Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи
и свима у гробовима живот дарова.
Овим радосним и победоносним поздравом Црква Христова вековима прославља Васкрс, празник победе вечнога живота над смрћу, смисла над бесмислом, светлости над тамом. Светлост Васкрсења Христовог обасјала је и обрадовала небо и земљу, живе и мртве, сву творевину Божију, јер само захваљујући Христовој саможртвеној голготској љубави и човекољубљу могуће је да човек поново пронађе Бога и своје право место под сунцем. Сила Његовог Васкрсења омогућила је да се ослободимо робовања идолима, греху и смрти, мржњи према Богу и човеку. Зато се ми у овим светлим данима клањамо дуготрпељивом Господу и прослављамо Његово Васкрсење као извор слободе и вечне наде.
Ако желимо да схватимо како је човек могао да сагреши у рају и тако наруши свој однос са Богом, сетимо се да је човек створен слободан и да је имао могућност да бира између добра и зла, између живота и смрти, између боговиђења и греха. Човек је слободно изабрао грех који га је одвео у смрт: Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем (Римљанима 6, 23). Слобода, или како веле Свети Oци – самовласност, што је синоним за контролу над сопственим могућностима, велика је тема која заокупља савременог човека и модерну културу. Човек би, што је разумљиво, желео да оствари потпуну слободу. То најчешће чини преданошћу такозваном потрошачком менталитету. Труди се да сабира многе материјално вредне ствари – мислећи да га то чини слободним, али убрзо постаје зависан од тих скупоцених предмета, не успевајући да се ослободи врховног непријатеља – смрти. Ово се дешава јер је у питању жеља за јефтином, потрошном слободом, тачније, за слободом без одговорности за себе и за друге. Да би се достигла истинска слобода, слобода од смрти, потребно је супротно – принети себе за друге, јер је Христос дао себе за нас, приневши себе на Крст и победивши тако грех и смрт.
Смрт јесте трагедија и она међу нама остаје све до Христовог Другог доласка, али смрт није коначна чињеница, она не господари апсолутно (упореди 1 Коринћанима 15, 55). Ово потврђује и Праведни Јов када каже: Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена (Књига о Јову 14, 14). Ако се питамо на коју промену мисли Јов док страда, знајмо да је и он имао у виду могућност да се спасе кроз Васкрсење Христово.
Искуство свих хришћана од апостолских времена до данас говори да је Христос победио смрт. Савремени, рационално усмерени човек, ипак се пита, на који је начин то оствариво? У чему је смисао те победе? Али смрт мора да открије не само смисао смрти, него најпре смисао живота, каже Александар Шмеман. Човеку који је одрастао у цивилизацији поседовања и очигледности, постаје тешко да разуме реалност Христове победе над смрћу будући да то не може да поседује и доживи на очигледан начин. И наставља са питањима: не умиру ли људи и данас, као што су умирали пре Христовог оваплоћења? Не дешавају ли се и данас катастрофе и несреће, не пате ли и данас праведници као у Јовово време? Христос јесте васкрсао, али је оставио свакоме да прихвати, односно да поверује или да не поверује у Његову Божанствену моћ да нас спасе од смрти. Свето писмо, црквено Предање, Свети Oци и православна химнографија подучавају нас да је Христос Велику суботу провео у Аду п р о п о в е д а ј у ћ и упокојенима. Ово подразумева да су чак и мртви имали прилику да слободно прихвате да ли ће веровати у спасење које им је донео Христос. Данас је свако од нас пред таквим избором. Христос ће доћи и пред нама је да се одлучимо да ли ћемо прихватити удео у новом животу који ће тада бити пројављен. Вера ослобађа од смрти на вечном плану, а не на плану данашњег нашег постојања. Вера нас ослобађа и од свеприсутног страха од смрти.
Црква слави Христово Васкрсење зато што Христос није дошао да би донео неку идеологију и филозофски поглед на свет. Није дошао ни да поправи економске, односно политичке услове живота. Дошао је јер је смрт једини и највећи проблем сваког човека. Дошао је да дарује живот. Дошао је да победи смрт. Све мимо изван тога је нешто чиме и не би требало да се бавимо. Важно је да знамо и да се стално сећамо искупитељске жртве (Галатима 3, 13) којом смо ослобођени од греха и смрти: Да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење (Галатима 4, 5).
Ми смо овај Велики и Светли празник почели да славимо васкршњим тропаром који гласи: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова. Ово је сверадосна песма коју појемо на Васкрс – Празник над празницима. Од ње нема радосније песме за човека и за сва бића. У овом васкршњем тропару је исказана победа живота над смрћу, тиме и смисла над бесмислом, непролазности
над пролазношћу.
Само ако је човек вечно биће – он је и истинско биће. Истина постоји само онда ако живот тријумфује над смрћу, светлост бесмртности над тамом трулежи и ништавила. Зато Свети апостол Павле и говори: ако Христос не васкрсе онда је узалуд проповед наша, узалуд вера ваша, узалуд и нада наша (упореди 1 Коринћанима 15, 14–19). Све је узалудно и бесмислено, и небо и земља. А да та нова стварност и нада постоје – то нам потврђује Христово Оваплоћење и Васкрсење. По речима Светог Атанасија, Логос Божији оваплотио се због опасности од смрти, због смртности као природне могућности саме творевине, могућности која се пројављује ако човек жели да живи мимо Бога и без Бога.
Међутим, свет је створен љубављу и вољом Божијом. Божија воља, Божијa љубав према творевини одржава је у постојању. Све што је дело Божије воље створено је за вечност. Воља Божија – у смислу постојања – непромењива је, као и све оно што је њоме створено. Стваралачка Божија воља не може бити поништена вољом света да нестане или да постоји мимо Бога. Уједно, та иста воља Божија не може бити наметнута човеку и твари, јер то не би било својствено Богу који је заједница слободе и љубави. Како ће онда човек и творевина опстати? Одговор на ово питање налазимо у оваплоћењу и тајни спасења извршеној у Христу, са нагласком на Васкрсење.
На данашњи велики празник, када се радују небо и земља, не заборавимо, браћо и сестре, у својим молитвама прво оне који данас нису могли или нису хтели да дођу у цркву да заједно са нама поделе васкршњу празничну радост. Јер Господ „и последњег милује и првога двори“, каже Златоусти у Васкршњем слову. Сетимо се најпре болесника, особито оних који се лече по болницама. Онако болни, знају да је данас Васкрс и биће тужни што нису међу својима. Нека наше мисли, наша љубав и наше молитве буду са њима и нека им Васкрсли Господ подари снаге да победе болест и немоћ, да устану са својих болесничких постеља и да се здрави врате своме дому. Поменимо данас усамљене и старе који немају никог свог, или које су деца оставила саме. Потрудимо се да попут милостивог Самарјанина тим старим душама помогнемо да мало лакше подносе своју жалосну усамљеност. Важно место у нашим молитвама нека имају и они који су морали да оду из свога дома да траже кору хлеба и који се у туђини муче и са болом у души сећају своје земље, свога дома, своје деце и свих оних које су овде оставили и за којима чезну и тугују. Сетимо се такође и оних уцвељених родитеља за својом децом која су данас пред Васкрслим Господом као и оне деце која тугују за својим родитељима. Не заборавимо све затворенике и паћенике по тамницама и логорима и свих који су у било каквој невољи, муци и опасности.
А поздрављамо све вас који сте дошли у овај свети храм, који сте са запаљеним свећама у освиту васкршњег јутра и уз звуке звона ишли око цркве и заједно певали васкршњу песму: Васкрсење Твоје Христе Спасе, анђели певају на небесима, и нас на земљи удостоји да чистим срцем, Тебе славимо. Радосно помињемо данас и нашу браћу свештенике који по нашим храмовима служе васкршњу службу Божију. Молитва им угодна била пред Престолом небесним! Позивамо их, у име распетог и васкрслог Христа, да ревнују речју, делом и животом.
Поздрављамо данас васшкршњим поздравом и наше малобројно монаштво. Ценимо њихов даноноћни молитвени и свеукупни труд, дивимо им се и молимо се да им Господ прими тај подвиг као чисту и мирисну жртву на свој Пренебесни жртвеник. Волели бисмо да њихова светлост још више засветли свету. Радовали бисмо се ако би уз монашки подвиг и живот чинили и коју милосрдну делатност. Позивамо их на још усрдније молитве, на још ревноснију љубав, послушност и смирење и испуњење монашких завета како би им Господ примио труд.
Васкршњим поздравом обраћамо се свим нашим учитељима и вероучитељима који васпитавају нашу децу и омладину, нека и њима Бог просветли ум и разум и нека их обасја светлост Христовог Васкрсења. Празник Васкрсења Христовог честитамо и свој деци и свим ђацима а посебно онима који се одазивају позиву Цркве и похађају часове веронауке. Поздрављамо и све људе који се труде да у својој служби и на свом радном месту посведоче љубав према Богу и љубав према човеку.
Благодаримо, уз васкршњи поздрав, и свим нашим добротворима, који имају разумевање за тешкоће са којима се Црква суочава. Поздрављамо радосним васкршњим поздравом све оне који нас воле и оне који нас мрзе, а који нама недостојним заповедише да се молимо за њих, и оне које ми повредисмо и нанесмо им душевни бол и молимо их за о п р о ш т а ј , да би тако сви заједно могли рећи и себи и д р у г и м а: Праштамо и праштајте ради Васкрсења Христовог. И нека је благословен овај Свети дан који је створио Господ да се радујемо и веселимо у Њему (Псалам 118, 24). И нека сте благословени сви који се сабирате око својих цркава и манастира, и нека Бог дâ, да се око њих увек сабирате и у њима мирите са Богом и једни са другима; да у њима Бога прослављате и да једни друге грлите и волите као што су то радили наши преци вековима. У њима да решавате све своје проблеме и своје недоумице кроз молитву и љубав у име Васкрслог Господа, да би вам будућност била достојанствена и величанствена као што је била и наша прошлост.
Како би нам све ово до сада речено донело празничну радост, важно је да Христа пустимо у наша срца, јер Он хоће у њега да уђе. Он је ради тога и дошао у овај свет, Он је ради тога претрпео Крст и смрт. Али, ми често нисмо спремни да отворимо своје срце, јер Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (Откривење 3, 20). А највећи проблем сваког човека јесте затвореност срца. А када отворимо срце, онда ћемо да отворимо и ум, и вољу, и тело, и душу и сва чула и онда ћемо бити живи, не само за Бога, него и за друге. То је порука Христовог Васкрсења и Његово Васкрсење јесте залог нашег васкрсења, залог наше победе над грехом и смрћу, јер сви ми чекамо опште васкрсење као плод Христовог Васкрсења.
Нека би силом Васкрслог Христа васкрсла духовна снага у нама и у народу нашем. Нека би силом Васкрслог Христа васкрсла у нама истина, правда, нада, вера, љубав и све оне јеванђељске врлине које красе истинољубивог и праводљубивог човека Божијег. Нека би дао Бог да својом вером и животом по тој вери сви заједно будемо сведоци Христа Васкрслог и весници Његовог Васкрсења и да се увек изнова враћамо Христу Васкрслом и да се сви озаримо светлошћу Христовог Васкрсења.
Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!
Ваш у Васкрслом Христу увек одани,
Епископ шумадијски
