ТРИДЕСЕТОГОДИШЊА ПРОПОВЕД БЛАГЕ ВЕСТИ О БОГУ МЕЂУ НАМА И ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊА ПРОПОВЕД БЛАГЕ ВЕСТИ О БОГУ МЕЂУ НАМА И ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ

У Шумадијској епархији прославља се тридесет година архијерејског служења Владике Јована.

Како није могуће у једном чланку иоле потпуније сагледати на које је све начине Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован током тродеценијског период, као архијереј Српске Цркве, употребљавао харизму од Бога дату у саборном деловању, уз сагласност читавог Тела, свештеника и народа, одлучили смо се да истакнемо саме неке од најважнијиј момената. Потпунији увид може се остварити у књизи “Три деценије архијерејског подучавања, исповедања вере и сведочења Епископа шумадијског Јована Младеновића 1993 – 2023” која је овим поводом управо изашала из штампе.

Колико је за нашу Цркву и манастир Студеницу било добро и важно што је за Епископа тетовског 25. јула 1993 хиротонисан игуман студенички Јован Младеновић записао је блажене успомене професор прота Радован Биговић:

„Нови Епископ наше Цркве добро је познат свима. О студеничким игуманима и монасима, иначе, ништа нема сакривено. Они су стално под будним оком целе Цркве и народа. О Јовану, прво као искушенику, потом јеромонаху, протосинђелу, архимандриту и игуману студеничком са одушевљењем и љубављу већ три деценије говоре деца, млади и стари, образовани и необразовани... Само Бог зна колики је број оних који су у сусрету са њим духовно прогледали, заволели Православље, манастир Студеницу и учинили своје биће пријемчивијим за Божанске силе и енергије. Бог га је обдарио анђелским гласом да литургише и богослужи, суптилном интелигенцијом, проповедничко-мисионарским даром, смислом да управља и организује, благом нарави, присношћу и дечијим осмехом – даром да допре до сваког људског срца...

Без манастира Студенице он не би био то што јесте и какав јесте, али би без њега, исто тако, савремена историја 'мајке свих српских цркава', Студенице, можда била другачија. Заједно са осталом братијом, он је цело своје биће у њу уградио.

Његовим избором за епископа, манастир Студеница је, како рече у пригодној беседи епсикоп Стефан, 'изгубили мудрог и способног игумана, а Српска Црква добила значајног архијереја'. Традиција ни овога пута није изневерена. Одувак је манастир Студеница стварао оно најбоље и то после дава целој Цркви и народу...

По уобичајеном манастирском обичају литургијско славље се наставило заједничком трпезом за све. Та атмосфера се протегла на цео дан.

Свако је био дочекан, почашћен и угошћен. Иако удубљен у Свету тајну, замишљен над оним на шта га нова, епископска служба обавезује – Епископ Јован је са сваким попричао, поделио архијерејски благослов, испратио – топло и срдачно – онако како је то чинио деценијама. Чинили су то и први домаћин Епископ жички Стефан и манастирска братија. Из тог 'дела неба на земљи' свако се вратио духовно обновљен и препорођен. Срби из околине Куманова отишли су из њиховог Јерусалима са сузама у очима, али и надом, и то великом. Више нису сами. Сада имају свога архипастира.“

Данас, после три деценије од овог чина, сви који су се у свом хришћанском животу сусретали са Владиком Јованом, без обира на службу коју су вршили, могу сведочити да се увек држао начела која датих у беседи на хиротонији у Студеници:

„Епископ нема своје личне радости нити има своје личне туге. Радост Цркве његова је радост, жалост Цркве његова је туга. Ако се буде чинило добро – Епископ ће увек да се радује! А, ако се буде рађало зло – сваки Епископ ће да буде тужан! Знам да Епископ треба да поднесе сваку злобу, прогањање, па чак и смрт ради истине и правде, да буде способан да пије чашу Христову и да се крсти његовим крштењем (Мт 20, 23; Мк 10, 39). Тежићу да останем верен апостолском предању, доследан његовом учењу.

Молим Вашу светост, вас браћо архијереји, свештенике, монахе и сестре монахиње и тебе благочестиви народе, све сабране овде, у мајци српских цркава Студеници, на ову моју Педесетницу, да се помолите Богу за мене, да благодат Божја, коју данас примих, остане у мени до краја живота, да ме штити, крепи, бодри у новој служби Богу и народу, да ме чува у страху Божјем.“

Када је Епископ тетовски и викар Патријарха српског Јован изабран за Владику западноамеричког говорио је о изазовима међу новим епархиотима и какав мора бити живот архипастира који има задатак да уздиже човека у живо општење са Богом:

„Као ваш нови Владика, објављујем вам, браћо и сестре, да ћу 'себе сматрати вашим слугом Христа ради' (2 Кор 4, 5). Јер се величина у Цркви мери по величини служења. Његова је наука вечност за нас. Ту науку проповедали су многи пре нас и нису се застидели, зато што једино она садржи „реч вечног живота“ (Јн 6, 68).

Христову науку и његово јеванђеље ја сам изабрао за цео свој живот и архипастирски програм. Ако сте и ви, моји епархиоти и свештеници, на том путу, путу богопознања, онда ја полажем право на вашу пуну подршку: зато вас и позивам на заједнички труд ради спасења и вашег и мог.

Епископ, као и свештеник, послан је народу Божијем да га духовно храни, да га чува и да га предводи, наравно, уколико тај народ жели да буде храњен „хлебом живота“ (Јн 6, 35), да жели да буде чуван у јеванђелском учењу, у вери својих отаца и својих предака и да тако буде вођен у Царство славе, Царство небеско.“

Владика Јован је, и приликом устоличења у Крагујевцу 2002. године за Епископа шумадијског, говорио о архијерејској одговорности и сталној личној обнови као путу који води познању Бога:

„Улазећи данас у овај свештени трон Шумадијске епархије, свестан сам одговорности коју ми Црква поверава, али чврсто верујем у помоћ Божју и као некад Исус Навин, чујем глас: 'Не бој се, с тобом ћу бити и нећу те оставити' (ИНав 1, 5). Чујем и позив цара Давида: 'Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће учинити као светлост правду твоју' (Пс 26, 5).

Та вара у помоћ Божју и послушност Цркви довела ме је данас овде међу вас, браћо и сестре, да проповедам Божанску науку и 'огласим свима годину милости Господње' (Ис 61, 2), да проповедам реч Божју у 'добро време и невреме' (2 Тим 4, 2), свакоме ко може и хоће да чује (Мт 11, 15), да пропоручим и себи и вама: 'Бдимо и молимо се' (Мк 14, 38), јер су дани зли (Еф 5, 16), како каже свети апостол Павле. Да се стално обнављамо у Јеванђелском животу и усаврашавамо се до 'пуноће раста Христовог', јер ћемо кроз личну обнову лакше доћи до познања Бога који нам указује на истину, правду и љубав. Верујем и надам се, да ће ме у мом будућем раду, као и у досадашњем, водити рука Господња и бити са мном, да ће ме Господ Исус Христос упућивати да мудро и корисно приводим поверно ми стадо у Царство Божје. Остваривање Царства небеског кроз Евхаристијску заједницу повереног ми свештенства, монаштва и верника, биће главна брига мога архипастирског рада.

Трудићу се да народу Божјем у овој, од сада мојој новој кући, сведочим не само речју већ и животом својим: да је Господ распети и васкрсли Спаситељ наш, Господ и господар времена, историје и нас. Трудићу се да сведочим себи и другима да је наш ближњи радост наша и рај наш, јер Свети оци кажу: „Ко види брата свога, тај види и Бога“. Зато је Епископ, по речима светог Јована Златоустог „дужан да свима служи и носи терет свих“, а у Цркви величина се стиче онолико колико служимо другима.

Шта да обећам данас овде пред вама и Богом живим? Не усуђујем се да ишта друго кажем осим да ћу свим својим силама и снагом коју ми Бог буде дао одржати и чувати поредак у Цркви, изражен у светим канонима и другим црквеним прописима, као и светом Предању које нам указује и које нас уводи у Царство Божје и које се пројављује и даје кроз сабирање и служење Свете Литургије и причешћивање. Зато, ступајући данас као Епископ на трон Епископа шумадијских, ја немам никакав посебан, свој програм, до Јеванђеља Христовог, те Благе Вести о Богу међу нама и Царству Божјем, које ћу проповедати у васцелој Шумадијској епархији и на сваком месту.“

О томе колико је важан благодатни живот пастира, јер благодат Божија све недостатке људске допуњује, Владика Јован је говорио и на првом братском састанку са свештенством Шумадијске епархије:

„Мисија нас свештеника јесте буђење у нама, у срцу нашем, и у срцима наших верника оне јеванђељске истине за спасење и жеђ тога спасења. Треба, према томе, говорити и сведочити о спасоносној љубави према човеку, макар он био и највећи грешник. Зато је наша мисија увек савремена и увек нова.

Ова наша мисија проношења Благе Вести спасења савременом човеку и свету може бити успешна и уверљива само ако потиче из нашег хришћанског срца и покушаја новог живота у Христу. Свети Григорије Богослов је говорио да је прави пастир црквени онај који прво ради на своме спасењу и који 'најпре себе освећује, па онда и друге освећује; који најпре себе очишћује, па онда и друге приводи чистоти; који најпре себе омудрује, па онда и друге учи мудрости'.

Нас је Бог поставио да пастирствујемо у нимало лаком времену кога морамо дубоко бити свесни, јер оно пред нас поставља огромне задатке и изазове, које ми својим људским слабостима не можемо успешно да решимо.“

О Литургији као печату хришћанског живота Преосвећени Епископ Господин Јован непосредно сведочи служећи је свакодневно и проповедајући да је учешће у њој сигуран пут као општењу са Богом ради вечног живота:

„Као што је Црква Светајна из које произилазе све друге тајне, тако је Света Литургија срж нашег живота, јер се у њој најнепосредније сједињујемо са Христом. Дакле, нема ни Теле ни Крви Христове на другом месту него у Литургији. И зато је Литургија стожер нашег живота и свих наших богосложења. Литургија је предукус Царства небеског и оног хришћанина кога нема на Литургији овој овде, која је само икона или слика оне вечне, праве Божанске Литургије, небеске Литургије, њега неће бити ни тамо. И оног верника кога нема на дискосу овде на земљи, неће га бити ни на оном горе. И зато је одговорност свакога хришћанина, тим пре нас свештеника, да себе и све своје и све вернике управо имамо на овој Божанској Литургији. Хвала Богу, очевици смо да свест о Литургији расте и у нашем српском народу. Велика је радост то што се духовно будимо, што сазнајемо, али то још увек није довољно и није онако како треба да буде.

Литургија освећује оног човека који учествује у њој. Волим да разликујем и да кажем да је велика разлика присуствовати Литургији и учествовати у њој. Присуство је нешто сасвим друго, али, сигурно не може бити ни учешћа без присуства. Морамо се припремити за литургијски живот и за ову Литургију коју слушамо у нашим храмовима. Морамо имати и ту припрему, ако хоћемо да доживимо просвећење, обожење, ако хоћемо да осетимо умиљење. А заиста је Света Литургија сва умиљење.

Литургијска заједница Бога и народа божојег, односно Света Литургија, није ту само за епископа, или свештеника, или теолога, или једног човека, ма ко он био. Света Литургија се служи за заједницу, јер где нема заједнице нема ни Свете Литургије. Такође, сама Литургија није плод неке високе филозофије, нити у њој има неке теолошко-догматске неразумљиве терминологије, тако да је она приступачна и разумљива верном народу. Литургија нам је дата да кроз њу и у њој и са њом овде и сада задобијамо предукус Цартва небеског.“

Свака историја Цркве има рубику коју несакралним језиком насловљавамо – градитељска делатност. Прве лекције увек говоре о Константиновим и Јустинијановим задужбинама. Епископ Јован је током нешто више од двадесет година служења у Шумадијској епархији освештао више од стотину новоподигнутих и потпуно обновљених парохијских и манастирских цркава. Несумњиво, градња нових храмова има спасењски, есхатолошки смисао, о чему често наш Владика говори:

„Људи можда немају до краја развијену црквену свест, али имају потребу да се гради дом Божији. Када сам дошао у Шумадију, сазнао да је на овом простору, након Другог светског рата, било забрањено да се граде цркве. Сазнавши да је Владици Валеријану тадашња власт бранила да изађе из Крагујевца читавих шест година, као и да је прва црква, након Другог рата, сазидана 1989. године у Крагујевцу на гробљу Бозман, желео сам да наставим тамо где је стао Епископ Сава Вуковић. Труд је уродио плодом. Двадесет година сам у Шумадијској епархији и пре свега неколико дана, осветио сам сто трећи храм. То није само моје дело, већ дело свештенства и верног народа. Ова чињеница говори да међу нама постоји јака вера, али је треба непрестано будити и чувати. Градитељство је један од начина којим ћемо веру увек држати будном, како апостол Петар каже: Ви сами, као живо камење, зидајте се у дом духовни (1 Пет 2, 5).

Освећујући цркве, народу непрестано говорим да се својим прилозима сврставају у ред великих ктитора нашег рода, међу којима су први свети Немањићи. Управо грађење доказује црквеност нашег народа. Моје правило јесте да када градимо цркве у једном месту прво треба да постији већи храм, док су остали мањи. Рачунао сам, када се успостави однос између целокупне територије Епархије шумадијске и свих храмова, долазимо до сазнања да на сваких пет-шест километара постоји једна црква. Само у Крагујевцу имамо четрнаест храмова. Но, не смемо заборавити на изграђивање Живе Цркве. За шта нам требају празне цркве? Али, чак ће и оне проповедати својим постојањем. Народу треба омогућити да увек може да уђе у цркву.“

И када је долазо у Шумадијску епархију и у свим годинама служећи у њој, Епископ шумадијски Господин Јован је наглашавао да превасходно има обавезу да настави оно што су као архипастири заорали његови претходници, Владика Валеријан Стефановић (1947-1976) и Владика Сава Вуковић (1977-2001).

О Владици Валеријану Епископ Јован је написао:

„Како је Владика Валеријан скоро наш савременик, можемо непосредно сведочити да су у његовој личности поистовећени вера и живот, јер је био јеванђељски човек који је даноноћно бдио над Богом му повереном Епархијом, приводећи народ Богу и Цркви у она назахвална времена за Цркву и њене пастире. Јеванђеље је доживљавао и проповедао као Радосну вест. И тако је, као и апостол Павле, на крају земног живота могао рећи да је у њему живео само Христос (Гал 2, 20), јер је био христољубив, трудољубив и човекољубив. Трудио се да живи пред Богом и у Богу, као да му је сваки дан судњи, односно свака реч последња, да би у сваком тренутку могао изаћи пред лице Господње. Зато ни у једној области архипастирског рада Владике Валеријана није било ничега сувишног.“

За Споменицу која је објављена поводом две деценије од упокојења Владике Саве, данашњи Епископ шумадијски је написао:

„Често је блажене успомене Владика Сава говорио како је богослужење жила куцавица нашег православног живота. Врло посвећено учествовање и организовање богослужбеног живота несумњиво је извирало из његових литургичких академских знања, али је пре свега долазило из личног доживљаја, зачетог још у детињству, пре свега у родној Сенти у чијој се цркви неговало све оно што је Карловачку митрополију чинило узором у овој области црквеног живота. Све што је захтевао на богослужењима, беспрекоран поредак, складност, дисциплину, не толеришући импровизацију, понео је од по много чему непревазиђеног Епископа бачког Иринеја Ћирића. А као викарни Епископ имао је пуну подршку Патријарха Германа, такође заговорника благољепија, да оснује Хор београдских свештеника и примерно утврди поредак у Саборној цркви.

Као што је говорио да је богослужење жила куцавица црквеног живота, волео је да каже како се теологија најбоље учи за певницом и да је химнографија најбољи катихизис. Познавао ју је беспрекорно и са љубављу писао о најбољим црквеним песницима (Роману Слаткопојцу), мотивисао сараднике да преводе оригиналне грчке службе и приређују за објављивање репрезентативне нотне зборнике, старао се да и верници најбоље химнографске строфе слушају на разумљивом језику. И као врстан појац и један од последњих баштиника карловачког појања, настојао је да црквено појање добије статус 'словесне службе'.“

Издавачка делатност коју је утемељио и са љубављу неговао Владика Сава кроз Епархијску издавачку установу Каленић и истоимени часопис, у време Владике Јована је још више развијана и унапређивана, тако да књиге објављене у Крагујевцу данас представљају једну озбиљну црквену библиотеку. Колико је у Шумадијској епархији развијена свест о књигама као темељу црквеног и националног идентитета, говори и недавно објављивање монументалног зборника Свети краљ Милутин и његово доба у којем је Епископ шумадијски написао:

„Сазнање о томе колико су текстови у овој књизи заиста настављање оног што су започели архиепископи Никодим и Данило II, Данило Бањски и многи други који су до данас утврђивали култ светих Немањића у нашем народу, учинило је да издавачка кућа Шумадијске епархије „Каленић“ радо буде издавач Зборника Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе, поводом седам векова од представљења краља Милутина.

Као неко ко је одрастао и узрастао у Краљевој цркви Светих Јоакима и Ане у Студеници коју је краљ Милутин подигао 1314. године, тешко да могу аналитички и уздржано говорити о његовом задужбинарству, нарочито о овој студенчкој цркви, непоновљивом примеру идеалног јединства свих хришћанских симбола који се пројављују у једном православном храму.“

Овај низ неких важнијих момената из тридесетогодишњег архијерејског подучавања, исповедања вере и сведочења Епископа шумадијског Јована Младеновића, закључићемо речима протојереја ставрофора професора др Зорана Крстића, блиског сарадника Владике Јована, које је написао за Споменицу „Такав нам архијереј требаше“, објављене поводом обележавања двадесетогодишњице архијерејске хиротоније и деценије владичанства у Шумадијској епархији:

„Књигу коју читалац држи у руци и управо отвара, је у потпуности, речима и фотографијама, посвећена одговору на Божији призив Епископа шумадијског Господина Јована, а поводом двадесетогодишњице његовог архијерејског служења Господу. Потврдним одговором на призив, још у дечачким годинама, млађани Јован је почео да уграђује себе у Цркву која је сва саткана од безбројних нити богочовечанских односа, где свако престаје да буде самодовољно ја и смисао свог живота проналази у другом, брату и ближњем градећи тако једно велико богочовечанско ми, Тела Христовог. Оваква карактеристика Цркве нам омогућује да кроз једну личност, а посебно кроз личност Епископа, сагледамо и осветлимо и све остале службе, опет од лаичке до епископске, односно да сагледамо целу Цркву. Говорећи тако о личности Епископа шумадијског и прослављајући његов јубилеј, ми заправо, говоримо о Цркви која пребива у Шумадији и остајемо у границама пристојности и скромности, величајући Бога који се пројављује у животу своје Цркве.

Све написане речи у књизи одишу једноставном људском топлином. Оне су плод непосредних и блиских односа које су писци имали са нашим Епископом, слављеником. Речи су тополе зато што су односи били и топли, и људски, и једноставни, а баш такве речи на најбољи могући начин одсликавају личност Епископа шумадијског Јована.“

Εις πολλά έτη Δέσποτα

 

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊА ПРОПОВЕД БЛАГЕ ВЕСТИ О БОГУ МЕЂУ НАМА И ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ