Литургијско сабрање су својим појањем увеличали и Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован је честитао данашњи празник и ободрио парохијане корићанских парохија да истрају у посту:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, заблагодаримо Богу што нам је дао телесне и духовне снаге да приведемо крају прву недељу Великог поста. Заблагодаримо што смо се сабрали у овоме храму да се молимо Богу. Молимо Светог великомученика Теодора Тирона, коме је данашња субота и посвећена. Црква наша прославља и Светих четрдесет мученика Севастијских. Иако се по календару они славе јучерашњег дана, Црква је одредила да се велики празници не славе када је пост на води. Младенци јесу велики празник и зато га данас прослављамо.

И један и други празник треба да нам буду примери у нашем животу. Ако се молимо Богу, ако га волимо и верујемо му, онда ћемо волети и људе. Испуњаваћемо заповести Божије. Зато је данас Христос у Јеванђељу рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге“.

Данас се сећамо догађаја када је тадашњи император безбожни Јулијан Отпадник наредио да се на градску тржницу изнесе храна покропљена крвљу идолских животиња. На тај начин је желео да опогани хришћане, који ће је јести. По промислу Божијем, месном епископу се јавио Свети Теодор и рекао му да хришћанима пренесе да не излазе на пијацу, како се не би оскрнавили. На питање епископа шта ће јести, Теодор му рече да скувају пшеницу и да и тај дан испосте.

Свети мученици Севастијски су такође доста потрпели ради Бога. Када су их бацали у ледено језеро, рекли су: „Јесте љута зима, али је сладак рај“. Другим речима, лакше ћемо пребродити и малу смрт у језеру, него да изгубимо рај. Остаћемо верни Христу и Цркви. Ми сви заједно данас служимо Божанствену Литургију. Служимо је да бисмо се сјединили са Христом кроз свету тајну причешћа, што и јесте круна Литургије. Тамо где нема причешћа не треба ни да се служи Литургија. И пост треба да нас подстакне да време проводимо у молитви, посту и у љубави. Да се што чешће исповедамо и да се што чешће причешћујемо. Када се причешћујемо, онда испуњавамо Христове речи: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, има живот у себи“. Заиста, човек је духовни мртвац ако се не причешћује, исповеда и не каје. Верујем да смо се првих дана поста трудили да умилостивимо Бога да нам опрости грехове. Неко ће казати да није грешан. То може рећи човек који је пун гордости, сујете и себичности. То каже онај човек који о себи да је изнад свих осталих. Запамтите, нема човека без греха.

Зато нам је потребно покајање! То је преображај и тиме човек постаје другачији. Не говорим сада о формалном покајању. То је процес који траје целог века док човек хода земљом, јер нам непрестано треба поправка. Браћо и сестре, надам се и верујем да смо се ових неколико дана Богу молили да нам пост прође у што мање искушења. Нечастива сила напада хришћанина када он каже да неће да греши, када одлучи да се више моли него што је то чинио. Ђаво се ничега више не боји од крста, поста и молитве. Зато је и Господ рекао да се и ђаволи помоћу поста и молитве изгоне. Све ово говорим да бисмо схватили колико је дивно да схватимо шта је сврха поста.

Пост је уздржање. Ако сам јуче чинио нешто што не треба, данас треба да се обуздам од тога. Шта ти вреди кад не једеш мрсну храну, а радиш оно што ти не приличи као икони Божијој. Зато је Свети Јован Златоусти говорио својој пастви: „Хришћанине, не говори ми да не једеш животињско месо, а својом гордошћу и сујетом једеш људско месо“. Браћо и сестре, зато Црква у посту предлаже и налаже својој духовној деци да појачају труд, молитву и подвиг. Другим речима, удаљавање од греха и зла. Човек може да каже да не чини зло, али само када би се замислио над собом, видео би да постоје разни начини на које наноси зло другима. Треба да се удаљавамо од зла и да чинимо добро.

Пост није само уздржавање од хране, као што ни човек није само тело. Човек је психосоматско биће и због тога треба да се уздржава и од злих дела, помисли и речи. Наш пост треба да буде и духовни и телесни. Духовни пост је обуздавање свог језика. Моји Студеничани би рекли: „Препни свој језик за зубе“. Не пуштај да језик говори шта он хоће. Наша народна пословица каже: „Језик нема костију, али све кости поломи“. Речима можемо више да уништимо човека, него некаквом физичком силом. Апостол Павле ће зато рећи: „Онај који мисли да је побожан, а не обуздава свог језика, његова је побожност лажна“. Господ нам је даровао језик да га хвалимо и да прослављамо једни друге.

Браћо и сестре, телесни пост јесте уздржање од хране у неком периоду. Као што је душа претежнија од тела, тако је и духовни пост важнији. Но, нека нико не мисли да каже да ће постити мислима, а на храну неће обраћати пажњу. Испуни оно што је Црква прописала, послушај и онда ћеш имати благослов! Ако нећеш да слушаш, то значи да живиш без Бога и Цркве. Христос није рекао благо онима који само науче, већ који науче и испуне. Наше је да испунимо оно што нам је дато. Бог нам дарује онолико колико можемо да понесемо. Он нас боље познаје од нас самих. Прихватимо вољу Божију и узрастајмо у њој. Када човек своје дарове занемари и протраћи их због лењости, онда се они претварају у гордост.

Браћо и сестре, духовни пост је уклањање од греха и зла. Онај који у себи гаји мржњу, који има горде мисли, сујетне речи, који ужива у алкохолу, који користи дрогу, треба да искористи време поста да би се од тога удаљио заувек. Другим речима, постом се враћа Оцу своме, а на тај начин и самоме себи. Наше је да будемо у заједници са Богом и једни са другима.

Пост је првенствено време када треба да чистимо своју душу и срце и од њега учинимо дом Божији. Управо, оно што је у срцу, то је човек – љубав или мржња, гордост или смирење. Браћо и сестре, доба поста је доба очишћења и покајања. Покајање је равно васкрсењу, то је ново рађање. Када се човек смири пред собом и пред другима, постаје нови човек. Тада Дух Свети улази у њега и не дозвољава духу овог света да борави у нама. Пост је дар Божији који нам је даровао ради нашег очишћења. Зато, примимо овај пост као дар Божији. Немојмо да тугујемо због страдања нашег тела, јер не једе мрсну храну. Човече, ослаби телом, али Духом ћеш ојачати. Пост нам помаже да одржавамо здравље наших мисли. Будимо опрезни да не отворимо врата широм нашим помислима. Гордост не може лако да одступи од човека без његовог подвига.

Браћо и сестре, један је пут у царство, а други у пропаст. Човек ће морати једним путем да крене. На основу његовог понашања ћете знати којим путем он ходи. Најпре треба да победимо себе, гордог човека у нама. Тај човек нам не да тражимо благослов од другога, јер мислимо да смо се повезали са Богом. Да ли негде у Светом Писму стоји да не тражимо благослов од других људи? Не стоји! Човек је то измислио, јер мисли да је довољан самом себи. Браћо и сестре, треба да се трудимо да победимо себе да се смирујемо пред Богом и пред другима. Нажалост, ми често мислимо да су нам други криви за све наше неуспехе у животу. Никако да признамо да иза тога стојимо ми. Навика нам је да говоримо – када би овај поред мене био бољи, био бих и ја. Посматрај другачије! Ти сам буди бољи, па ће и други бити бољи. Пост је време када је потребно да осуђујемо једино себе. Но, оставимо разум и послушајмо савест. Негде дубоко у нама, где нам тихи, али строги глас наше савести, нас упозорава да се исправимо.

Браћо и сестре, данашњи празници треба да нам буду непрестано пред очима. Нека нам Господ помогне да у смирењу и љубави, кроз молитву и пост, стекнемо радост живота. Када човек нема духовних врлина, онда му је пост тегоба. Ако нам је пост радост, онда ће нам и Васкрс бити радост. Молимо се Богу. Потребна нам је благодат Божија. Уздајмо се у Бога, слаби смо људи, али је он милостив.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије уследила је трпеза љубави припремљена трудом и залагањем свештеника овог храма Милорада Тимотијевића и Дејана Марјановића, са својим парохијанима.

Фотографисао господин Горан Михаиловић.

чтец Владимир Марјановић