Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички, протојереј Душан Илић, протојереј Срђан Тешић, јереј Мирко Шиљковић, јереј Ненад Милојевић, јереј Марко Урошевић, јереј Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић.

Литургији су присуствовао велики број верника грошничких парохија, заједно са ученицима ОШ „Наталија Нана Недељковић“ у Грошници.

Након прочитане јеванђелске перикопе, Митрополит шумадијски Јован је произнео беседу, рекавши:

„Христос васкрсе, драго браћа и сестре!

Још данас се поздрављамо у овој години овим победоносним поздравом Васкрсења Христовог. Овим поздравом смо се поздрављали пуних четрдесет дана, од дана Васкрсења Господњег и тако се подсећали празника над празницима и славља над слављима. Данас Православна Црква својим богослужењем чини Оданије Васкрса. Верујем да сте приметили да је данас богослужење скоро у потпуности исто као што је богослужење на сам дан Васкрса. Овим богослужењем Црква хоће да подсети своје вернике на значај Васкрсења Христовог за нас и наше спасење. Црква жели да нагласи, браћо и сестре, да се Христовог Васкрсења не треба сећати само од године до године, већ да свагда живи у нама и да у нама улива радост. Јер, нема веће радости, него што је Христово Васкрење, јер је Господ својом смрћу и васкрсењем уништио смрт, грех и ђавола и даровао нам живот вечни. Зар има веће радости?! Нема веће радости и нема светлије радости од Христовог Васкрсења, те зато, како каже данашње јеванђеље, „док светлост имате, верујте у светлост, да будете синови светлости“. Ове речи значе да будемо синови светлости Васкрсења Христовог, а оно је темељ хришћанства и Цркве, као и вере, наде и наше љубави. Наша вера се, управо, темељи на Васкрсењу Христовом. Јер, ако не верујемо у Христово Васкрсење, онда нећемо веровати у своје васкрсење.

Зато у Символу вере кажемо „чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Браћо и сестре, из гроба Христовог засијала је светлост. Знамо да је гроб тама и мрак, али то је наш гроб. Ипак, гроб Христов је светлост, из ње извире светлост, која обасјава цео род људски и сву творевину Божију. Засијала је нова и непролазна светлост. Зато данашње јеванђеље и говори: „док светлости имате, верујте у светлост“. Наша вера је вера у светлост Христову. Ако верујемо у светлост Христову, постајемо синови светлости, деца светлости Христове. Који човек верује у Христову светлост? Онај који верује у Васкрсење Христово и онај који Христа носи у себи. Такав човек је син светлости. Такав човек је христоносац, богоносац, јер верује у Христа који је за Себе рекао да је Светлост свету, рекавши да онај који иде за њим неће бити у тами.

Заиста, браћо и сестре, док смо са Христом и Он са нама и у нама, не можемо бити у тами, без обзира на све невоље, муке и болести. Кад човек у таквом стању има Христа, он управо кроз таква стања нама пружа светлост, како не бисмо упали у очај. За нас свиће сваки дан, када верујемо у Христа и када Христом живимо, те када му тај дан и посветимо. Црква, верна свом Господу, свакодневно управо то исповеда, да је Христос истинита Светлост која просвећује сваком човека који долази на свет. Та светлост увек сија, и у нама, али по мери вере наше. Ако имамо веру, светлиће и у најтежим данима, али ако немамо вере, ми смо у мраку, зато што смо у мраку своје гордости, сујете и слабости. Уколико у све то не улијемо веру и светлост Христову, бићемо у тами, а човек који иде по мраку, не зна куда иде. Када, пак, има светлост Христову, онда се човеку кроз веру отварају и духовне очи и светле му у тами. Док имамо веру у Христа, и вером ходимо и живимо, чак и ако паднемо и потонемо, потребно је признати свој грех, своју немоћ. Тада ће човек моћи да верује да ће Господ, без обзира на све, да се сагне и да нас подигне. Али, да би нас Господ подигао, потребно је да пружимо руке ка Његовој руци, која је увек отворена.

Баш зато што људи не верује у Христову светлост, у многим областима нашег живота је тама. То не значи да је светлост Христова престала да сија. Она сија ономе који верује у светлост Христову. Никада неће престати да сија у оном човеку, док је присутна његова вера у Христа. Зато апостол и јеванђелист Јован и говори да светлост Христова светли у тами, а тама је не обузе. Не могу нас никакве невоље савладати и одвојити од Христа и од Његове љубави. Нажалост, дешава се да човек сâм затвара своје очи и уше, како не би видео и чуо речи Господње. Такав човек не чује другог, већ чује себе. Такав човек неће послушати ни другог, ни Бога, јер слуша себе. Тако и сада, у оквиру духовних вредности и светлости предстоји пред човека један проблем: равнодушност човека. Најстрашније људско стање је када човек не жели да чује другог човека и не види потребу у томе. Такав човек је довољан сам себи. Зато је, са друге стране, љубав свеза савршенства. Човек је, по мери љубави Христове, позван да оправда свој призив, оне дарове које му је Бог дао. Нема човека без призива, већ само могућност да се то не чује. Зато, ако се сећамо призива и препознамо га истински као призив Божији, ми ћемо том призиву служити, да се за њега жртвује. Тада ће Бог, видевши нашу жртву за љубав и мир, дати нама оно што нам је најпотребније, а то је Царство Небеско.

Браћо и сестре, Господ је све народе позвао да шире мир, говорећи „блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати“. Ако правилно оценимо важност унутрашњег мира и слоге у породици, онда ћемо лако разумети значај измирења у подељеном и завађеном друштву, славећи Васкрсење Христово које немирне људе успокојава. Небеским миром смо дужни да позовемо на измирење сваког, све народе, а на првом месту да позовемо себе на смирење. Док се не помиримо са Богом, не можемо се помирити ни са другима. Зато је Господ и рекао, након Васкрсења, „мир вам дајем, мир свој вам остављам, не дајем га као што свет даје“. Мир света је варљив, од данас до сутра. Божији мир је вечан и зато је потребно задобити мир Божији.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да прослављајући данас Оданије Васкрсења Христовог, увек у Цркви славимо Васкрсење, јер је свака недеља Васкрс у маломе. Нека нам Господ помогне да у нама постоји осећај да је сваки дан Васкрсење Христово и да нас Бог удостоји да дочекамо и календарско прослављање Васкрса следеће године. Срећни и благословени били!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Током Свете Литургије Његово Високопреосвештенство је одликовао, најпре, протојереја Душана Илића, првог пароха грошничког, чином протојереја-ставрофора, уручивши му архијерејску грамату. Новом протојереју-ставрофору Свете Цркве Божје у Грошници, архиепископ је упутио пастирску беседу, рекавши:

„Драги оче Душане, радујем се што те данас Црква одликовала највишим одликовањем којим може да се одликује православни свештеник. Дуго сам о овоме размишљао или боље речено почео сам да размишљам од оног тренутка када смо почели реновирање и обнављање ове Цркве. У току самог реновирања овог храма, сви смо видели да је овај храм био пред рушењем. Немој мислити да је ово само твоје дело, него да је то дело и твоје и народа Божијег, али најпре дело Божије. Зато си и данас одликован овим високим одликовањем, да носећи крст, који си примио на својим грудима, носиш у срцу, као што си га и до сада носио. Ово одликовање, драги оче Душане, не даје ти се искључиво за оно што си урадио, већ најпре за подстрек, да још више радиш на свом спасењу, спасењу своје породице, спасењу своје парохије. А најпре, да радиш на изграђивању Цркве Божије. Нека те Господ укрепи силом часног и животворног крста, како би, носећи га на својим грудима, сећао љубави Христове“.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Такође, архиепископ крагујевачки Господин Јован је одликовао јереја Мирка Шиљковића, другог пароха грошничког, чином протонамесника.

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју су припремили црквени одборници и верници грошничке Цркве за све сабране. Посебним залагањем члана црквеног одбора, господина Саше Новаковића, организована је трпеза у оквиру простора винарије Art Wine у Грошници, где је и настављен разговор и упућена жеља да нам владика што чешће долази и да у нашој Цркви служи Свету архијерејску Литургију. Током трпезе, нови протојереј-ставрофор наше Цркве је произнео беседу благодарности свом владици, рекавши:

„Ваше Високопреосвештенство, пречасни оци и браћо свештеници, породице моја, данас сам добио благослов свог митрополита да на својим грудима носим часни крст. Као што рече наш владика, то је највеће одликовање које може примити православни свештеник. Благодарим Вам, Високопреосвећени владико, на овом одликовању. Крст Божији сви носимо, али овај крст који сам данас добио, надам се, да ће ме увек опомињати да га носим како треба. Као што и приликом ходања треба обратити на крст који ми је дат, тако и у духовном смислу, потребно је у смирењу носити. Ви сте нам свима отац, наш најдражи гост у црквеној општини грошничкој.“

Небојша Стевановић