Чтецирали су: Влада Степовић, Никола Марковић, док је за певницом појало братство са верним народом.

После прочитаног Јеванђеља Преосвећени се обратио верном народу:

„Господ наш Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу да би кроз ове две врлине научио људе другим двема врлинама, да би их научио Богољубљу и човекољубљу. Христос је дошао у сили. Људи су бесилни сами по себи. Богољубље их налива силом Божијом. И ако хоћете можемо рећи да ове две врлине богољубља и човекољубља су улазница за Рај и у Рај. То је наше спасење јер без богољубља нема човекољубља. Зато немојмо да се заваравамо када кажемо: „Бога волим а не волим човека“. То је немогуће раздвојити. Ако волиш Бога истински, ти волиш човека, и обрнуто. Од Богољубља браћо и сестре долази се до човекољубља. Од осећања Божанске силе долази то смирење. Свако човекољубље без Богољубља је лажно по оцима, и свака друга сила сем Божанске је охола. И што је још важније она је немоћна. Човек је изабрао нешто треће што није ни богољубље ни човекољубље. Човек изабира самољубље, тј. самољубље браћо и сестре је зид који га одељује од Бога и од људи и потпуно осамљује. Човек када почне да живи у самољубљу да само себе воли и истиче, и мисли о себи како је он једини дар Божији, тај човек заиста себе гура тамо где нема заједнице. Зашто? Зато што је својим самољубљем издвојио од заједнице Божије. Чим почнемо да се гордимо ми почињемо да презиремо другога јер је гордост узрок свакога греха. Када почнем да се гордим то значи да сам изнад свих а сви су доле ниже. Они немају тог дара и способности итд. „

У наставку се Преосвећени дотакао теме самољубља, и одакле оно извире:

„Браћо и сестре треба да знамо да љубећи самога себе човек не љуби ни Бога ни себе. И што је најгоре такав човек не љуби човека. Не љуби човека ни у самоме себи, он љуби само своје мишљење о себи своју самообману. Уврти човек у главу да је нешто и тиме живи, а то је онај црв који изнутра изједа човека као што црв изгриза дрво. Споља је дрво лепо док га црв не поједе изнутра. Тако је и самољубље јесте тај црв духовни који нагриза човека али човек никако да осети да га изнутра гризе. Зашто? Зато што је сам себе обзидао собом. Када би човек љубио човека у себи он би љубио и слику Божију у себи, и он би убрзо постао богољубив. Онда би постао и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима и човека и Бога. А онај ко о себи мисли високо он не види другога човека јер не види ни Бога. Самољубље није љубав него како кажу свети оци то је болест. То је она духовна болест, тешка, која неизоставно вуче собом и друге болести. Самољубив човек испуњен је завишћу који су бољи од њега, ученији или поштованији. А са завишћу иде и гнев тако човек почиње да се гневи као пламен што иде уз огањ који објављује сву ругобу болесног срца људског, затвореног и отрованог самољубљем. Зато треба да се чувамо самољубивости, треба да се чувамо да о себи не мислимо високо… Човек хоће да докаже себе на другачији начин да би себе натурио над другима а не види да показује болест своју унутрашњу. Зато чувајмо се од самољубља и заволимо богољубље. Што будемо више имали Христа у себи имаћемо и љубав Христову у себи. Онда ћемо имати и све оне врлине које красе човека браћо и сестре. Молимо се Богу да спознамо Бога а Бог се највише спознаје вером и делима добрим. Ако имамо праву веру и верујемо и живимо по вери онда ћемо себе ослободити од самољубља и себичности. Себичан човек је зазидан човек, себичан човек, који не да ништа уђе у њега: ни савет, ни добра реч, ни Божанска Реч у њега, јер сматра да је његова реч изнад сваке друге речи. Реч Божија је сила Божија.“

На крају је Преосвећени истакао смирење као темељ сваког хришћанског живота:

„Нека нам Бог помогне да заволимо Богољубље и човекољубље па се онда нећемо узносити гордити. Све то не можемо без смирења. Смирење је основ сваке хришћанске врлине и темељ нашег хришћанског живота. Ако у свој живот, темељ свога живота нисмо ставили смирење ниједна врлина коју учинимо неће бити спасоносна, а Бог је љубав и Он воли човека а зато човек треба да воли Бога. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршеној Литургији Преосвећени је благословио верни народ, поделио иконице у знак успомене на данашње молитвено заједничарење и сабрање у овом светом храму.

Ђакон Александар Ђорђевић