После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драга браћо и сестре, живимо у времену у коме су вредности обезвређене. Живимо у времену у коме су истинске вредности замењене лажним. Живимо, нажалост, у времену у коме је оно што је некада било понос — бити хришћанин, живети по Јеванђељу, по заповестима Божијим — било на првом месту ради живота и спасења човековога, а данас, рекох, те су вредности обезвређене. И зато живимо у времену у коме, нажалост, зло потире добро, у коме немир потире мир. И сведоци смо управо тога немира — у сваком народу, али и у сваком појединцу. Да би нас утешио, још у давна времена, свети апостол Павле у посланици Филипљанима каже: „И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.“ Дакле, мир Божији који превазилази сваки ум. Заиста, ниједан људски ум не може у потпуности да објасни и дочара тај мир који долази од Бога. Људи данас много говоре, пишу, покушавају да донесу мир у свет и у срца људи, али — рекох — сведоци смо да је мира све мање. Све је више немира, а људи траже оправдање за оваква стања, и најчешће их налазе тамо где мира нема. А мира нема тамо где нема Бога. Мира нема тамо где човек није прихватио Јеванђеље. И заиста, када човек не тражи мир од Бога, онда и онај мир који можда и постигне, бар за тренутак, тај мир не доноси радост. Зашто човек нема мира у себи и око себе? Зато што најчешће мисли да мир треба да дође сам од себе. Мисли да му овај свет може дати прави мир и спокојство. А не може. Мира нема — као што рекох — без Бога. Јер је сам Спаситељ у Јеванђељу рекао: „Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам. Не дајем вам га као што свет даје.“ Мир који свет даје је варљив. Може данас бити мир, а већ сутра настаје рат. Шта у ствари нарушава мир у овоме свету? Знамо да су то ратови, агресије, мржња. А и ратови и агресије настају од непоштовања Бога и човека. Ако је тако у свету, а јесте — видимо данас: народ ратује против народа, човек против човека, родитељи против деце и деца против родитеља — онда је јасно да мир не долази споља. Мир долази изнутра. Када је човек у миру са Богом, онда је у миру и са собом. Јер — Бог је мир наш. Када је човек у љубави са Богом, онда има љубави и према ближњима. Немамо ли љубави према Богу, не можемо имати ни према било коме другом: ни према оцу, ни према мајци, ни према жени, ни према деци, ни према пријатељима. Јер и ако имамо неку љубав, она је често само према онима који нас воле, а оне друге лако одбацујемо. Ако нас неко увреди речју или делом, одмах га, како кажемо, „отписујемо“. Замислите, браћо и сестре, да Бог тако чини. Шта би било са човечанством? Ми се највише огрешујемо о Бога, а човек који се огрешује о Бога, сигурно ће се огрешити и о другога. И обрнуто. Зашто? Зато што човек заборавља да је сваки човек — икона Божија. Када дођемо у храм, како се понашамо пред иконом? Смирено, са поштовањем, молимо се вером. А према живој икони Божијој — човеку — понашамо се без поштовања, без љубави. И одмах, ако неко каже нешто што нам се не допада, одбацујемо га. А Господ нам каже: „Љубите непријатеље своје.“ Ако то успемо — да заволимо оне који нас не воле — ми побеђујемо себе и приближавамо се Богу. Када волимо непријатеља свога, нећемо о њему говорити зло, нећемо га осуђивати. Почећемо да се молимо за њега, и та молитва ће помоћи и нама и њему. Браћо и сестре, када изгубимо мир у себи, осећамо тескобу, немир, непријатност. Зато што смо изгубили љубав, изгубили смо осећај Божијег присуства у нама. Када је човеку тесно у њему самом, он не може пустити другог у своје срце. А ако не пустимо другог у срце, нећемо пустити ни Бога.Апостол Павле каже: „Није вам тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим.“ Када човек затвори срце за све, када га остави само за себе и за онога кога сматра „достојним“, онда у том срцу нема места за Бога, нема места за другога.Зато треба да се боримо да имамо макар мало чисто срце. Да у корену сечемо гордост, сујету, осуђивање, клевету. Да не дозволимо злим мислима да се развијају у нама, јер ћемо онда почети да их хранимо, па ћемо измислити и непријатеље који не постоје, само да бисмо имали с ким да ратујемо. А када имамо Бога у себи, када је Он у нашем срцу — у том срцу има места за чцелу васељену. Љубав, вера, нада и смирење — све то шири наше срце и омогућава нам да заволимо друге. Ако не примимо другога у своје срце, немојмо се надати да ће у њега ући Бог. Ако не доживљавамо мир у себи и са Богом, значи да смо заратили са миром. Са којим миром? Са Божијим миром. Јер, како стоји у Јеванђељу — Бог је мир наш. Ако смо заратили са Богом, онда смо заратили и сами са собом. Онда нам све постаје тесно: и кућа, и парохија, и црква, и епархија. Онда тражимо ново место. Али, шта вреди ако променимо место, а не променимо себе? Човек се мења када призна да је погрешио, када схвати да је грешан — а не када се правда. А душа жели Христа. Душа се храни Христом — Светим Причешћем, Светим Тајнама, врлинама. Телу дајемо храну, али душа има првенство. Зато Христос каже: „Шта користи човеку ако цео свет задобије, а души својој науди?“ Душа је боголика, богочежњива, тежи висинама. А ми је зазидамо у нађе тело, и она вапије. Али ако човек огугла, ако оглуви на те унутрашње вапаје — заборавља све што је божанско. А када човек све своје бриге пренесе на Бога, молитвом и мољењем, у душу му се усели мир и радост. Ако имамо мир у себи, па ма какав немир био око нас — ми смо спокојни. Ако је мир око нас, а немамо мира у себи — ми ратујемо. С ким? Са собом. Са Божијим миром. Са Богом. А човек често ратује јер мисли да је бољи од другога. А апостол Павле каже да је Божији мир такав да га човек не може ни замислити, ни сам од себе остварити. Тај мир долази од хармоније — када у породици сваки зна своје место: отац, мајка, деца — тада је ту мир. И тај мир се разлива у нама. Када у нама обитава благодат Божија — а благодат је Христос — тада у њој или напредујемо или назадујемо. Нема стајања. Зато, браћо и сестре, као што каже апостол Павле: „Мир Божији чуваће срца ваша.“ Ако Христа имамо у срцу, онда је срце пуно мира и спокоја. Онда човек не само да доживљава мир, већ га шири и гради око себе. Миран човек шири мир. Немиран човек шири немир. Где је немир ту настаје рат ту настаје покољ. Зато се помолимо Господу — да нам се врате вредности. Да схватимо шта је заиста вредно, а шта није. Да не обезвређујемо вредности, већ да их усавршавамо. Да замолимо Господ Бога мира, и нас и целога света, да се мир зацари у нама. Ако се не зацари мир онда ће се зацарити зло. Зацариће се немир и све оно што је пртив Бога и против човека. Зато на сваком богослужењу, на самом почетку, чујемо: „У миру Господу се помолимо.“ Да бисмо се тако молили — морамо прво имати мир у себи. А да бисмо имали мир — морамо бити у Богу, и са Богом.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након замвоне молитве Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован одликовао је Милана Миловановић орденом вожда Карађорђа, док је Драгана Агатоновића и Трајка Трајковића одликовао архијерејским граматама признања.

ђакон Немања Стојковић