ХРИШЋАНСКИ ЕТОС У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ - предавање глумца Небојше Дугалића

ХРИШЋАНСКИ ЕТОС У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ - предавање глумца Небојше Дугалића

Нема тог бића људског којe се појавилона овој плавој планети, коме је толико узвишених славопоја, песмопоја и похвала написано и отпојано, као у славу Оне, која је сместила Несместивог у утробу своју, Оне, која је измирила Творца и творевину Његову, Оне која је на свет донела Сина Јединородног, Бога живог, Марија Богородица Приснодјева.

У Њену славу и част, братство Саборног храма, благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, уз помоћ и подршку Града Крагујевца, организовало је четрнаесте по реду Великогоспојинске духовне свечаности.У препуној сали Духовног центра Саборне цркве у Крагујевцу у петак 22. септембра 2023. године, одржано је предавање на тему: «Хришћански етос у савремном свету». Предавање је одржао наш познати глумац Небојша Дугалић.

Након благослова Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и молитве „Оче наш“..., у име братства Саборне цркве присутне је поздравио јереј Драгиша Богичевић.

Небојша Дугалић, глумац по професији, повремено га примећивали међу оном младежи на Факултету драмских уметности, где им нешто прича. Пео се на скоро све даске које живот значе у престоници па и шире. Добио хиљаде аплауза љубитеља сценских чаролија у Народном позоришту, Позоришту на Теразијама, Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Битеф театру, Мадленијануму. Увлачио се под кожу и у душе, Чезареу у „Маскама“ Милоша Црњанског, Карађозу у „Проклетој Авлији“, кнезу Мишкину у „Идиоту“ Фјодора Михаиловича Достојевског, Сигисмунду у „Живот је леп“ Педра Калдерона, Грумија у „Укроћеној Горопади“ Виљема Шекспира, и за све то и много више од тога овенчан ловор венцима и следећим признањима: Награда Миливоје Живановић, Годишња награда Народног позоришта, Награда Зоран Радмиловић, Награда Златни витез у Москви 2006. и многе друге...

Господин Небојша Дигалић, словио је слово о «Хришћанском етосу у савременом свету» и истакао: “Јако је важно разумети идеју хришћанског етоса. Ми смо позвани Богочовеком који је ради нас постао човек, призвани смо да будемо његови саучесници у Царству Божјем, да будемо причасници Тројичног начина постојања, како Бог постоји. У тајни бесконачног изобиља љубави, заједнице у којој постоји само превазилажње и надахњивање. То је оно што би требао да представља образац хришћанског надахнућа. То је оно што је Христос дошао да објави свету, да објави радосну вест. Прва слова Христова су управо„Радујте се...“. Можемо се радовати после Њега јер је победио смрт. Наравно, када суочите та два погледа, са једне стране призвани смо од Господа, тако високо и то видимо по томе шта нам поверава Бог када нас је позвао да будемо богови по благодати, а са друге стране имамо искуство како свет сведочи о свему супротном том призвању. Ми свакодневно постављамо питање како да останемо хришћани у овом свету јер је оно што видимо у свету дијаметрално супротно од онога како смо призвани? Шта да чинимо, а да сазримо до пуноће раста Христовог? Шта да урадимо да одговоримо на призвање, а да не поклекнемо пред ударима света. Са једне стране то делује драматично, што и јесте док са друге стране, у свему што Господ допушта постоји нешто спаносно у чињеници да нас Господ искушава. Господ кроз искушења даје прилику да растегнемо сопствено биће, да направимо места да Он буде тај који ће побеђивати. Он жели да не будемо ми ти који ћемо полагати све на себе, на своје снаге. Господ хоће да нам разбије лажне ослонце и све оно на шта се ми ослањамо и да нам покаже шта значи Његова рука, Његов ослонац. Како човек да постигне то у овом свету јер се све ово чини као превелики захтев? Сваки наш преображај, труд може да почне онда када схватимо апсолутност сопствене немоћи, колико смо без Христа ништа. Све оно што тренутно поседујемо и чиме се тренутно служимо у тренутку може нестати, ударом грома, у само једном тренутку... Све што Господ допушта на нас јесте из једног разлога, а то је да бисмо рекли „Господе, нека буде воља твоја“. Све смо покушали, урадили оно што је до нас, једино што могу јесте да се поверим Твојој десници, загрљају... Ово је потребно применити и на однос са другим човеком, потребно је да кренемо од себе и да се чистимо како бисмо и друге спасили... Етос представља начин постојања. Дакле, оно што Грци зову тропос ипарксеос. Све оно што чини човека има однос према Богу, има однос у Богу,има однос према другоме, творевини. Хришћански етос је образац свеукупног човеког постојања, пред Христом и Светом Тројицом. Све оно како се ми опходимо према свему, према Господу, јесте тај начин постојања...“

На крају предавања Господин Небојша Дугалић, одговарао је на питања присутних, и уз молитву Пресветој Богородици „Достојно јест...“ завршено је сабрање у славу Преблагословене Владичице наше Богородице.

Протојереј Срећко Зечевић