СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У РАЧИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У РАЧИ

У живописној шумадијској вароши Рачи у суботу, 17. фебруара 2024. године, на празник Светог Исидора Пелусиота верни народ се сабрао око своје цркве Светих апостола Петра и Павла да дочека свог архијереја и да заједно њиме предвођени принесу Богу жртву хвале због свега и за све.

Фебруарско суботње јутро подсећало је све на скори почетак васкршњег поста и на радосно ишчекивање Христовог Васкрсења. Но, на свакој Литургији је Васкрсли Христос те се та радост Васкрсења дá осетити на Свакој Литургији.

Његовом Преосвештенству епископу шумадијском Господину Јовану саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј-ставрофор Видоје Рајић из Лапова, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, јереј Мирољуб Блажић из Саранова, јереј Милош Никодијевић из Ратара, ђакон Бојан Миленовић из Сопота и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

Чтецирали су проф. др Марко Петровић из Крагујевца и Марко Лазовић из Смедеревске Паланке.

За певницом се појали Србски православни појци.

После прочитаног Апостола и Јеванђења, Његово Преосвештенство епоскоп Господин Јован је произнео архипастирско слово:

“Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Хтео бих вашој пажњи да искажем један део свог посебног осећања кад је у питању Свети апостол Павле и његове посланице. Када год читам посланице Светог апостола Павла заиста се дивим мудрости Божијој која је излазила из уста његових. Поготову се дивим том човеку који је гонио Христа, који је био против Христа, који је био против било каквог реда и поретка хришћанскога, али кад се срео са Христом, онда је умро Савле, како се он звао пре, а родио се Павле. Заиста браћо и сестре, чини ми се такође да нема ништа важније у животу земаљском него управо имати тај осећај сретања. Ми смо пре неки дан прославили празник Сретења Господњег и можемо се запитати које то кога срео? Браћо и сестре, Бог је срео човека и човек је срео Бога. Заиста ове посленице Светог апостола Павла које су писане пре две хиљаде година, оне су тако, да кажем, актуелне, савремене, као да апостол Павле живи у нашем времену. Као да осећа шта је бреме овога времена које ми сви на неки начин носимо, само што једни осећају, а неки не осећају. Он је то тако прозрео, да ако бисмо га послушали где би нам крај био? Ево на пример у данашњем Апостолу Свети апостол Павле каже хришћанима: „Духа Божијега не гасите у себи.“ (Сол 5, 5) Зашто? Зато што ми Духом Светим живимо, Духом Светим ходимо. Духом Светим се чистимо. Зато он каже: „Духа Божијега не гасите у себи.“(Сол 5, 5) Онај човек који угаси у себи Духа Божијега онда у њему дејствује његов дух или боље речено у њему дејствује дух овога времена, а дух овога време неће ред, неће поредак, неће Бога. Неће никога изнад себе! Чим његов дух њиме влада он сматра: мени нико није раван, ја сам најпаметнији, ја сам најученији. Дакле, Духа Светога да не гасимо. Духа Божијега да не гасимо у себи. Када угасимо Духа Божијега у себи ми онда као бића Божија почињемо да се сушимо, како кажу Свети Оци, да венемо и да губамо на духовни начин, да нестанемо, да настане духовна смрт пре ове телесне смрти. Такође чули смо у данашњем Апостолу како апостол Павле каже: „Испуњавајте оно што сте дужни да испуните.“ (Сол 1, 3) Да ли ми то сада радимо? Чиними се да ми увек, браћо и сестре, тражимо право, а одговорност, мислим, све мање и мање. Не можеш, брате и сестро, ако немаш одговорности онда заиста ти си сам себе издвојио из заједнице Бога и људи. Издвојио си себе из Цркве, зато штрчиш што каже опет апостол Павле. Шта је то? То је лечење што бисмо рекли савременим језиком, лечење комплекса. Свестан сам да нисам дорастао као што су други, али то не признајем и зато хоћу да се баш управо покажем пред другима да сам бољи, да сам паметнији... Браћо и сестре, наша је дужност хришћанска да задобијемо Царство Небеско, да задобијемо спасење, то је наша дужности. На једном другом месту Свети апостол Павле саветује хришћане, зато и кажем као да живи у нашем времену и као да разуме ово време; он саветује хришћане и каже: „Надаље браћо радујте се, усавршавајте се, мир имајте и Бог мира и љубави биће са вама.” (2Кор 13,11) Човек који нема мира у себи он нема ни Бога, јер је Бог мир, браћо и сестре. Онај човек коме све смета, сваки му други смета, сви су му други криви и стално мисли: е, да није тих других ја бих био бољи. Браћо и сестре, ако немамо мира Божијег у себи нећемо имати мира ни у себи, нећемо имати мира ни у породици, нећемо имати мира ни у Цркви, ни у држави, ни у селу ни у граду! Зашто? Зато што немир производи немир, а мир производи мир, браћо сестре. Заиста време, као што рекох, у коме живимо, можемо да се запитамо зашто и да ли човек може да се радује у овоме свету оваквим какав јесте? Зашто ово говорим? Зато што је Бог, браћо и сестре, свет створио да буде Рај. Док је било реда и поретка, док је сваки испуњавао своје обавезе и дужности, док је имао вере у Бога и у човека. Док човек верује Богу и Бог верује човеку онда браћо и сестре све је код човека другачије. Зашто ово кажем за свет? Зато што је, као што рекох, Бог створио свет да буде Рај, али нажалост човек је свет претворио у пакао. Човек не може свет да претвори у пакао док прво себе и у себи није створио пакао. Где је пакао, рекох, ту је немир, а где је мир, он зрачи. Он као сунчеви зраци пробија и оплемењује целокупно биће човеково. Господ Христос у Јеванђељу своме каже: „Овај свет у злу лежи.“ (1Јн 5, 19) Зашто у злу лежи? Зато, браћо и сестре, што је свет престао да испуњава вољу Божију, што је човек престао да испуњава вољу Божију и стално испуњава своју вољу. Њему је стало, таквом човеку, да његов его буде изнад свих. Њему је стало да му нико ни сенку не нанесе на његову сујету. Онда заиста, браћо и сестре, кад све ово знамо и као разумни људи требамо да осетимо, онда се можемо запитати да ли може неко да се радује у овом свету у оваквом какав јесте? Може, браћо и сестре, итекако може и не само што може, него и треба, да не кажем- мора. Бог никог од нас не приморава низашта, браћо и сестре. Може и треба да се радује, јер је овај тужни земаљски свет постао радионица како кажу Свети Оци бесмртних радости од како је Господ наш Исус Христос дошао у овај свет. Од кад је Господ Христос вратио достојанство човеку, вратио му биће, јер је он непослушношћу, гордошћу, сујетом, изгубио биће и прешао у небиће. Господ је браћо и сестре, управо дошавши у овај свет, жртвујући се за нас и овај свет из љубави вратио је човека, као што рекох, у биће. Он је заиста са собом донео све радости Неба, зато човек ако има радости Божије у себи он ће да нађе радост и у не знам каквом окружењу. Зашто? Зато што сваки човек види оно што жели да види, зато што сваки човек жели да чује оно што жели да чује. Ако жели човек да види добро, он ће добро увек наћи, ако жели да види зло у другом човеку увек ће га наћи. Зато није ни чудо што је један Свети Отац упоредио човечанство са мувом и пчелом. Како са мувом? Затворите муву у неку просторију где је све цвеће, где је лепота, где мирише. Хоће ли мува да слети на тај цвет? Неће, браћо и сестре, јер је она образ приљавштне, она ће да тражи у неком куту да ли има нека канта, да ли има прљаво нешто и ту ће да слети, јер је њој лепо у прљавштини; док пчела, ако је затворимо у једну просторију где је све прљаво, хоће ли она да слети на прљавштину? Неће! Она ће да лети, да лети до издисаја свога док не нађе неки цвет или шећер и ту ће да слети и она ће да буде радосна. Е, тако је и са људима. Како каже Свети апостол Петар: “Свиња се окупала, па се у блату ваља.” (2Пет 2, 22) Која ти је онда корист што си се окупао, човече? Али, прљавштина вуче прљавштину, као што рекох, чистота вуче чистоту. Сетимо се например кад је реч о радости архангела Гаврила који је јавио вест Пресветој Богородици у Назарет да ће родити Спаситеља, онога кога је човечанство вековима и вековима чекало, али није изгубило веру. Како је архангле Гаврило поздравио Богородицу? Поздравио је речима: радује се! (Лк 1, 28) Радује се, јер те Бог удостојио да твоја чиста девичанска утроба, да се у њу усели Спаситељ света. Зар нам треба радост и подстрек да се раујемо? Например, имамо само Рођење како је објављено од Светих анђела као велика радост свима људима, јер се Роди Спаситељ свим народима. Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, Он је донео нама ту радост. Док имамо Бога у себи ма шта да нас снађе у животу, ма какве невоље, ма какве туге, болести, смрти, човек неће да се преда тузи, него ће се радовати зато што човек хришћанин зна да је његов Искупитељ жив. Христос неће и не жели да било ко од нас пропадне, него жели свакоме човеку да се спасе и да дође до истине. Е, то је важно! Доћи до истине, а истина је само једна, а то је Господ наш Исус Христос. Ми знамо сијасет истина да прогласимо, а истина је само једна. Дакле, браћо и сестре, треба да се радујемо, јер нам је Спаситељ донео вечни живот, спустио га са Неба, вечну правду, али Божију правду. Опет човек се ту сукобљава, односно његова правда са правдом Божијом. Човек хоће да своју правду стави изнад правде Божије. Како можемо ми то радити, ми смо слаби људи, ми смо грешни људи? Све док тражимо правду Божију, веруј те ми, нашу правду коју спроводимо због овога или због онога, нећемо осетити радост због те наше људске правде. Дакле, браћо и сестре, Христос нам каже да се радујемо и кад нас нападају и хиљаде смрти, јер у нама је једини победитељ смрти, а то је Господ наш Исус Христос. Да се радујемо и када на нас кидишу и људи, када на нас кидишу и греси, јер је са нама једини безгрешан човек, а то је Господ наш Исус Христос. Носити Христа у себи значи бити христоносац. Ми смо управо Христа примили у себе кроз свету тајну крштења те зато певамо на крштењу да се у Христа крстимо и у Христа се обукосмо, само је питање да ли чувамо ту одећу духовну коју смо задобили на свом крштењу или смо је испрљали или смо је поцепали? Даље нам Свети апостол Павле такође каже: „Усавршавајте се.“ (2Кор 13,11), јер су хришћани докле год су на земљи недовршена бића. Ми смо створени недовршени, а дат нам је задатак да се усавршавамо браћо и сестре. Ми смо недовршена бића ако себе не довршимо Богочовеком Христом, а то значи, ако себе неусавршимо у Богочовека и у Богу и у човеку. Христос је и Бог и човек, Он је Богочовек. Зато, Он што је Бог и човек, Он зна свакога човека, зна његове слабости, зна мане, али зна и врлине, јер Бог је Љубав, а љубав подједнако воли све. Бог воли подједнако као Љубав и грешне и праведне, браћо и сестре. Сваки човек може постати истински савршен једино ако духовно уједини себе са Богочовеком и да постане сутелесник Тела Христовог, а ето нама је Бог дао то, браћо и сестре, можемо на свакој Литургији да постанемо сутелесници Христови, јер нам је дао Бог благодат и благослов да се можемо Причестити. Шта је Причешће него сједињење са Богом, браћо и сестре. Замислите ту љубав Божију, замислите то смирење Божије да Бог човека изравњава да постане бог, али по благодати. Дакле, браћо и сестре. Христос нам каже да се радујемо и кад нас нападају, као што рекох. Христос нам каже: не дај се немару, не дај се да поклекнеш под искушењима, јер ако заиста немамо Бога, Бога се не држимо и немамо вере у Бога онда ће нас свако и најмање искушење сломити, па ћемо изгубити вољу за животом, за све ћемо изгубити вољу. Ми ћемо онда постати као она трска у пољу коју и најмањи ветар њише да је сломи. Дакле, браћо и сестре, требамо да се трудимо да имамо чист ум колко је то могуће човеку, а могуће је ако наш ум вежемо за ум Божији. Онда ће наш ум бити чист, онда у нашем уму неће бити онога да осуђујем другога, да окривљујем другога, да мрзим другога. Зато ум наш, браћо и сестре, када умује за добро, онда како каже апостол Павле: умом Цркве, зато што Дух Свети води и руководи Цркву. „Ми ум Христов имамо“ (1Кор 2, 16), каже апостол Павле и тада непогрешиво расуђујемо о Господу Христу, али онда непогрешиво расуђујемо и о човеку. То је оно што нам Свети Оци предлажу да се стално молимо, браћо и сестре, да нам Бог да право расуђивање, правилно расуђивање. Наша људска расуђивања су варљива. Данас, расуђујем овако, сутра расуђујем онако. Данас о једном човеку овако, сутра расуђујем сасвим другачије. Опет да се вратим на оне речи апостола Павла који каже: „Мир имајте најпре у себи.“ (2Кор 13,11) Имаћемо мир у себи, ако прво из себе избацимо себе. Како то? Да избациш ону гордост, да избациш сујету, да избациш свој его, да избациш буквално грех, јер грех помрачује ум људски и онда човек не може правилно да расуђује. Дакле, да избацимо из себе злобу, да избацимо из себе све оно што би нама сметало, а ми чинмо другим и „Бог љубави и мира биће са вама.“ (2Кор 13, 11) Видите како нас Бог не оставља, него нам даје наду. „Бог љубави и мира биће са вама.“ (2Кор 13,11) Зашто? Зато што Бог не воли грех, не воли злобу, не воли мржњу, не воли пакост, не воли сујету. То је оно што рече данас Свети апостол Павле у прочитаном Апостолу: да се добра држимо, а не зла. (Рим 12, 9) Не истерујмо правду своју, него се молимо да правда Божија реши све наше проблеме, али решиће ако човек учествује у извршавању правде Божије у себи. Нека нам Бог помогне, браћо и сестре, да и ми стално се молимо као што опет рече данашње прочитано Јеванђеље како су се апостоли молили: „Господе дометни нам вере.“ (Лк 17,5) Све оно што није добро што чинимо, све је то последица слабе вере. Онај који има веру у Бога и поверње у Бога он ће имати и поверење у другог човека без обзира како ће тај човек да поступи. Ти поступи онако како теби као хришћанину доликује, а то значи да поступиш онако како желиш да други поступају према теби, али немојмо, браћо и сестре, тражити да други другачије поступају према нама, а ми другачије према другима. Једни смо у Христу зато нам треба вере, али зато нам треба и љубави, зато нам треба милост Божија и благослов Божији, а ми га добијамо у светим тајнама и светим врлинама. Ми ту милост Божију и благодат Божију добијамо и на данашњој Светој Литургији на којој ћемо се Причестити и сјединити са Богом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Дананашње сабрање је заокружено трпезом љубави коју је припремило братство ЦО рачанске.

Марко Арсенић, ђакон