Радост литургијског сабрања су својим слаткопојем украсили ученици Богословије „Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу.

Епископ Јован се обратио присутнима богонадахнутом беседом:

„Браћо и сестре, нека нам буде на здравље и спасење ова служба коју данас служимо у овом свештеном манастиру Каленићу и нека нам је Свето причешће на здравље и душе и тела, али првенствено на очишчење наших грехова и на живот вечни. То је оно што је најбитније у Светом причешћу, да ми верујемо да причешћујући се Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, да се ми причешћујемо ради опраштања наших грехова и ради живота вечног. Онај човек који заиста са вером и са љубављу, како и позива свештенослужитељ вернике да приђу Светој Чаши, ако са вером и љубављу и он верује да је у причешћу сам Господ наш Исус Христос и да то причешће јесте укрепљење наше душе и тела. Зато је причешће, како то каже један Свети Отац, причешће је наша трансфузија. Као што када примамо крв да би наше тело ојачало, тако му треба и ова духовна трансфузија, треба нам Господ. Ништа мање од Господа, да се усели у нас, да нас оснажи, да нас укрепи, да нас оздрави душом и телом. С обзиром да се налазимо у овом периоду Васкршњег поста, ми треба да схватимо да нас пост подсећа, не само на неједење извесне хране, него нас првенствено подсећа на духовни пост. Подсећа да нас пост приближава Богу, да нам правилан пост, када постимо и телом и душом, када постимо речима, мислима, делима, да тако прилазимо Христу и тако се Христос усељава у нас и Он постаје један од нас, и ми постајемо једно са Њим. Постом и молитвом, јер једно без другога не може, ми, браћо и сесре, чинимо да будемо увек са Христом и да Христос буде увек са нама. Када је Христос са нама и у нама, и око нас, онда је Христос и у нашим мислима, онда је Христос и у нашим речима, онда је Христос и у нашим делима. Онда наше мисли неће блудети ко зна где, него ћемо се сконцентрисати на Светињу Божију. Сконцентрисаћемо се на Свету Литургију, да пратимо и очима и ушима и рукама и ногама, шта се то на Светој Литургији догађа. Догађа се да Господ Силази међу нас и да је Он са нама. Када имамо Христа у себи онда нећемо наше речи изговарати ако нису богоугодне, нећемо псовати, нећемо ружно говорити једни о другима, нећемо величати себе, нећемо узносити себе, него ћемо речима и мислима смиравати се да би се Христос уселио у нас. Када Христа имамо у себи, онда гледамо да наша дела буду Богом благословена. Ако учинимо добро дело, ако је Христос у нама, Христа ради , а не ради себе, онда ће та дела ићи пред нама и изаћи ће пред лице Божије. Али ако чиним ја било које дело, па чак и да нахраним гладнога или напојим жедног и голога да обучем, а то не чиним Христа ради него себе ради, да би други видели, да би ме други хвалили што сам дао, онда заиста од тога нећемо имати никакве користи. Јер све што није везано за Христа пропада. Све што је са Христом повезано, са Христом и живи. И ми ако живимо са Христом и заиста живимо са Богом, ми са Христом лежемо, са Христом и устајемо, онда је Христос у нашем срцу, нашем уму, онда је Христос у нашим мислима, онда ћемо заувек и непрестано изговарати ону предивну покајничку молитву: „Господи Исусе Христе, Сине Божији помилуј мене грешнога, ...или мене грешну“. Ако ту молитву изговарамо, што би наш народ рекао из наше душе, онда ћемо признати да смо грешни. Али то наше признање неће бити само на језику и речима, него на делима. Када кажемо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешнога“, ми признајемо да смо грешни и да треба нико други до сам Бог, који једини може да убели наше грехове. То је под условом да ми то желимо, да ми то хоћемо, да ми то покајничи и у смирењу и тражимо. Јер ако ни не тражимо, нећемо ни добити. Када је Христос у нама, онда је Христос и наша мера. Онда човек не ставља себе као меру. Човек који стави себе за меру, не само да он духовно пропада, него и друге учини по својој мери. Чиниш двоструки-троструки грех, саблажњаваш другога. А Господ није рекао у Јеванђељу, ко сагреши да му се обеси камен о врат и да се баци у дубине мора, него ко сагрежи и саблазни. О томе треба да размишљамо у току овог часног и славног периода Васкршњег поста. Да не саблажњавамо. Али онај који не зна шта је саблазан, он ће живети истим животом. Онај који не зна шта је сила и моћ поста и молитве, он ће изаћи из поста а да га се скоро неће ништа коснути. Јер зашто нам је пост дат? Прво да будемо послушни, тако је први пост и установљен, Адаму и Еви да посте, односно да слушају да не једу од дрвета познања добра и зла. И док су наши прародитељи били послушни, док су испуњавали реч Божију, онда су заиста живели у близини Бога и гледали Бога, као што и ми гледамо један другога. Али када су престали да слушају онда су се и уплашили, а последица греха је смрт. Плата за грех је смрт, зато су они изгнани из раја, зато смо и ми изгнани из раја. Зато си и за нас врата раја остала затворена све до доласка Господа нашега Исуса Христа у овај свет.Када нас је Бог из тог небића, јер смо постали небиће када смо се огрешили о Бога, Он је дошао да нас из тог небића врати у биће. Он је дошао и тиме нам отворио врата раја, коју су сада отворена; само је питање да ли ми улазимо на та врата или тражимо нека друга врата. На врата раја ћемо ући ако смо на путу Божијем, ако у себи стално имамо то осећање и слушање речи Божије која нам каже: „Ја сам пут, истина и живот“. Немојмо измишљати неке своје путеве и да мислимо да ћемо тако доћи до раја, не нећемо. Ван заједнице, ван Цркве, ван послушности, ван преданости Богу и Цркви нема спасења. И поново кажем ово је период поста који нас стално подсећа да мало више размишљамо о нашем спасењу, да мало више размишљамо о нашој души. Души која је претежнија од целога света. Да се не играмо са душом, џаба нам је да цео свет стекнемо, како то Господ каже, а душу своју изгубимо. А душа се лако губи, а првенствено се губи када почнемо да губимо веру, када нас опхрли гордост, када нас опхрли сујета, када нас опхрва унутрашњи его који ми не да да прихватим оно што је Бог рекао. Его који ми не да да се поклоним пред другим човеком, да покажем да сам служитељ и Бога и другога. Али ако мислимо да само нама треба други да служи, онде ми не служимо Богу. Онда смо фарисеји и садукеји. Пост нам је дат да чистимо душу и тело, али то не можемо без молитве, без добрих дела. Зато, онај који се посту искрено моли и искрено пости и искрено се смирава и искрено се покорава, он највише наилази на искушења. Зашто? Зато што ђаво неће пост, ђаво се плаши поста и молитве. Зато што је Господ у Јеванђељу рекао за нечастиве силе, да се оне једино истерују помоћу поста и молитве. Погледајте како је моћно дејство, али није само пост да се уздржавамо од мрсне хране, иако је то благослов и заповест Божија, али је пост да се уздржавамо од ружних мисли, речи, дела, да се уздржавамо од свега онога што нас чини хладним и према Богу и према другима. Нећемо ући у спасење, ако не послужимо другоме. А треба да знамо, ако наиђу та искушења, да смо на правом путу. Ако немамо искушења, ђаво неће насртати на нас. Јер ми живимо како смо живели и пре поста и како ћемо живети после поста. Зато Црква која брине о свакој души крштеној, нам је дала једно велико сретство да пост изнесемо са благословом, са радошћу, а то је Крст. Црква је изнела крст пред свој народ, да се народ поклони Крсту, да целива Крст, а када целивамо Крст ми целивамо Христа. Ми целивамо ране његове, а потом задобијамо ту силу и моћ Крста, јер је Крст сила, моћ, снага, крепкост. Зато нам Господ и каже да ко хоће да иде замном нека се одрекне себе и узме крст свој и иде са мном. Треба да узмемо та искушења која долазе на нас, али да тражимо помоћ и силу Божију и укрепљење силом Крста, да можемо пребродити искушења која нас сналазе. Ако будемо тражили и добићемо, али треба да знамо како да тражимо. Треба да знамо како да куцамо на врата раја, како да молимо да би нам Господ дао оно за шта се молимо. Узмимо пример из свакодневног живота, ако желимо од неког да нешто узајмимо, па макар то била обична грабуља или вила, нећемо рећи мораш да ми даш. Него ћемо у смирењу са поштовањем замолити да нам да. Ако замолимо и тај човек осети наш вапај, да нам је то потребно, даће нам. А ако је тако у нашем свакодневном животу, како ли тек Бог даје онима који у смирењу приступају Њему и који се моле. Узети Крст, значи прихватити са покорношћу и са послушношћу овај наш живот који носимо, а живот је дар који требамо да знамо да ценимо. Јесмо ли сами себи дали живот. Нисмо. Али када смо добили треба да га чувамо, и живот и образ. Али оном ком је образ као кора, тај нема ни осећања, нема ни љубави, тај не осећа никакво присуство Божије. Узети Крст значи узети све те патње и невоље и са благодарношћу носити, а не роптати. Како ми то знамо: „е што ми је Бог дао овако“... „зашто ми је Владика дао овакву парохију“. Промисао Божији поставља нас на свако место, данас ово сутра неко друго место. Све то бива по промислу Божијем, али треба да верујемо у промисао Божији, да се ништа не догађа без промисла Божијег, па ће и та наша искушења којима Бог жели да провери моје и твоје стање, однос мој и твој према Богу, нестати. Да ли смо спремни да се заиста одрекнемо себе и да узмемо Крст свој и да идемо за Христом? Речима можда, али делима... Не знам ни сам. Треба да знамо да је Крст нама дат и изнер у недељу да нас подсећа на Христова страдања, али и на љубав Божију, да схватимо да је Крст као лествица која нас подиже од земље до неба. Ако се не подижемо, онда се не мењамо. То значи да нисмо у посту. Па таман да не једемо ништа, не мењамо се, а такав човек који је убеђен да све оно што он ради, што говори, што мисли да је то исправно. Зато такав неће ни да слуша, неће ни да послуша, а сав проблем је проблем вере и проблем љубави. Јер је и Господ прихватио Крст из љубави, да наше грехе прикује на Крст, да нас ослободи греха. Три су највеће авети човекове, како је то говорио Свети Јустин Ћелијски, ђаво, грех и смрт. Христос их је све победио и ђавола и грех и смрт. Помоћи ће и нама, да и ми победимо, али треба да се молимо, треба да се кајемно, треба да се исповедамо, треба да се причешћујемо, треба да слушамо Бога и Цркву, а не да слушамо себе. Ви ћете чуди данас од људи да кажу: „Ја знам све“, а он не зна „А“ од азбуке спасења. Не зна зато што не види ништа од онога што нам је Бог дао да гледамо, ту творевину и човека, да би кроз њих гледали лице Божије.

Нека нам сила Часног и Животворног Крста да да истрајемо у посту и молитви. Али није само пост који нас спречава да не грешимо, него нам пост помаже да чинимо и добра дела, јер само добрим делима ћемо се спасити. Господ је милостив. И нека Свето причешће буде на наше оздрављење, духовно оздрављење. Сви смо ми духовно болесни јер имамо греха, али човек не може да тражи опроштај за грех, ако не увиди да је заиста погрешио. Док не види да га грех гура да не иде по путу, него испод пута у провалију. Треба грех признати, није страшно погрешити, али је много страшно не кајати се. Људски је грешити, али је ђавоље не кајати се. Ту треба да видимо где смо? Да ли заиста тражимо покајање? А да би све ово остварили и задобили Царство Небеско не можемо без вере, без наде, без љубави. Љубав је веза савршенства као каже апостол Павле.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Радост литургијског сабрања продужена је трпезом љубави, коју је својим несебичним залагањем и трудом уприличило сесртинство манастира на челу са Игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј