АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У МИЛОШЕВУ

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У МИЛОШЕВУ

У петак Треће седмице Васкршњег поста, 5. априла 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у Цркви Светог пророка Јеремије у Милошеву код Јагодине.

Преосвећеног Владику дочекао је старешина ове сеоске богомоље, јереј Младен Алексић са члановима Црквеног одбора, свештенством, монаштвом и верним народом Шумадијске епархије.

Преосвећеном Вадики су саслуживали игуман манастира Денковац вископреподобни архимандрит Онуфрије, игуман манастира Светог Пајсија Светогорца код Јагодине протосинђел Пајсије, пречасни намесник Архијерејског намесништва беличког, протојереј Александар Гајић, јереј Милош Ћирић, затим протођакони Нинослав Дирак и Иван Гашић.

Чтецирали су господа вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, са студентом теологије, Бојаном Стевановићем.

Певао је Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког са о. Зораном Симоновићем, парохом ракитовским, на челу.

Преосвећени архијереј је надахнуто беседио:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Ево налазимо се на крају Треће недеље овог Васкршњег поста. Ево Трећа недеља Часног поста је иза нас. Три недеље требало би да буду довољне сваком хришћанину да провери себе. У чему су му прошле ове три недеље Часнога поста. А пост је припрема. И само нам се намеће питање да ли смо се заиста припремали првенствено за ово данашње Свето Причешће, и да ли се припремамо да дочекамо најрадоснији празник Васкрсења Христовога? Ове три недеље требало би да нас врате уназад да видимо шта смо у себи изменили и јесмо ли ишта у себи променили изузев можда ове мрсне хране. Ако је само у томе била сврха ових наших дана и будућих до Васкрса, неће нам то много помоћи за спасење. Можемо да променимо храну и људи је мењају, ови из ових разлога, они из оних разлога, а ми хришћани знамо зашто и због чега треба да променимо храну. Због чега? – Да смањимо, како то Свети Оци кажу, прождрљивост. Јер је грех прождрљивост. Али није само прождрљивост у храни. Прождрљивост је у свакој нашој лошој особини. Прождрљивост је када „нећу да послушам оно што ми Црква каже, оно што ме учи Еванђеље“. А шта је то прождрљивост друго него себичност, него уствари саможивост. Е отуда Свети Јован Златоусти, говорећи о овом Великом посту, каже: „Немој ми, брате хришћанину, говорити шта јеси јео, а шта ниси јео, него ми кажи јеси ли се променио? Јеси ли од злобног човека постао мирољубив? Јеси ли од гордог постао бар колико толико смиренији? Јеси ли од непослушног постао бар мало послушан?“ И додаје Свети Јован, што ви то боље знате од мене:„Немој ми говорити да не једеш животињско месо, а једеш са својим поступцима људско месо!“ И заиста ми кад се грешимо о Бога, али исто тако и кад се грешимо о ближњега, ми уствари једемо то тело тога човека, јер га осуђујемо. А овај пост треба управо и да нас уведе да гледамо колико толико да мање осуђујемо. То значи треба да се исправљамо. Пост би требало да у нама подстакне молитву, јер пост без молитве опет нема неке велике сврхе. Имамо оне који не једу скоро никад ништа мрсно, а човек може и цео век свој земаљски да једе само хлеба и да пије воду, па опет да чини зло. И каква је корист што изнураваш тело? Хришћанско учење није да ми изнуравамо тело, а то не значи да не треба да постимо, напротив, то је заповест, него да изнуравамо своје страсти у себи. А то не можемо чинити без поста и молитве. Зато пост, онај прави пост о коме говори Господ у Еванђељу, онај пост о коме нас учи Црква и Свети Оци, он нас управо подстиче на молитву, као што и молитва подстиче на пост. Зашто Црква нам говори и зашто Свети Оци нам говоре да ово једно без другога не може? Па зато што је пост и молитва два крила наша, којима се ми подижемо са овог земаљског живота, у смилу да смо привезани за земаљско искључиво, да се винемо у небеса, што би рекао наш народ. Да се винемо горе где Господ наш Исус Христос седи са десне стране Бога и Оца. Но, зашта служе и крила птицама? Па управо да се уздигну горе. Јер човек док се не уздигне, али не у гордости, говорим и себи и вама, него кроз смирење да се подижемо, да бисмо одозго лакше видели себе, своје унутрашње стање, лакше сагледали у себи своје грехове, своју злобу, своју пакост. Но, може ли птица да лети са једним крилом? – Не може јадна. Она ће само да се преврће. И остаће стално доле приземљена. Зато она тражи то друго крило. Е наш пост тражи то друго крило, а то је молитва. Зашто молитва? Па зато, како нас опет уче Свети Оци, да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. Онај који се не моли, он само прича, он само галами, он само осуђује, јер га молитва није довела у смирење, није повезао свој разум, свој ум са срцем. И зато и кад изговара молитву изговара је успут што би рекао наш народ. Е зато кад се молимо треба да се смиримо. Али треба да учимо шта је молитва, да се учимо шта је пост, да се учимо шта је Литургија. Да знамо и кад се која и каква Литургија служи. Зашто вам то говорим? Ево сад сам имао два овде који су и завршили факултет теолошки. Немају појма која је Литургија, не знају. Опростите ми али ово није грдња, него говорим и себи, јер да сам ја бољи били би и они бољи. Они претурају тамо по том Чиновнику архијерејском, не знају шта треба да принесу Епископу. Е зато то незнање уби нас, како каже Свети владика Николај. Ми треба да стичемо знање, али које знање? Знање првенствено о Богу, о Цркви, о Светима, а не знање које нас надима. Јер знање које није по Богу, оно човека одводи у злобу. Знање без те мудрости Божије заиста човека води у гордост, па почне да се горди: „Па ја сам образован, па ја сам прочитао толико и толико књига.“ Шта си образован ако не знаш ко си, шта си, од Кога си, одакле си дошао и куд треба да идеш? Ако то не знамо, сва друга знања која стичемо неће нам помоћи. Јер како каже Апостол Павле – знање надима а љубав изграђује. Е управо пост и молитва нас приводе тој љубави божанској. А каква је та божанска љубав? То је жртвена љубав. Љубав која се жртвовала за нас. И љубави нема без жртве. Ово што говоримо о љубави, а нисмо спремни да подесемо жртву, то не значи ништа. Ми кога волимо, зар не кажемо кад га волимо, али божанском љубављу, не оном сентименталном, људском. Не да волим онога који одговара мени, који ми одобрава моје грехе и моје нечасне поступке, или шта ја знам то даље... Него онога кога заиста волимо и срцем и душом, како каже наш народ, а за таквога како кажемо: „Е ја бих за тог мог човека, пријатеља или другога дао живот.“ Е Господ је дао живот за нас. О томе треба да размишљамо, да се Господ жртвовао за нас, да се роди за нас, да страда, да претрпи све оно што су му људи чинили за време земаљског живота, и да Га пљују, и да Га грде, и да га шибају, и да Га на крст разапну. Али Његова је љубав била већа од њихове мржње, и зато су они – што је била већа љубав Божија према том народу, њихова је већа мржња постала према Њему. Али љубав је нешто што никад неће да престане. Љубав је нешто што никад неће да нестане. И како каже Апостол Павле - нестаће и вера, нестаће и нада, али љубав остаје до краја. И ми управо преко те божанске љубави се препознајемо ко смо, коме припадамо. Пост треба да нас подстакне на покајање. А шта то значи покајање? – Измена, промена. Има много дефиниција о покајању. Покајање значи да изменим, променим себе, али на боље. Али не могу себе променити, ако нисам сагледао себе. Ако нисам ушао у себе. Не могу да се променим ако не признајем да сам грешан, да сам се огрешио о Бога, о ближњега, о Цркву. Ако не признајем, онда нећу да се кајем, што да се кајем? Такав човек нема покајања. И зато гордом човеку ако укажеш на његову грешку - то нема смирења да прихвати и да благодари и да каже: „Благослови, тако је.“ Него онда кад му укажемо он сав пада у ватру, што каже наш народ, хоће да докаже да је он у праву. Па што се онда батргаш, што не примиш? Знате зашто? Зато што грех тражи оправдање. А ми стално за нашу погрешку тражимо оправдање. Е кад тражимо оправдање за нас, треба да имамо оправдање за другога. Јер ми шта кажемо у Оченашу? Оче, опрости нам као што ми опраштамо дужницима својим. Да ли заиста смо ми спремни да опростимо? Језиком јесмо. Али да ли кад кажем: “Опрости брате“, „Опрости, сестро“, да ли је то нешто што ме заболи? Због чега да ме заболи? - Зато што сам се огрешио о другога, што сам другога осудио. Јер Господ каже: „Не судите да вам се не суди“. Људи смо, нисмо свеци. Слаби смо. Али немојмо се на то ослањати па говорити: „Е па слаб сам, па немоћан сам, па нисам због овога то испунио, нисам се молио, нисам се исповедао, нисам се причешћивао“... Немој да се изговараш него дај, покрени се мало. И овај је пост управо зато да се покренемо, али ка духовном животу. Овај пост треба да нас подстакне на исповест. Али не ону формалну исповест, каква је нажалост итекако завладала у нашем народу. Можда и у другим, али будући да сам био нешто мало по свету и да сам исповедао и друге народе, па сам се, верујте, и ја, и као човек и као епископ, застидео како се поједини људи исповедају. Исповест није да ја отаљам пред свештеником и да кажем то, то и готово. То није исповест, то је обмана, то је фарисејство, то је лицемерство. Исповест значи да се молим Богу да ми Бог помогне да заиста оно што сам исповедио, да не чиним више. Сигурно, опет ћемо пасти, али шта је најважније? И када падамо, да не изгубимо веру. Јер ако падамо а имамо веру, ми знамо да ће се Господ сагети да нас усправи, да нас подигне. И оно што чешће говорим – нема провалије у коју човек може да падне, а да се Господ неће сагети да га поднигне. Али треба да тражимо. Треба да тражимо руку Божију. А рука Божија је испружена, руке су Божије испружене. Неко ће казати: „Ц... Па волео бих да Га видим, да видим те руке Божије“... Човече, отвори мало духовне очи, ради мало на том духовном животу, ради мало на хришћанском, еванђелском животу, ради мало на вери и моли се да ти Господ помогне да се отворе духовне очи, јер не можемо телесним очима видети Бога. То је давно речено још у Старом завету. И нама се Бог отркива по мери наше вере, по мери преко Светих тајни, Светих врлина, првенствено кроз Свето Причешће. Бог ће нам се открити, али колико? Опет кажем – онолико колико је нама потребно за спасење. Ми суштину Божију не можемо никада у потпуности сазнати. Али нас Бог није оставио без онога колико је нама потребно за спасење. „Е, али као ја спроводим свој живот, на свој начин хоћу да живим...“ Живи! И то је твоја слобода и моја, живи. Али шта ћеш добити од тога што живиш на своју руку, што би рекао наш народ. Што живиш онако како мислиш, јер да је само исправно оно што ти и ја мислимо... Пост треба да заволимо. То је тај пост - кога волимо. Зашто? Па зато што је пост благослов. Молитву треба да заволимо. Јер ништа се не може научити ако се претходно не заволи. Па ни лекција у школи се не може научити ако је не заволиш. Значи треба да заволимо. А да бисмо заволели, треба да заволимо Бога, да заволимо све оно што је божанско. Да се трудимо онако како рече Премудри Соломон у данашњем Паримеју овде прочитаном, да се трудимо да злоба наша не пређе у дрскост. А шта је дрскост? То је безочност, то је безосећајност, то је злоба, то је неверство. Дрзак човек не трпи никога. Дрзак човек сматра да су му сви криви. „Е крив ми је овај што ја нисам ту, крив ми је онај за ово, овај за оно...“ Док год се будемо тако батргали и мучили у себи, нећемо имати смирења, нећемо имати уствари ни живота. Онда нам је живот у рату, онда ти ратујеш са собом, а не ратујеш са другима зато што кажеш да су ти други криви, а нећеш да признаш да си ти крив. А ко је од нас без кривице? Па нема тога човека. Бог јесте милостив, Он је дуготрпељив, али не смемо то да злоупотребимо, па да кажем: „Па Бог је милостив па ће ми опростити, а ја да радим оно што не треба да радим“. Пост треба да нас подстакне да извршавамо вољу Божију, а не вољу своју. Пост треба да нас подстакне да не будемо ленчуге. Опростите на овом изразу, то је наша реч. Да не лењујемо. А лењост је опасна болест. „Нећу ништа да урадим што ми се каже.“ Нећеш урадити овде ништа, али онда нећеш задобити ни Царство Небеско. Јер и Царство Небеско се састоји у благослову, као што се и пост састоји у благослову. Зато да се молимо Богу да размишљамо увек а посебно у дане поста, и зна Црква зашто је пост установила пред велике празнике – да осетимо, да се припремимо, да постимо и душом и телом да бисмо се припремили за сусрет са Господом. Без припреме нема ништа. И зато треба бар ових дана да се распитујемо: „Јесам ли шта бољи од онога од како сам запостио?“ Тојест да питамо себе: „Јесам ли се више молио, јесам ли више читао Свето писмо, Житија Светих, да ли ме је пост подстакао на милосрђе или да још више будем тврд? Да ли сам нешто више мало милостиње чинио уз посте за разлику од других дана?“ Јер како опет кажу Свети Оци, све врлине хришћанске, еванђелске доводе човека до врата раја, а само врлина милостиње отвара врата раја. Ето, да се замолимо Богу да нам Бог помогне да истрајемо. Није лако постити, не због хране, није лако постити јер ако кажем себи данас: „Е данас ћу да се трудим да будем бољи уз пост и молитву“, е онда ђаво још више напада. Немој да се плашимо, нека нас напада и ако нас напада значи да се ми боримо. Јер ако се не боримо неће ни ђаво да нас напада, неће да нам пушта ни искушење, неће ништа. Јер шта ће – ми смо већ у искушењима, ми смо већ у невољама. Зато нека нам Господ помогне и да се молимо онако како су апостоли гворили: „Господе, научи нас да се молимо.“ То је важно. Или: „Господе, дометни нам вере.“ Нама вера треба. Али не вера на језику, него вера која је преточена у дела. То што ћу ја да причам о вери другима, да једно причам а другим начином да живим, ја уствари задобијам осуду. Каже Апостол Павле за језик: „Ко мисли да је побожан, а не обуздава језика свога, његова је побожност узалудна.“ Видите како Свети Оци, како Црква, како Господ, како Еванђеље размишља и о души и о телу нашем, само треба да знамо шта и коме треба да дајемо. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека Свето причешће којим ћете се сада причестити буде на оздрављење духовно и душевно. Болесни смо сви духовно. А болест ће да призна онај који признаје да је грешан. Болесни смо, нама треба духовно оздрављење. Бог нам је дао лек, зашто да га не узмемо? Зашто да се патимо, да трпимо? А нећемо да узмемо лек, а ти су лекови у Цркви Христовој као телу Његовоме. Само треба да знамо кад који лек треба да узимамо, како каже Свети Јован. Да питамо. Али је страшно ако питамо онога који не зна. Ни то није добро. Али не за онога који пита него онога који даје. Јер лекар ако да погрешан лек неће болесику помоћи да оздрави. Кад је то тако са лековима медицине, шта да кажемо тек за лекове духовне. Имамо за све лек, само нам треба молитва, пост, смирење, љубав, нада, вера нам треба. Е нека нам Господ помогне да се наоружамо и да узрастамо у вери, у нади, у љубави.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верних и благодарења, Преосвећени Владика је доделио Архијерејску грамату захвалности господину Петру Илићу из Јагодине за ревност у помоћи нашој Светој Цркви.

Уследило је пригодно послужење, као и излагање јереја Срђана Дангузовића, пароха кончаревачког, на тему "Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо".

Вероучитељ Угљеша Урошевић