Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

„Уплашеном човеку највећа је утеха да му неко приђе и да му каже не бој се. Иако тај уплашени човек можда и нема апсолутну сигурност то што му је неко рекао да се не боји, али за њега је то велика утеха. А то значи, како увек треба да се нађемо при руци, што би рекао наш народ, ономе којему је било шта потребно у овоме животу. И данашње Јеванђеље управо нам говори о томе, где нам Господ каже не бој се мало стадо. Како је дивно кад човек приђе човеку уплашеном и каже не бој се. Али гле, данас, кроз данашње Јеванђеље, није пришао човек, него је пришао Богочовек, Христос. И кад нам је он рекао не бој се мало стадо, он је хтео да нас утеши, да нас охрабри у животу, да у ствари не треба никога да се плашимо осим непокајаног греха. Онај човек који има страха Божијега у себи, он зна шта то значи не покајати се. Онај човек који живи у гордости, у сујети, у самообмани својој, да је неко нешто, он и не признаје да је погрешио. То можемо да видимо свакодневно. И кад видимо да је човек погрешио, иако му укажемо на грешку, он нема смирења да то прихвати да каже тако је, јесте, погрешио сам. Него одмах наводи аргументе, односно оправдање зашто је то урадио и да у ствари то није грех. А још то је најгоре, онда се тај човек узбуди зашто му је тај други рекао да није добро то што је учинио. Дакле, видите, у оба случаја човек је потребан човеку. Јер, како каже наш народ, дрво се на дрво ослања, а човек на човека. Човек може да изневери човека. И кад се ослони човек на човека, може да га изневери. Али ми, хришћани, треба једно да знамо, да има један човек, односно, Богочовек, Господ наш Исус Христос, који нас никада неће изневерити. Него да ће увек доћи и притећи у помоћ. Али, наравно, ономе који тражи помоћ, који моли за помоћ.

Дакле, из овог данашњег Јеванђеља, прво што треба да знамо и да прихватимо, jeстe да нам је потребна вера. У Бога. И поверење у Бога. Зашто нам је потребно и поверење у човека? Зашто, човек треба да верује другом?. Јер, ако верује у Бога, он ће веровати и другоме. Па, нека га тај други човек и обмане, и превари. Ти нећеш да одговараш за тога, ти веруј. Јер, човек може увек да се поправи. Може увек да се поправи. Може увек да дође до спознаје. Да је грешан, да је одговоран. Дакле, вера у Бога и живот по тој вери, то нам је најважније у нашем животу. И поверење у Бога, да нас Бог воли подједнако. И да Бог хоће да нас пасе и да нас избави од сваких наших невоља. И не само невоља, него и од страха. Страх је болест. А човек је оболео од страха, зато што му је ослабила вера. Где нема вере, ту настаје страх. Где нема вере, ту настаје сумња. А тамо где има вере, ту нема страха. Ту нема сумње. Јер ми верујемо у онога који је рекао да се не бојимо. Верујемо. И онда знамо, онда ћемо у животу другачије корачати. Зато смо данас и чули ове утешне речи Христове којима нас позива да се не бојимо. Нема потребе ми да се бојимо Бога. Бог није осветник. Бог је љубав. Али човек постаје осветник када се огрешио Божију љубав. Зато ово данашње Јеванђеље понављам већ неколико пута, када Господ каже, не бој се, мало стадо.

И ако ми узмемо историју хришћанске Цркве, ми ћемо видети, хришћанство, да је хришћанство у први вековима било у мањини. И данас је то. Али за Цркву је важно не квантитет, него што би смо рекли квалитет. За Цркву су сви потребни. Сваки је човек за Цркву важан. Али који човек? Онај који живи Цркву, који слуша Цркву, који не мудрује својим умом, него мудрује умом Христовим. Зато Апостол Павле каже, ми ум Христов имамо. А онај који има ум Христов, он има Бога у себе. Али онај који хоће да свој ум наметне на другима, да другима, што би смо рекли, само држи придику: ово ти неваља, ово не смеш тако да радиш. Човече, немој ти то да радиш. А немој да говориш, ако се ти исправиш, исправићеш и другога. То што ћеш стално узети на себе и бити у обмани, да си ти, ја, Богом дан, једини Богом дан и да другога исправљамо. Па како да исправимо другога, кад себе нисам исправио. Ево ту је тај проблем, тај порив човеков, да управо оно што му недостаје, он то истиче. Данас нам је потребан сваки човек. Данас и за Цркву, потребан сваки верујући човек. А верујући човек, он има смирења, јер га вера смирава. Верујући човек, нама требају ти верујући људи који заиста истински следују Христу, иду за Христом, и који Христа носе у себе.

Када Христос каже, не бој се мало, стадо, како рече данашњи Јеванђеље, он хоће да нам каже и теби и мени, не сумњај човече, не сумњај да не можеш да се спасеш, него веруј, не сумњај да ће Бог промишљати о теби, о мени. Чак и онда, када и ми, често пута, не промишљамо око себе, када се, често пута, не бавимо собом, него се бавимо другим. Дакле, Бог увек промишља о нама. Зашто? Па зато што је Бог љубав, зато што Бог хоће да се сви људи спасу. Имате ви данас поједине људе који само другима говоре о спасењу, а не раде на свом спасењу. Па мисли да је то труд његов што ће другоме указивати на грешке његове. Зашто се Бог брине о нама и онда када ми по својој слабости не бринемо се за своје спасење. Зато што је Божија воља била, како каже данашње Јеванђеље, да нам даде Царство Небеско. И дао нам је Бог Царство Небеско. А шта је то Царство Небеско? То је сам Господ наш Исус Христос. Он је себе дао нама. И тиме, треба да ми будемо Богу благодарни и да кажемо, кад је Бог себе дао мени, па треба и ја нешто да дам њему. Не смемо стално да мислимо, да само грабимо за себе. Дакле, Бог нам је дао Царство Небеско, а кад нам је обећао, тако ће и бити, онда ће нам у толико пре дати и о земаљско, што нам је потребно за наш свакодневни живот. Шта још би значиле ове речи, где Господ каже, да је воља Божија била да он да Царство Небеско, то значи, ако, на пример, пригрлимо чак и сиромаштво у нашем земаљском животу, Бог ће промишљати и промишља о нама. Да нећемо, као бедници, нестати са ове земље. Бог ће промишљати и он увек промишља о нама, ми треба зато да промишљамо и мислимо о Богу. Зато не треба у овом животу да грабимо, као што рекох, само ово што је земаљско, јер овде на земљи може, много, што, шта, како каже данашње Јеванђеље, да мољац нагриза.

Зато данашње Јеванђеље каже, не сабирајте благо тамо где мољац нагриза. А где је то? То је Царство Небеско. Човек сабира злато. Истина. Мољац не може да нагризе злато, јер као што нагриза одећу или шта ја знам. Не може. Али има лопов који нам украде то злато. И шта нам онда вреди? Онда живимо стално у страху. И добрим делом, ти најбогатији људи који су без вере, без обзира што су богати, они су стално у страху. Неко ће ме покрасти, неко ће ми развалити кућу, неко ће ми однети. И он у свари нема мира. И онда чему, чему да правимо ризницу тамо где не може та ризница да опстане.

Наша је ризница горе на небу. И зато, прави хришћани, како кажу свети оци, он корача земљом, али мисли на небо. И не можемо ми сада да занемаримо и овај свет, и ову земљу, браћо и сестре. Нама је дата ова земља, дата нам овај свет, али није дата да га злоупотребимо. Дата је нам да живећи овде Јеванђелским животом, Црквеним животом, зарадимо тај вечни, непролазни, непролазно царство Божије. Хришћанин не сме да презире овај свет. Чим неко каже ја презирем овај свет, ти, човече, презиреш човека као икону Божију. А онда, кад презиреш то, ти презиреш Бога. Дакле, браћо и сестре, Господ нам каже, сабирајте благо тамо, где лопов ни мољац не може ништа да украде. И заиста, не може нам нико украсти Бога. Ни ђаво нам не може украсти Бога, ако живимо Богом. И ако Бога носимо у себе.

Дакле, браћо и сестре, зато и Христос каже, где је благо Ваше, онда је и срце Ваше. Ове речи значе, браћо и сестре, да ако је благо наше у земљи, онда ће нам и срце мирисати на земљу. Онда ће нам и срце бити земљано, браћо и сестре. А ако је благо наше на небу, онда ће и срце наше бити на небу. Тамо где је онај који ми је дао срце да куца у мени, да живи. Али човек често мисли да је он сам себи живо дао. Човек често сматра да је он тај, опростите што ћу рећи, тај шраф најглавнији у овоме свету, и да није мене, све би пропало. Браћо и сестре, гледај да ти и ја не пропаднемо. Ако се ми трудимо да не пропаднемо, онда неће пропасти ни онај који је поред нас, и онај који је са нама. Дакле, браћо и сестре, тамо где смо и на што смо усмерили наше срце, тамо смо и ми, и срцем, и душом. Човек је тамо где су усмерене његове мисли. Ако су усмерене моје мисли на моју сујету, на моју гордост, то су погубне мисли. Од тих мисли ја страда. Дакле, браћо и сестре, зато треба себе да преиспитамо где је, где су наше мисли. Да ли стражаримо на нашим мислима? Да ли стражаримо над нашим речима? Да ли стражаримо над нашим делима, браћо и сестре? Јер ако стражаримо, онда неће тако лако лопов доћи да нас покраде. Али ако смо заспали, поготово у својом безакоњу, опет понављамо у својој сујети и гордости, човек када спава, он није будан. А кад човек спава, он не стражари на својом кућу.

Дакле, браћо и сестре, зато треба себе да испитујемо где је наше срце, уз кога је оно и што је најважније, ко је у нашем срцу. Бог или онај други, љубав или мржња, смирење или гордост. Зато треба да заронимо у своје срце, да уђемо у своје срце. А данас хоће ови појединци све више желе да уђе у туђе срце, да гледају и ко је у том другом срцу. Зашто? Па плаши се. Али неће де призна. Плаши се да не види себе у свом срцу онакав какав јесте. А срце, како кажу свети оци, то је безобални океан. Нема обале, браћо и сестре. А у мору, безобалном мору, свих и свакакви животиња има. И добрих и лоших. И питомих и крволочних. И такав је у свари човек. Или је једно или друго. Треће, не.

Зато, браћо и сестре, да се зарадујемо овим Христовим данашњим речима, који он каже, не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вас спасе. Да ли знамо ли да је употребљавамо, да тако кажем, за наше спасење. Све нам је дао. Бог дао себе нама. Дао нам Цркву. Да живећи у Цркви вршимо богослужбену молитву, да слушајући Цркву, задобијамо спасење. Да се учимо Црквом, а не Цркву да учимо. Да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо, браћо и сестре. Зато и кад паднемо, и кад потонемо, људи смо, слаби смо, немоћни смо, али призовимо се памети, рецимо, пао сам Господе, помози ми. И сетимо се ових Христових речи, не бој се, ако си уз Христа, и ако је Христос у тебе и у мене, брате и сестро. Понављам, као што рекох, нема чега да се бојимо, осим непокајаног греха.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић