У сусрет прослави шестогодишњице заснивања манастира Каленића

ОБНОВА МАНАСТИРА КАЛЕНИЋА 1928-1930. ГОДИНЕ

Недостатак аутентичних извора о заснивању и најстаријој историји манастира Каленића, определио је савремене истраживаче да објашњења траже „из њега самог“, односно на основу очуваних карактеристика архитектуре и сликарства манастира. Срећна је околност што многобројне оправке током векова нису битно нарушиле првобитни изглед, о чему нарочито сведоче сачувани записи о великој реконструкцији крајем треће деценије XX века.

На најмеродавнијим местима у држави и Цркви било је одређено да обнова Каленића буде реализована под руководством архитекте Жарка Татића, који је своје идеје будућег изгледа цркве изнео у књизи коју је 1926. године објавио заједно са Владимиром Петковићем (В. Р. Петковић – Ж. Татић, Манастир Каленић, Вршац 1926). Из неких разлога угледни стручњак није био укључен у посао, па је руководилац радова постао тек дипломирани архитекта Ђурђе Бошковић. Убрзо се уверио да нацрти Ж. Татића не договарају стању у којем се манастир налазио: „Када сам грађевину ослободио лепа којим је доцније била омалтерисана, морао сам да констатујем да се Татићеви планови... не поклапају ни у главним архитектонским линијама, нити пак у једном једином детаљу, са оригиналним, сачуваним конструкцијама. Цео горњи део грађевине, изнад трећег-кордон венца и орнаментисаних архиволти, био је, изузев главног кубета, у потпуности президан... Презиђивање је извршено материјалом који је некада пао са цркве; овај је материјал употребљен на тај начин што су поједини фрагменти притесани у облику тесаника, док су орнаментисани делови, или профили, окренути ка језгру зида. Појавила се тада дилема: оставити све реконструисане делове онакве какви су, што би значило одрећи се сваког испитивања оригиналних конструкција, или у испитивању ићи до краја, и срушити све позније президане делове. Преовладало је ово друго, те је по извршеном уклањању назидака, у маси пронађених фрагмената и откривених трагова, нађен изванредно велики број првокласних података за рестаурацију“ (цитирано према: И. Стевовић, Б. Цветковић, Манастир Каленић, Београд 2007).

„Одлуком да измени унапред одређени концепт и рестаурацију изведе руководећи се у највећој мери резултатима претходних детаљних конзерваторских испитивања, Ђурђе Бошковић је промовисао модеран методолошки приступ који ће током наредних деценија постати предуслов научног проучавања и стручне заштите споменика архитектуре. Радови праћени обимном и сачуваном техничком документацијом, на основу које је могуће до детаља пратити све Бошковићеве захвате на грађевини, трајали су две године, и званично су окончани колаудацијом уприличеном 11. и 12. маја 1931. године. Црква Ваведења Богородице добила је тако онај архитектонски лик који је практично у потпуности задржан до данас (И. Стевовић, Б. Цветковић).

Већ је речено да је документација на основу које је Бошковић вршио обнову солидно очувана, што омугућава детаљан увид у ток, начела, резултате, али и недоумице спроведеног захвата. Тако је на више десетина страница врло детаљану анализу Бошковићевог поступка спровео Иван Стевовић у својој монографији о архитектури манастира (Каленић – Богородичина црква у архитектури позновизантисјког света, Београд 2006). Из ове књиге преносимо предлог редоследа радова и извештај о пословима обављеним до краја септембра 1928. године (Прилог I и Прилог II) из којих се види шта је све Ђурђе Бошковић планирао и спровео:

Прилог I

Пошто сам на лицу места испитао могућност оправке ман. Каленића част ми је предложити Арх. Комисији при Министарству Вера, Београд
Част ми је предложити арх. комисији средећи ред рада за његову рестаурацију.

1. Поставити скеле тако да се грађевина ни у колико ништа не оштети.
2. Снимити како архитектонски тако и фотограф. све детаље које арх. Ж. Татић није снимио, и допунити све његове снимке, у колико они нису у довољној мери исправни.
3. Скинути малтер са свих спољних зидова.
4. Према траговима који би се нашли испод малтера поништити или евентуално изменити пројекат Ж. Татића.
5. Израдити све детаље.
6. Позвати комисију која ће имати да испита предложени елаборат.
7. Приступити самој оправци и то:
   - Изменити венце.
   - Покрити цркву оловом.
   - Извадити и изменити све иструлеле тесанике пешчара.
   - Променити сокл – део по део.
   - Уметнути нови портал на нартексу; допунити детаље на северном и јужном прозору нартекса; наместити розете. – Сви би се ови каменорезачки детаљи израдили за време рада под. 7-11.
8. Позвати комисију која ће имати да испита и прими свршене радове.
   

У случају да се посао ове године не могне свршити, радило би се идуће године.

(потпис Ђ. Бошковића)

Прилог II

Господину архимандриту Никону, старешини манастира Каленића
Част ми је поднети Вам овај извештај о раду на реконструкцији манастирске цркве.

До 23 – IX – 1928. извршио сам ове радове:

1. Президао сам зид између средњег и горњег кордон венца и то испод северо-источне, северо-западне и југо-западне архиволте на цркви. Презиђивање је извршено истим материјалом, у колико је био употребљив. Иструлеле и поломљене цигле замењене су новим – истих димензија. Фуге између цигала рађене су од продужног малтера, и износе 4,59 см – према старим.
2. Према пројекту који је већ одобрила комисија за чување и одржавање архитектонских споменика, озидао сам, по целој дужини цркве (не и нартекса) постоље за главни венац, и поставио исти.
3. Озидао сам постоље за базиликални венац, и то над главним бродом цркве. На то постоље поставио сам (нечитко, две речи) базиликалног венца. Уклесивање осталог комађа – најобичнији мануелни посао, - остављено је Фрањи (нечитко, две речи).
   Президао сам источну страну постамента кубета – употребљавајући стари материјал – уколико је исти сачуван. Розету, консолни венац са архиволтом и лучни венац, заменио сам пак новим – јер су стари потпуно упропашћени. – Хоризонтални венац поставиће се до године.
4. Изидао сам надзидке  изнад архиволти над прозорима на тамбуру кубета. Поставио сам затим капителе, као и хоризонтални венац од цигала и камена.
5. Израдио сам и јужне и северне стране, по један део пробног фуговања и то од масног малтера 1 : 1,5 а од продужног малтера – 1 : 2 : 3 – На фугама са јужне стране (изложеним сунцу) показале су се пукотине – док су фуге са северне стране остале за сада чисте. – Још свеже фуге премазао сам кречним млеком са мало жуте боје.
6. Поставио сам гвоздено постоље за (нечитко, једна реч) састављено из три шипке које из бетона вире за 20 см и једне која излази за 35 см. Ове сам шипке обукао у дебео слој малтера па да не би привлачиле електрицитет из ваздуха.
7. Калоту кубета и један део крова прелио сам танким слојем маснога бетона (1 : 3) остављајући у њему (нечитко, једна реч) која ће до године служити као веза између садашњег и новог слоја. За покривање осталих кровних површина, оставио сам инструкције поменутоме мајстору.
   

После свега изложеног част ми је замолити Вас да овај извештај редовним путем доставите Министарству вера и Комисији за чување и одржавање арх. споменика.

22 – IX – 1928.

Каленић

Након пажљивог поређења захвата током обнове, уз примену више методолошких начела, Иван Стевовић је у монографији о архитектури Каленића могао да закључи: „Пред истраживачима се тада (након Бошковићевих интервенција) појавила прва градитељска целина средњовековне српске уметности у исто време добро очувана у оригиналним деловима, неоптерећена накнадним доградњама и надасве стручно и брижљиво рестаурисана.“

Међутим, сам аутор након успеле обнове, у више наврата, износио је дилеме које се отварају пред овако озбиљним захватима, односно „докле се има право ићи са реконструкцијом једне овако важне старине као што је Каленић“. Преносимо их, фрагментарно, из Стевовићеве монографије: Наизглед парадоксално, али нешто је Ђ. Бошковића навело да закључи: „најбоље... реконструкцију уопште и не предузимати. Довољно је само грађевину осигурати од пропасти и даљег рушења и сачувати све трагове који се могу наћи.“ Године 1933. велики истраживач ће написати: „Принципијелно говорећи, овај рад требало је ставити на другу базу и реконструисати само оно зашто је било апсолутно тачних података, док је остало требало све само осигурати. Међутим тада ми, као тек дипломираном архитекти, у овом погледу нису биле остављене потпуно слободне руке. У осталом рекли смо већ да је од мене тада, нарочито од стране цркве, тражено да у потпуности све реконструишем.“ И две деценије након обнове Каленића, Ђурђе Бошковић ће задржати сумње, свестан свих недоумица, и данас актуелних, које се отварају пред службом заштите уметничког наслеђа: „ипак сматрам да сам тада отишао сувише далеко у реконструкцију. Данас, ја бих тежиште радова пребацио више на консолидацију постојећих делова, а избегао бих где год би то било могуће њихово реконструисање чак и поред најсигурнијих техничких и стилских података.“

Приредио Н. Јованчевић