На Светој Архијерејској Литургији Епископу су саслуживали протојереји ставрофори Златко Димитријевић архијерејски намесник колубарско посавски, Александар Новаковић из Лазаревца, Жељко Ивковић из Чибутковице, јереј Александар Глишић из Великих Црљена, протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић, као и чтечеви Дејан Јовановић, Никола Иванковић, Драган Кељаћ, Живојин Јанковић, Миодраг Марковић и Ђорђе Одавић.

За благољепије за певницом је био задужен Хор Свети Димитрије из Лазаревца под руководством протонамесника Владимира Стојковића.

Након Јеванђелских зачала, Епископ је поучио присутне:

“Драга браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори нам и описује како је Господа увек пратило мноштво народа, куда се год Он кретао, и како је Господ увек исцељивао болеснике, хроме подизао, глувима враћао слух, слепима давао вид, и као што и чусмо из овог данашњег Јеванђеља како је Господ исцелио једног човека који је боловао од губе. А у то време браћо и сестре губа је била неизлечива болест. Била је толико заразна, тако се лако преносила, да онај који оболи од губе, он би био смештен на сметлиште, чекајући крај његовог живота, да се не би ко како дотакао њега и тако заразио. Али Господ Бог Створитељ свих нас, највећи чудотворац, Он се није плашио прелазне болести да тако кажем, него је подигао тог болесника који је такође, кажем, био избачен на сметлиште и исцелио га, оздравио га. И шта је рекао овај болесник када га је питао Господ: „Шта желиш?“ Он каже: „Господе, да оздравим.“ И Господ каже: „Хоћу.“ И одмах спаде губа са његовог тела.

Дакле, данашње Јеванђеље нам говори како је потребно да свако од нас завапи Богу и да замоли Бога, да каже: „Господе оздрави ме.“ Неко ће рећи, ја нисам болестан, ја нисам губав. Нема човека без греха. А чим човек учини један грех, он је већ духовни болесник и управо њему треба оздрављење. Али Господ неће да нас оздрави ако ми то не тражимо од њега. Зато је данас и рекао овом човеку: „Шта желиш?“ А он каже: „Желим Господе да будем здрав.“ Е то је оно браћо и сестре што ми треба заиста стално да тражимо од Бога, да будемо духовно прво здрави, а кад смо духовно здрави и духовно јаки, онда ћемо и ове друге телесне болести које нас сналазе лакше подносити. Јер Дух који оживљава, Дух Свети који нас оживотворава, Дух Свети који нас крепи, Он нам даје снаге и да носимо тај свакодневни крст, да носимо све невоље и грехе који нас сналазе, али да и носимо и радости. Човек није само човек муке и невоље. Човек је и човек радости. А ко је човек радости? Онај ко има Бога у себи, онај који носи Бога у себи. Онај који заиста тражи Бога- а онај који Га тражи, тај Га и налази. Зато Господ у Јеванђељу и каже: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.“ Значи, наше је да тражимо. Другим речима, наше је да молимо Бога. Неко ће опет рећи: Ја сам силан, ја сам моћан, ја сам здрав, ја сам на овом положају, не знам ни ја... Кад је човек моћан? Само онда кад не чини зло. Чим чиниш зло, ти си највећи бедник. Ти си најслабији човек, ти си онај за кога је говорио Преп. Јустин Ћелијски: „Ти си онда слабији од комарца.“ Шта је комарац у односу на човека ако гледамо пропорцију? Али када нас убоде тај комарац, осетимо. Е зато човек не сме да огугла о себе, што би рекао наш народ, и да мисли да је он сам себи довољан. Ниједан човек, здрав човек, умно здрав човек, духовно здрав човек- никад неће да каже да је он сам себи довољан. Али они који су испуњени гордошћу и да не набрајам даље, е они сматрају да су они довољни сами себи.

Рекох, и понављам- треба да се молимо Богу, онако како и Господ каже: „Молите се Богу да не паднете у искушење.“ Зато је ова најзначајнија молитва коју нам је Господ сам дао, молитва Оче наш, где каже: „...и не уведи нас у искушење, него нас избави од злога.“ Да се молимо Богу да не паднемо у искушење, јер кад паднемо, тешко се ослобађамо искушења. Можемо да се ослободимо уколико ми призивамо Бога за помоћника. Управо ово данашње Јеванђеље говори нам о молитви, јер чусмо када је Господ исцелио болеснике међу којима и овог губавог човека, каже, Он се повукао на пусто место да се онде моли Оцу свом небеском и да му заблагодари што су болесници оздравили, што је овај болесник постао чист, и тиме нам је браћо и сестре Господ дао упутство да и ми треба да стално благодаримо Богу на његовим даровима. Али као што се Христос није хвалио кад је болеснике оздрављао, када је мртве васкрсавао- тако и нама треба да буде пример да онда када и учинимо неко добро да то добро брзо заборавимо. Или како опет Јеванђеље каже: „Што да десница, да не зна левица.“ Зашто да заборавимо кад неком добро учинимо? Па зато што ћемо се спасити гордости. Јер ако памтимо оно добро што смо другом дали, ми њега просто потчињавамо под себе, почињемо да га уцењујемо, па кажемо: „Е, ја сам теби то и то учинио, а ти мени ниси узвратио.“ Тога има и сада. Е зато треба да заборавимо добро које другима чинимо. Христос нас управо на то упућује и ово данашње Јеванђеље. Христос се моли да би нам показао да свако добро треба приписати Богу а не себи. Онај који приписује себи оно што другоме учини, тај не верује у Бога. Не верује да је то добро које је учињено теби или мени, није твоје или моје, да је то опет дар Божији и тај дар Божији треба приписати Богу а не себи. Зато и кажемо у једној молитви на крају Свете Литургије: „сваки добри дар одозго је и силази од Тебе, Оца светлости...“ Све што је добро, свака врлина са неба је сишла, када је Бог дошао у овај свет, када се Господ родио, а он се родио ради нас и нашег спасења. Он је претрпео све што је претрпео, све оно што су му људи чинили, па чак су га људи и на Крст разапели, све је он то чинио ради нас и ради нашег спасења. Он је грехе наше узео на себе, и зато само неблагодаран човек, безосећајан човек ће да заборави то што је Господ пролио крв своју за нас, да нас очисти. А нама треба чишћење, треба да се чистимо као што се перемо споља, још више треба да се перемо изнутра. Споља знамо чиме можемо да се перемо, али треба хришћанин да зна средства која су му дата да се чисти изнутра. Та благодатна средства, исцељујућа средства, јесу у Цркви, а то су свете врлине, свете Тајне, исповест, причешће, покајање. Зато треба да питамо Цркву које средство за шта треба да употребимо. Преписала је Црква лек за сваки грех који ми чинимо. Зато треба да се молимо.

Овај период Васкршњег поста у коме се налазимо, е то је дар који треба да нас подстакне на молитву. Кад се молимо, ми онда увећавамо и пост на првом месту духовни па онда и телесни, а ми кад постимо и кад се молимо ми онда увећавамо и љубав и према Богу и према другима. Заиста молитва има снажно дејство. Можемо поставити себи питање: „Да ли Богу требају наше молитве?“ Не требају, али требају нама, да ми кроз молитве умилостивимо Бога да нам буде милостив. Зато и јесте она молитва коју хришћани треба стално да изговарају: Боже милостив буди мени грешноме. Ако немамо ту снагу молитве и поста онда ћемо заиста пасти и пропасти. Јер када се молимо да нам Бог опрости грехе, ми признајемо да смо грешни. Човек тешко признаје своју грешку, увек се пре оправдава. Зато кад човека упозоримо на његов грех, буде као да га полијеш врелом водом. Рећи да ниси грешан је безумље. Признајући грех, признајемо и да смо немоћни да се ослободимо од греха, да смо немоћни да победимо грех. Грех не можемо да победимо пре него што победимо себе. Тог огреховљеног човека, тог гордог човека, тог сујетног човека који живи у нама, тог човека који стално истиче себе, стално истиче оно своје ја. А чим истичемо себе пред другима, значи себе узвисујемо а друге унижавамо. Зато нам треба молитва, да то не чинимо, да не осуђујемо.

Онај који се моли он мање прича, зато што кроз молитву разговара са Богом. Зато је речено да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. Апостол Павле каже да онај који мисли да је побожан а не обуздава свој језик, његова је побожност лажна. Бог све може, зато цар Давид који је толико грешио, кад се молио каже: Господе, ти можеш да убелиш моје грехове да буду бељи од снега. Ето нам наде да не паднемо у очајање и кад погрешимо, Бог је са нама само треба да га осетимо у нама. Човек се осећа немоћним када нема вере. Зато апостол Павле каже: Када сам немоћан, онда сам силан. Кад сам слаб, онда сам јак, јер сила Божија дејствује у мени. Шта то значи? Кад сам слаб да грешим, кад сам слаб да осуђујем другог, кад сам слаб да чиним зло другом е онда сам јак јер сам победио себе. Сила Божија и благодат Божија када се усели у човека, он постаје прави Божији човек. Све могу у Христу који ми моћ даје, каже апостол Павле. Моћ је у Богу, у нама је немоћ. Али када имамо Бога у себи онда смо и ми моћни јер задобијамо благодат Божију. Тих примера је пуна хришћанска Црква.

Две врлине нам требају у овом периоду у коме се налазимо- пост и молитва. О сили, дејству, моћи поста и молитве најбоље нам је казао сам Господ Исус Христос када је рекао да се и демони истерују помоћу поста и молитве. Није само пост оно што ми сматрамо, на жалост често, да не једемо неку врсту хране. Пост је уздржавање. Да се уздржавам у свему ономе што ме одваја од Бога. Пост и молитва су, како кажу Свети оци, најспасоноснији лек највећег Лекара душа наших. Кад смо болесни, идемо код лекара. Али му не кажемо да нам да тај и тај лек. Него тражимо помоћ, јер он зна о којој се врсти болести код мене ради. Дакле, Бог познаје нас боље него што ми познајемо сами себе. Молитва и пост су најмоћнији покретачи нашег духовног живота.

Човек који је огрезао у гордости је у сталном рату са самим собом. Зато је нама потребна молитва. Давно је речено: „Сиротом је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех својствено је да се моли.“ Неће Бог на силу да нас спасава, неће без нас да нас спасава. Молитва и пост помажу човеку да сагледа себе изнутра, воде га у смирење. Човек који нема унутрашњег мира, он је стално у рату са миром. Тада ратује и са другим човеком. А боље је имати мир, него свађу међу собом. Када имамо Божији мир, онда ћемо осећати и другог поред себе, онда нећемо другог осуђивати, ниподаштавати...

Свети Оци кажу: „Што је ваздух за тело, то је Дух Свети за живот душе наше.“ Зато да се молимо да нам Бог дода вере онако како су се молили и свети апостоли, да молимо Бога да нас научи Духом светим како треба да се молимо. Исти апостоли који су били уз Христа, који су гледали шта Христос чини, шта Христос ради, па су опет говорили: Господе научи нас да се молимо.

Нека би нам Господ помогао браћо и сестре увек и свагда, а посебно бар у овом периоду Васкршњег поста да мало више пажње обратимо на себе, на свој језик, на своја дела, на наш однос према Богу и човеку. И онда када се будемо у томе усавршили колико- толико онда ћемо заиста осетити радост о којој сам већ нешто рекао, онда ћемо осетити и радост празника у који нас управо уводи овај пост, да се смиримо, да се исповедамо, да се причешћујемо, да би осетили радост Васкрсења Христовог а то је уствари и наше васкрсење.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Сабрању у велелепном храму у Шопићу присуствовао је и причестио се велики број верних, који су активно узели учешћа у Литургији одговарајући на прозбе.

Заједничарење је настављено трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома трудом братства Храма протојереја ставрофора Мирка Тешића и протојереја Горана Радовановића са породицама. Након трпезе Епископ се захвалио свима на дивном дочеку, заједничкој молитви и љубави и царској трпези.