Чтецирали су: Никола Марковић, Петар Василијевић, и Владан Степовић. За певницом су били оци храма: протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић и јереј Александар Мирковић са верним народом.

У наставку свете литургије, а по прочитаном Јеванђељу, Преосвећени се обратио верном народу речима да:

„Нас Господ воли јер је Бог љубав. А тамо где је љубав тамо је нада, вера, смирење, тамо је кротост и благодат Духа Светога. Господ је у Јеванђељу рекао да је све мени предао Отац мој и нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Син. Дакле у Спаситеља најскривеније је знање Бога Оца и зато Он каже нико не зна Оца до Сина, ни Сина до Оца, и овде видимо како Бог Отац открива Сина, а Бог Син открива Бога Оца и каже Христос свакоме открива Оца ко верује у Њега. Зато браћо и сестре људска је срећа да кажемо у познавању Бога. Јер кад човек спозна Бога он спознаје све тајне и овога и онога света. Погледајте свете оце шта кажу да су до краја свога живота трудили се да спознају Бога. Бог је толико савршенство да га човек не може својим умом ни разумом обухватити нити сазнати. Познање Бога то је живот вечни. Ко не зна Бога Оца треба да се обраћа Богу Христу, како кажу оци, и можемо знати о Богу шта нам Христос открије. Христос нас све позива да би нас спасио, и није дошао зарад праведника у овај свет, него ради грешника. А ради грешника да би се грешници покајали. Да би све то схватили треба да ходимо ка Христу као нашем покоју, нашем смирају, да нађемо покој и смирај у Христу. Ко не нађе покоја и смираја у Христу, тај човек никада неће схватити шта значи смирење и врлина. Смирење је толико велико да је сам Христос рекао да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Горд се човек противи Богу иако се чини да то није тако. Он се горди а чим се горди он уствари себе на неки начин ставља уместо Бога. Зато је и Христос рекао ходите ка мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам свој од мене и научите се јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим. Ако нађемо смирење наћи ћемо смирај у нашем срцу, уму, разуму. Онда наш ум неће блудити, неће се гордити. Дакле, кога то Христос назива који сте „натоварени и уморни“? Натоварени су они који су тешким грехом натоварили себе а нису се исповедили и покајали. А пре свега ко је натоварен греховним бременима? Овим Христовим речима позивају се сви уморни и натоварени да нађу мир у Христу. Не нађемо ли мира у Христу и нема ли мира Христовог у нама, бићемо стално нешто узнемирени, стално ћемо тражити нешто више, веће, сметаће нам сви, кућа у којој живимо и породица, и посао који обављамо све ће нам сметати јер мислимо да тамо негде на другом месту ја ћу бити срећнији, ја ћу бити смиренији, побожнији. То је заиста сатанска замка. То ђаво нам говори: промени место, људе па ћеш бити бољи, а хришћанско је да ми променимо себе, и ако себе променимо на боље на јеванђелски живот онда ћемо бити пример другима да и други се мењају браћо и сестре. Немојмо се бринути да променимо другог човека. Свакоме је Бог дао слободу, али наше је да преобразимо себе. А онај човек који не преображава себе свакога дана, он не преиспитује себе и не види себе изнутра али зато види другога, и види само оно што је зло. И он сав жури хита да то зло разгласи у другоме човеку. Шта кажу свети оци? Покриј грех свога брата па ће Бог покрити твоје грехе. Немој да истерујемо своју правду и немојмо мислити да смо Богом дани да кажемо да овај човек не ваља или ваља. Браћо и сестре, ми треба да се трудимо да узмемо јарам Христов на себе, и да узмемо науку Христову, да се огледамо у Јеванђељу као у огледалу. Да гледамо своје лице има ли боголичности? Има уколико човек није затамнио своје лице, својом злобом, мржњом, пакошћу и што је још најгоре, када ми хоћемо другога да осудимо као да смо Богом дани да проповедамо о моралу, али проповедај прво себи, реци прво себи. Христос нам каже да се мучимо због свог јарма, и греха, али збаците га и покушајте да узмете мој јарам и постаће вам он лак. Христос узима грехе наше на Себе. Зато треба да му се предамо да му се молимо, и не можемо се молити нити предати Христу, докле год не победимо своју гордост и сујету у себи. Дакле, браћо и сестре ко себе смири пред сваким човеком има мир у себи у супротном човек је немиран. Ако човек има неки немир у себи, онда то значи да је изгубио веру, да му је спласнула вера, а када опадне вера у човека онда се у човека усељава оно што није Божије. Зашто? Зато што вером усељавамо Бога у себе. Дакле, браћо и сестре докле је човек славољубив и гордељив дотле је такав човек у бригама. Он мисли: „Нећу постати нешто, а ја сам створен за много више него што ми је дато“. Нама је Бог дао онолико колико можемо да носимо. И дарове нам је Бог дао онолико колико можемо да их умножавамо. Али дарове не даје Бог да се њиме гордимо него да их умножавамо и да их делимо, јер човек када дели једино неће да осиромаши, а кад не дели он је сиромах. Питање је шта човек дели? Дели оно што има. Само је питање да је оно што ми имамо да ли то проверавамо Црквом, да ли слушамо Цркву, или хоћемо да учимо Цркву? Да ли поправљамо себе а хоћемо да поправљамо Цркву? Да се помолимо Богу и Светом Сави Освећеном, да следимо пут Христа онако како је следио Свети Сава Освећени, јер је он како су то говорили свети оци све давао за Христа али Христа ни за шта. Свети Сава је имао много искушења у свом животу. Нападан је и од непријатеља и од пријатеља али је носио Христа у себи и све је победио. Победник је онај који Христа има, а губитник је онај који нема Христа. Нека нам Бог помогне да преко поста дођемо до Христа. Али пост неједење неће нам ништа значити ако нас не прати молитва, ако наш пост не прати смирење, ако не прати подвиг, труд, и треба да се трудимо да задобијемо она блаженства која нам је Господ обећао и која ће нам дати уколико их се удостојимо.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ, и ученике друге гимназије који су дошли са својим вероучитељем Ђурђем Јанковићем. Преосвећени је по завршетку свете литургије поделио иконице присутнима као сећање на молитвено сабрање.

ђакон Александар Ђорђевић