Негде далеко, у једној пустињи на Истоку, расла је пре много година једна палма која је била веома стара и веома висока... Стојећи тако осамљена и посматрајући пространу пустињу око себе, угледа она једног дана нешто што је нагна да од чуда стане њихати свој лиснати врх. Са краја пустиње ишле су две људске прилике. Палма је познавала сав пустињски народ, а тај човек и жена који су се приближавали били су странци и нису имали ни камиле, ни шатора, ни меха с водом. Палма која је била далековида, као што је то обично старији свет, видела је да је жена носила у наручју дете које је спавало главе наслоњене на њено раме.

„Па то детенце није чак ни довољно одевено“ – помисли палма. „Видим како је мати задигла скут од своје хаљине и њеме га увила. Мора бити да је у великој журби узела дете с постељице и са њим побегла. Сада ми је све јасно – то троје путника су сигурно бегунци... Ако их неки анђео хранитељ не штити, паметније би било да су остали код куће и препустили се на милост и немилост непријатеља, него што су кренули у ову пустињу. Могу да замислим како се све збило. Човек је радио свој посао, дете је спавало у колевци, а жена је била изашла да донесе воде. Угледала је како трком долазе непријатељи, вратила се у кућу, дохватила дете, довикнула човеку да похита за њом и побегла. Бежали су данима и вероватно да су се једва мало успут одмарали. Да, тако је то морало бити али ипак боље би било да овамо нису долазили осим ако их не штити какав анђео... Толико су уплашени да не осећају умор него само грабе напред али ја видим да жеђ блиста у њиховим очима. Познајем ја лице ожеднелих људи!“

Кад палма помисли на жеђ, неки грч прође њено дуго стабло а врхови њеног лишћа смежураше се као да их је неко над огањ наднео.

„Да сам ја нешто човек некада не бих крочила у пустињу. Велика је то храброст када се овамо дрзне да дође неко ко нема као ја корена који продире дубоко у земљу и црпи воду. Овде може да буде опасно чак и за палму. Чак и за палму као што сам ја. Када бих могла да им проговорим саветовала бих им да се врате. Њихови непријатељи не могу никада бити тако сурови као пустиња...

Какав је то диван шумор који струји кроз моје лишће?! Зашто тако подрхтавају моје гране?! Не знам шта ме то прожима док гледам те сироте странце. Она блага жена с дететом у наручју подсећа ме на нешто најлепше што сам доживела.“

И док је лишће палме и даље мелодично шумело, палма је размишљала о томе како су, некада давно, два висока госта била у тој оази. Ту је дошла краљица од Сабе с мудрим Соломоном. Дивна краљица била је рада да се врати у своју земљу, цар ју је донекле пратио и онда су у тој оази морали да се растану. „Ради успомене на овај час“ – рекла је тада краљица – „ја засађујем у земљу ово зрно урме да из њега изникне палма, која нека расте и живи док се у Јудиној земљи не роди цар који ће бити већи од Соломона.“ Рекла је, засадила зрно у земљу и залила га својим сузама.

„Откуд то да се управо данас сећам краљице од Сабе на чију сам реч ја поникла и живела до данашњег дана!?“ – помисли палма.

„Слушам како моје лишће све више шумори“ – рече палма – „и тај шумор разлеже се тужно као погребна песма. Чини ми се да он предсказује да ће неко умрети. Добро је што знам да се то на мене не односи.“

Палма је сматрала да је тај шумор, налик на погребну песму, намењен оним путницима.

Човек и жена угледали су палму и оазу и похитали у нади да ће ту пронаћи воде. Али, када су најзад стигли клонули су од разочарања, јер извор беше усахнуо. Палма је разабрала из њиховог разговора како је цар Ирод из страха да се могао родити велики очекивани цар јудејски, наредио те су поубијана сва деца од две године и ниже.

„Како силно шуми моје лишће“ – мислила је палма. „Овим јадницима ће ускоро избити последњи час!“

Жена је седела руку скрштених на коленима. Поглед који је упирала у далеко пустињско пространство био је необично тужан. Палма је слушала како онај тужни шумор у њеном лишћу постаје све јачи. И жена је то морала чути, јер подиже очи у врх дрвета. У исти мах и нехотице она подиже руке у вис и узвикну: „О урме, урме!“

Тај глас изражавао је толику жеђ да је стара палма зажелела да су њени плодови негде доле, ниже, да их жена може дохватити. Човек је већ видео колика је то висина, те није ни подизао главу према крошњи пуној урми. Али, дете које је бауљало тамо-амо по песку и играло се, чуло је материн узвик. Малишан није могао да поднесе да његова мати не може да дође до онога за чим жуди, па је пришао палми, помиловао је и умиљатим гласом рекао:

„Палмо, сагни се! Палмо, сагни се!“

Али шта то би! Палмино лишће зашумори као да га је подухватио какав силан вихор, а њено старо стабло подиђе нека језа од корена до врха. Палма осети да тај малишан има моћ над њом. Није могла да му одли. И она се својим високим стаблом поклони том детету, као што се људи клањају пред царевима. У великом луку стаде се она спуштати ка земљи и, напослетку, спусти се толико да је својим лиснатим врхом додиривала пустињски песак. Дете није било ни уплашено ни зачуђено, него је уз радосне крике притрчало и стало брати грозд за гроздом са гране старе палме. Када је довољно набрало са дрвета које још лежало на земљи, дете га помилова и рече:

„Палмо, усправи се! Палмо, усправи се!“

Големо дрво стаде усправљати лагано и са страхопоштовањем своје гипко стабло док је његово лишће свирало попут харфе.

„Сад знам коме оно свира погребну песму“ рече палма у себи. „Не свира ниједном од ова три путника“...

За то време човек и жена су клечали и славили Бога: „Господе, Ти си видео наш страх и ослободио си нас од њега. Ти си онај Свемоћни који палму савијаш као витку трску. Од каквог непријатеља да стрепимо кад нас твоја моћ штити!“

Кроз неколико дана, када је неки караван туда пролазио видеше путници да лишће на великој палми беше увело.

„Како је то могло да се догоди?“ – рече један од путника. „Није требало да ова палма умре док не види Цара који је већи од Соломона.“

„Можда га је видела“, одговори други пустињски путник.

* Селма Легерлеф, шведска књижевница (1858 – 1940), прва жена која је добила Нобелову награда за књижевност (1909. године). Поред Легенди о Христу, њена значајнија дела (која су превођена и на српски) су Сага о Гести Берлингу, Јерусалим, Благо господина Арна, Чудновато путовање Нилса Холгерсона кроз Шведску, Ана Сверд...