стари чове је онај Адам и он је сав у гордоумљу. Свој ум диже изнад свега и своје знање па нажалост диже свој ум изнад ума Божијега, изнад ума Бога. Смиреноумље је темељ наше хришћанске философије. Џаба нам је да философирамо ако немамо смиреноумље као темељ начина живота хришћанске философије. Смиреноумље и јесте о свему мислити, умовати Богом. Сваку мисао њиме водити. Њиме се руководити и хранити.

Још једну врлину спомену апостол Павле: кротост. Кротост је да све што нас снађе у животу да то прихватимо са благословом и смирењем да Бог зна зашто нас сналази ово или оно у животу, Зато имамо ум Христов да разликујемо добро од зла. Пример кротости је Господ Исус Христос, кога су као јагње водили на заклање. Зато се Христос слика као јагње. Господ нам је управо пример кротости.

Да се молимо Богу да нам ове врлине које се спомињу Јеванђеље, покушамо да применимо у себи али немојмо да се залећемо већ морамо у духовном животу ићи степеницу по степеницу. Морамо једну врлину да узмемо да се у њој усавршавамо а не да узмемо све одједном мислећи да можемо све да постигнемо. Ако остваримо у правом смислу јену хришћанску врлину и почнемо њом да живимо и усавршимо се у њој, онда она повлачи све друге врлине и човек иде тако из врлине у врлине као што иде из греха у грех. Нека нам Господ помогне да се обучемо у силу Божију де се наоружамо свеоружијем Божијим јер се онда облачимо у све врлине и нема те силе која нас може уништити. Јер ко је са Богом он је победник.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић