ТРОГОДИШЊИ ПОМЕН БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ АРХИМАНДРИТУ СЕРАФИМУ

ТРОГОДИШЊИ ПОМЕН БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ АРХИМАНДРИТУ СЕРАФИМУ

У петак, 22. децембра 2023. године, када наша Света Црква прославља Зачеће Свете Ане и Свету пророчицу Ану, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Благовештење Рудничко у Страгарима.

Повод за ово Литургијско сабрање било је три године од упокојења блаженеуспомене Архимандрита Серафима (Миљковића), дугогодишњег духовника ове Свете обитељи и многих православних хришћана широм наше земље и иностранства. Епископу су саслуживали архимандрит Петар (Драгојловић), настојатељ манастира, архијерејски намесник опленачки протојереј–ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј–ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј–ставрофор Драгомир Кеџић, протојереј–ставрофор Драган Васиљевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Појали су појци певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног јеванђелског зачала беседио је владика Јован: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо данашње Јеванђеље како је Господ рекао да нико не поклапа судом светиљку када је запали нити је меће под кревет него поставља на свећњак да светли свима онима који су у кући. Хришћани су светлост свету. Хришћани су позвани да својим животом, смирењем, љубављу, вером, сведоче да и овај свет који у злу лежи може да се врати у првобитно стање, у стање раја. Бог је првобитно створио свет да буде рај, и био је рај све док је човек слушао Бога, живео по Јеванђељу, извршавао заповести Божије. Када је човек престао да слуша Бога, не само да је Адам својом непослушношћу био изагнан из раја, него је и навукао грех на род људски. Због непослушности, врата раја су била затворена за род људски и нико у рај није ушао све док Господ после свог Васкрсења није сишао у пакао да из њега изведе праведнике. Тиме је отворио врата раја. Она су и данас отворена за нас, под условом да их ми сами не затварамо. Господ говорећи у данашњем Јеванђељу о свећи, управо је у свима нама упалио свећу и предао нам да чувамо ту светлост. Да чувамо онај пламичак, да се не угаси. Пламичак је слаб и гореће ако нема ветра, али ако има ветра, онда ће се угасити та свећа. Ветар су наше мисли, на првом месту, па наше речи, па наша дела. Свећа исправно гори ако је фитиљ довољно широк сразмерно свећи. Неће је ветар угасити лако, али ако није све сразмерно, онда ће свећа почети да капље и да се угаси пре времена. Тако и наш живот треба да буде сразмеран. Сразмеран Богу, Цркви, вери, нади, љубави. Данас опет Христос каже: „Нема ништа тајно, што неће бити јавно“. Све ће једног дана бити откривено. Биће откривене и наше мисли и наше речи и наша дела. Биће откривени наши поступци. Биће откривена наша сарадња у заједници Цркве Божије, да ли ми ту Цркву помажемо својим јеванђелским животом. Да ли доприносимо да та заједница узраста или реметимо ред и поредак заједнице? Црква је заједница Бога и људи. Ко ремети ту заједницу он ремети однос себе и Бога, али тако ремети и однос са другима. Апостол Павле ће рећи да ко поквари Цркву, поквариће њега Бог. Нико нас није приморао да уђемо у Цркву. То је наша слобода. Ушавши у заједницу својом слободом онда смо дужни и одговорни да својим животом доприносимо да та заједница расте. Пазите како слушате, јер ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што мисли да има. То јест, ако ја мислим да имам и веру и морални живот и да имам не знам какав подвиг и какву молитву, а она није у садејству са Духом Светим и Црквом, онда ће ми се и то одузети. А када ми се то одузме, шта остаје у мени, браћо и сестре? Човек, када не извршава послушност, одузима из себе све оно што му је Бог дао. Одузима вечни живот и тако умире духовном смрћу и пре телесне смрти. Овде имамо још један пример данашњег Јеванђеља који говори како су, док је Господ поучавао народ, у том моменту дошли мати Његова и браћа Његова. Они су стајали напољу и хтели су да виде Христа. Када су му то рекли људи, Он им је одговорио да су мати Његова и браћа Његова они који слушају реч Божију и извршују је. Браћо и сестре, послушност је већа и од материнства. Зато Господ каже: „Нисам дошао у свет да донесем мир него мач“. Како то? Бог је Бог мира, а овде каже да је донео мач. Какав мач? Духовни мач. Да одели ћерку од мајке, сина од оца. Да одели оне који заиста иду за Христом, и оне који сметају људима да иду за Христом. Негде сам прочитао како се у старој Спарти послушност сматрала великом врлином. Један спартански војник са исуканим мачем јурио је да погуби свог непријатеља. Таман што је замахнуо да то и уради, свирала је труба за престанак боја. Он је свој мач вратио у корице. Када су га питали зашто не посече свог непријатеља, он је рекао да је веће бити послушан своме војводи, него погубити непријатеља. О овоме да размислимо и да нам то буде довољно да слушамо. Величина у Цркви је у слушању и у служењу. Разлика између хришћанске послушности и ове спартанске јесте то што она треба да буде добровољна и из љубави. Драговољна послушност води ка спасењу. Свети Јован Колов почео је свој подвиг код једног строгог старца тивејског. И тај старац пободе једну суву грану и каже Јовану да залива ту суву грану. Шта је урадио Јован? Он је то чинио три године са љубављу. Он није имао лоше помисли и када је то из послушности урадио, та сува грана је пролистала, процветала и плод донела. Када је старац видео тај плод позвао је братство и рекао дођите да осетите плодове послушности. Послушност је плод, а ми смо позвани да рађамо плодове. Црква учећи нас о послушности учи нас о љубави. Сваком човеку који има љубав према Богу и ближњима ништа није тешко што му се да у задатак. Црква нас учи и у реду и поретку. Тамо где има реда и поретка има и Цркве, породице и државе. Ред и поредак то је оно што је одржало Цркву Христову већ две хиљаде година, а знамо шта је Црква све претрпела за ових две хиљаде година. У Цркви епископ даје послушност Богу. Свештенство и клир дају послушност епископу. Свети Игњатије пише: „Ви сте дужни повиновати се без сваког лицемерства. Онај ко би обмануо свога видљивог епископа, насмејао би се над невидљивим епископом. Молим вас, старајте се све извршавати у једнодушности Божијој, под председништвом епископа“. По учењу Светог Игњатија и Светог Климента, тамо где је епископ тамо је и Црква. Тамо где је Црква тамо је епископ. Где нема епископа, нема Цркве, и нема Цркве где нема епископа. Епископ није сам, он има свештенство, монаштво, верни народ. Узалуд је епископски чин ако нема народа, свештенства и монаштва. Ретко ко зна тајну послушности. Послушан човек је велики пред Богом. Он је сличан Христу који нам је дао себе за образац послушности. Апостол Павле каже да је Христос био послушан Оцу до своје крсне смрти. Послушан, јер је сведочио да је Он Син Божији. Зато Христова послушност према Богу Оцу за нас има велики значај. Послушности нема тамо где нема смирења. Насупрот послушности стоји непослушност. Непослушност према Богу Оцу и Господу нашем Исусу Христу је извор свакога греха. Непослушан човек нема радости у себи. Таквом човеку нема спасења. Он је заробљен сам у себе. Зато када смо у Цркви овакви какви јесмо и док слушамо Цркву имамо наду у спасење. Када престанемо да слушамо Цркву, ми смо сами себе одвојили од Цркве. Може ли човек да се спасе без Цркве? – Не може, браћо и сестре. Црква је та која је Божанско тело. Црква је та која је радионица, која прерађује човекову личност, односно, која од грешника прави праведника, прави светитеља. Да се помолимо Богу да нам Бог да смирења да живимо у смирењу и послушности.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије владика Јован заједно са свештенством и народом помолио се за покој душе уснулог архимандрита Серафима. Сабрање је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији.

Стеван Илић, ђакон