Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: високопреподобни архимандрити: Евтимије, игуман јошанички, и Онуфрије, игуман денковачки, затим високопречасни: протојереј-ставрофор Милић Марковић, архијерејски намесник левачки и старешина Старе крагујевачке цркве, и протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, као и пречасни протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак, а чтецирали су господа вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, као и студент теологије Јован Ивановић.

На Светој Литругији су одговарале и певале сестре манастира Липара на челу са високопреподобном игуманијом Тавитом и Александром Милетић из Крагујевца. Учешћем у Светој Литургији радост Другог доласка Христовог овом приликом поделиле су са свима и високопреподобне игуманије: Нектарија из Каленића, Текла из Прерадовца, Евгенија из Ралетинца, Анастасија из Дивостина, Јелена из Драче и Аквилина из Бајчетине.

Након читања Јеванђелске перикопе Митрополит Јован је усрдно поучио своје епархиоте:

“Помаже Бог, браћо и сестре!

Ево налазимо се у у овом манастиру који је посвећен Светом Пајсију, новопројављеном светитељу Божијем. Нека Бог и његове молитве нам помогну да се одржимо као народ Божији. А одржаћемо се ако будемо у Цркви и са Црквом. Одржаћемо се ако будемо једни са другима. Одржаћемо се ако будемо волели Бога, ближњега и Цркву Христову. И ако тако будемо живели, онда ће заиста у нама семе Јеванђеља доносити род троструки, стоструки, како каже Јеванђеље. И заиста сваки је човек њива Господња по којој Господ сеје своје божанско семе. Као што и ово земаљско семе, које сејемо по њивама својим, бар ми који смо са села – ми то разумемо, ако посејемо семе а не чувамо га, не обрађујемо га, не заливамо га, ако га не чувамо од корова, коров увек брже расте од семена, угушиће семе и плода неће бити. Тако је и са семеном Божијим, са речју Божијом. Ако је ми не сместимо у своје срце, у своју душу, или ако је не сместимо у своје биће, реч Божија ће да избледи. А може ли човек да живи без речи Божије? А реч Божија је светиња. Зато се и каже: “И рече Бог да буде светлост, и би светлост”. И све бива на реч Божију. И тако исто ако ми не чувамо ту реч Божију, ако не чувамо то семе које Бог стално сеје по нама, јер смо ми – рекох – њива Господња, онда ће то семе Божије, јеванђелско семе услед наших страсти, слабости, гордости, сујете закржљати и неће доносити рода. И зато и данашње Јеванђеље које смо овде данас чули каже: “Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане”. Понављам – ми који смо са села, ми знамо, оно зрно пшенично кад ставимо у земљу, оно прво мора да иструли. А кад иструли онда се у њему јављају клице, и свака клица доноси по један онај клас, доноси мноштво семена. И тако и човек – ако човек заиста не умре за овај свет, тај неће доћи ни прићи у онај вечни непролазни свет. Када ово Господ у данашњем Јеванђељу каже о зрну горушичином, то зрно је уствари дух људски. То је мисао људска. И ако је тај дух и мисао људска затворена као зрно пшенично, оно се највише затвара човеком – опет ћу поновити – његовом сујетом, његовом гордошћу, његовим несмирењем. И чиме још човеком затворено – затворено је и његовим егоцентризмом. Човек егоцентричак је уствари човек који је довољан самом себи. А може ли човек да буде довољан самоме себи? Не може. Једино је Бог довољан самоме себи. А ми имамо потребу за Богом, а ми имамо потребу за другим, за ближњим. Јер – као што често говорим – ми преко тог другога, преко ближњега долазимо до Бога, и преко Бога долазимо до својих ближњих. Човек егоцентричан је довољан самом себи и што је још најгоре, он је тада задовољан самим собом. “Немам потребу да се исправљам, немамо потребу да се учим, немам потребу да се мењам. Задовољан сам.” Али то је задовољство – вражије задовољство. То је задовољство где се човек улагори, што би рекао наш народ. И њему одна лепо једно време. “Лепо ми је, задовољан сам собом. А још ако имам и материјалног земаљског добра, шта ће ми други?”А кад човек дође до тога стања да каже – шта ће ми други – он уствари каже на један другачији начин – шта ће ми онда и Бог. “Не треба ми Бог јер ми не треба други.” А бити задовољан самим собом то је уствари, како кажу Свети Оци, начало, почетак смрти. И то које смрти? Сваке смрти. Смрти и телесне и духовне. Јер чим се једно биће затвори у себе и собом, то биће кад тада умире. Тако свако зрно, тако сваки цветић – погледајмо овде по овој лепој природи Божијој – сваки цветић ако није отворен према осталима, према осталој природи, и не храни се њоме, онда тај цветић вене. Као што ми кад видимо човека болесна, шта кажемо? Увенуће. Такав човек вене, умире и умреће. Али мора да знамо да постоје две смрти. Телесна и духовна. И најбоље кад бива по природи, али је најопасније кад духовно умре пре телесне смрти. Неко ће казати – па јел то могуће? Јесте, браћо и сестре. Човек духовно кад умре онда се на њега односе оне речи Светог апостола и јеванђелисте Јована који каже: “Носиш име да си жив а мртав си”. И човек је без Бога мртав. Саможив човек - то је мртав човек. Тако и човек ако се затвори у себе, ако се човек затвори у своју природу, у свој дух, у своју логику, у своју мисао, и “прогласим ту своју логику и своју мисао као једино исправну, онда ћу почети да доносим суд о другоме”. А зашто човек доноси суд о другоме, и зашто тежи да доноси суд о другоме. Управо зато што неће да се суочи са собом. Неће да донесе суд о себи. А ми не можемо да донесемо суд о себи ако не сагледамо себе изнутра. И тако исто ако гледамо човека само са спољашње стране, онда ћемо заиста погрешан суд о њему доносити. И онда ћемо га мерити по његовој спољашњости. А Бог човека мери по срцу, по унутрашњости, не по спољашњости. Какво ти је срце? Јел то твоје срце? Јел у твом срцу има места за Бога? Јел у твом и мом срцу има места за другога, или се “изолујем, затварам се? Само за некога кога ту сматрам да је најближи мени, а ми сматрамо да су нам најближи они који нам повлађују – што би рекао наш народ. Они који нам кажу: “Ма све што кажеш, све што радиш – тако је, то је добро”. “И онда тога волим.” Али хајде заволи онога “који ми каже: Е, Јоване, то ти није добро.” А то је хришћанство. Да волимо и непријатеље своје. Кажем ако се човек затвори у своју мисао, своју логику, он се суши и што је најгоре остаје сам. Оне које ту држи у близини зато што му повлађују они ће отићи, као што ћемо и ми отићи, и остаћеш сам, остаћеш усамљен. Еда би се човек тога спасио, мора прво да се спасе свога ега. А ега се не можемо спасити и ослободити без смирења, без вере у Бога. Отвори ли се пак тели према природи, на пример људско тело, и узима од ње светлост, узима влагу, узима топлоту, као оно зрно горушичино о коме говори данашње Јеванђеље, онда се то тело храни топлотом, светлошћу. У супротном затвара се. Њему смета светлост, и ова природна светлост. А шта да кажемо о оној нетварној светлости, оној божанској светлости. Па човек кад га обасја светлост божанска а он није себе припремио, просто ће да оћорави, што би рекао наш народ. Ако на пример имамо неку јаку светлост од сијалица и затварамо очи и држимо их затворене, и ако наједанпут отворимо очи, ми просто не видимо јер нас та светлост запљусне што би рекао наш народ. Е тако и дух отвори ли се према светолости духовној, дух наш унутрашњи према духовној светлости и храни духовној, то јесте отвори ли се према Богу и узима ли све дарове Божије у себе, он се храни чиме? Вечним животом. Он се храни храном која није од овога света. Он се храни хлебом који није од овога света, него храном самога Господа нашега Исуса Христа. Он је наша храна. И ако ми не узимамо ту храну – Њега, то јест Његово Тело и Његову Крв, умиремо и пре телесне смрти. И ово ћемо постићи ако у себи савладамо гордост, егоизам, своје его и ако у себи савладамо своје самољубље. У, како је страшно кад човек почне да само воли себе и да само љуби себе. Тај човек нема љубави, нема оне божанске љубави, нема оне жртвене љубави. А права љубав се жртвује. Она је жртва. И то нам је Господ наш Исус Христос показао пошто је умро за нас, страдао за нас. Он нас је управо својим страдањем и својом крсном љубављу загрлио и својом крсном љубављу нас греје и љуби и воли. Али љубави нема без жртве. А онај који има љубав, он неће да суди другоме. Тај ће само да суди себи јер љубав не суди. Али мржња суди и кад ми почнемо да осуђујемо другога, ми уствари нисмо се претворили не у љубав, него у мржњу. А уопште не размишљамо да смо се претворили у мржњу него “не могу да га волим зато што он није по мом калупу” што бисмо рекли. И тако човек хоће цело човечанство да сведе на себе. И ако човечанство није као он, “то човечанство за мене не постоји”. Човече, ми смо личности, ми нисмо твар у смислу пролазности. Ми смо личности. Треба да љубимо личност онако како смо ту личност од Бога примили, јер је човек икона Божија, јер је човек икона Божија. Све док је човек самољубив, док је човек саможив, док је човек затворен у себе и хоће да живи само од себе, и у себи, и за себе, он је у ствари бесплодан. Или – употребићу нашу реч коју ми употребљавамо – он остаје јалов, он остаје без плода, он остаје без наследства и не преноси наследство. Он је бесплодан, а кад победи човек себе, кад победи своју самољубивост, своју гордост, своју сујету, е њему Бог даје благодат. Њему Бог даје љубав на љубав. И он све љубављу гледа. И он човека који је заиста, иако зна да је зао и да је убица, он га воли. Зашто? Па зато што је Христос волео и оне који су Њега убијали. Ми треба да се отворимо за Бога. Али у исто време треба да се отворимо за другога и кад се отворимо за Бога, и ако се отворимо за ближњега свога, онда заиста ми постајемо плодоносни у сваком погледу. Зато отворимо се према Богу, Богу љубави, Богу заједнице, па ће нам Бог помоћи да рађамо добре плодове. Да не будемо јалови. А Бог нас је створио да рађамо, али не можемо рађати ако се прво ми не препородимо. Ако се човек стално не обнавља, не порађа, он не може да донесе плода. Он је усамљен, он је сиров, он је хладан. Зато да се отворимо према Богу и према ближњима, да рађамо добре плодове и да умножавамо дарове Божије у нама. Нема човека без дара Божијега. Само је питање да ли човек дарове Божије умножава у себи или их закопава. Или још по мени и горе – да, дао ми Бог дар а ја сада допуњујем неким својим даровима, па хоћу да кажем: “Боже, ниси у праву што си мени дао један дар, овоме дао други, трећи, него хоћу ја да мене све даш”. “Е кад хоћеш све за себе да задобијеш, све ћеш изгубити.” И зато да не бисмо то изгубили, данашње Јеванђеље нам каже: “Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету он ће га наћи”. У конкретном смислу данашњег Јеванђеља кад Христос овде каже “који воли живот свој” мисли - ко воли душу своју. Зато Спаситељеве речи “који воли живот свој” односе се на оне који воле душу па кажу: “Е ја волим своју душу и не дам ни њој да се приближи Богу”. И заиста онда човек уствари губи своју душу на тај начин. И као што тело, зато што је од земље, мора да се храни земљом, то јест од плодова земаљских, зато и душа која је боголика она мора да се храни Богом, науком Божијом, Црквом, Светим тајнама и Светим врлинама ако хоће да живи. Али уобрази ли човек или уобрази ли душа, иако је боголика, да је самостална и да је довољна самој себи, то јест љуби ли само себе, “душу губиш и ти, и ја, и сваки од нас”. Чим осети душа да је без Бога она вапије за Богом. А она вапије за Богом најчешће кад је ми затворимо у себе. А она је богочежњива, она чезне за Богом. Она тражи висине, она неће да је ми затоворимо у наше тело. Она хоће кад то осети, она тражи храну божанску. А то је наука Божија, то је Јеванђеље, то су Свете врлине и Свете тајне, на првом месту Света тајна покајања и Света тајна причешћа. Човек је само почетак, само клица која брзо угине ако се не засеје у Богу. Ако се не засеје у Богочовеку, у Његовом Јеванђељу. Такав је човек све дотле само зрно пшеничино које једно једино остаје. А Бог када је створио човека каже: “Рађајте се и множите се”. Имамо две врсте рађања – телесно рађање, а имамо духовно рађање. Не можемо духовно никога да родимо док прво себе не препородимо. Док прво себе духовно не родимо и док се не ородимо са Богом. А кад се ородимо са Богом, онда духовно рађамо и духовно се препорађамо. И човек заиста треба да се рађа и препорађа свакога дана, а препорађа се и рађа се свакога дана ако контролише себе, ако контролише своје мисли, своје речи, а на првом месту своја дела. Зато да се молимо Богу да нам Господ помогне да живимо у Богу, са Богом, да живимо у заједници једни са другима, да другога гледамо као себе. А не да кажем себи “е, он је грешан, ја нисам; он је покварен, а ја сам непокварен; он је прљав, а ја сам чист.” Ко је чист? Ко може бити чист на овоме свету? Тај који мисли и говорио о себи како је он нај, нај, нај што бисмо рекли, е тај највише пада и пропада. Али не види да пропада. Али када падне такав човек, његов пад је опасан. Од тог пада једино га Бог може подићи. Зато да не паднемо, држимо се Христа. Држимо се Јеванђеља. Слушајмо Цркву. Ми људи у Цркви јесмо грешни, али је Црква безгрешна. Зашто? Па зато што Црква није ни Јованова, ни Петрова, ни Милојкина. Она је Христова. Црква је безгрешна зато што њоме управља Дух Свети и зато, ако је у нама Дух Свети, ми ћемо се другачије понашати, ми ћемо другачије гледати, ми ћемо другачије ходати и другачије ћемо гледати другога. Нека ово наше данашње литргијско сабрање буде на наше спасење, и ова служба Божија коју служимо и Свето Причешће којим ћемо се причестити буде за на здравље и душе и тела.

Бог вас благословио!”

Пре Свете Литургије освештани су крстови и звоно за саборну манастирску цркву Светог Пајсија Светогорца у изградњи, коју брижно води и у којој прегалнички учествује игуман ове Свете обитељи – високопреподобни протосинђел Пајсије (Илић). Звоно је прилог породице г. Слободана Симића из Варварина, крст на куполи је прилог породице г. Предрага Јевремовића и крст на улазу је даровала породица гђе Зорице Митровић.

Након причешћа великог броја верника и благодарствених молитава, уследила је богата трпеза љубавикоју је усрдно припремио игуман Пајсије, уз захвалност упућену свима присутнима који су увеличали овај истиријски дан за Јагодину и околину, а пре свега и изнад свега Високопреосвећеном Митрополиту Јовану за сву његову бригу и љубав у старању за молитвени и духовни напредак ове новопројављене светиње.

Вероучитељ Угљеша Урошевић