После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос кроз данашње Јеванђеље каже да ко се не одрекне себе и не узме крста свога не може бити Његов ученик. То значи, браћо и сестре, да је Господ наш Исус Христос наш вечити учитељ. Зато сваки хришћанин треба целога живота да сматра себе учеником јер прави ученик, док је ученик, сав је усредсређен да слуша оно што му учитељи говоре и да учи да се спрема да би положио испит. Ако човек каже да је завршио и да нема чему да се учи тај је у највећој заблуди и такав човек ништа не зна о Богу и суштини Божијој. Истина, ми Божију суштину никада не можемо у потпуности разумети али нам је откривено и дато онолико колико је нама потребно за наше спасење. Зато ће свети апостол Павле казати, да оне који хоће и нешто више од онога што му је дато од Бога, апостол Павле каже, не скидај завесу до одређеног времена. Које то време? То је време, оно, браћао и сестре, ако смо се припремили у овоме животу за живот вечни, кад пређемо из овога света у онај непролазни, вечни, бесмртни, тада ће нам се завеса скинути. Јер не може човек, како је још речено у Старом завету, не може човек видети лице Божије и остати жив.

Дакле, Господ наш Исус Христос нама се постепено откривао. Он је изашао у народ тек када је по јеврејском закону напунио тридесет година, јер ондашњи закон је говорио да не може никог бити учитељ пре тридесете годие. Господ је, поштујући тај закон, значи и он је поштувао прописе. Е, кад је напунио тридесет година, изашао је и проповедао и његова прва проповед, како је гласила, покајте се, јер се приближило Царство Небеско. Дакле, услов за наше спасење је покајање. Услов за наше спасење је да узмемо крст и да пођемо за Христо. А који је то крст? То је наша свакодневница. То је све оно што нам Бог даје свакога дана. А све што нам даје, ми треба као ученици Његови да то примимо са смиреношћу, да то примимо са благодарношћу. И ако чак и искушења доживимо у току дана, да кажемо, благодаримо ти Господе, што си ми и искушење дао, да би се ја кроз то искушење проверио. Господ не даје искушења да би нас уништио, браће и сестре. Напротив, него да би нас раздрмао, ако могу тако да кажем, да би нас разбудио, да треба да се покајемо. А услов за идење за Христом јесте да се човек одрекне себе. Да ли Господ овде тражи да се ми себе одрекнемо као личност, биће? Не. Никако, браће и сестре. Него Господ од нас тражи да се одрекнемо своје грешности, да се одрекнемо, али човек неће се одрећи себе, то је најтеже. Одрећи се себе, то само може онај који има јаку веру у Бога, који живи јеванђелски, браће и сестре, који зна шта су вредности живота, који зна шта је смисао у живота, који зна да нас је Господ послао у овај свет у време када је Он хтео. Нас је послао у ово време, наше претке је послао у оно, оне друге ће послати у друго време. Али нас је свакога послао у своје време. И ако човек не препозна то своје време, неће у њему знати да се снађе. У смислу да се спасе. Зато ће Апостол Павле казати сад је дан спасења. Овај тренутак, не чак ни дан, него овај тренутак, јер ми не знамо када ће нам Господ доћи, браће и сестре. А тамо у Светом писму стоји, судићу ти у ономе у чему те нађем. Е то је оно, ученик никад не зна кад ће га, бар је у наше време било тако, никад не зна кад ће да га учитељ пита. Али зато он мора да буде спреман. Не може бити, ја нисам спреман, данас не могу да одговорам. Можемо да се то изговарамо код овоземаљских учитеља, али код онога не можемо. Он бира време, он зна време када нас је послао, као што рекох у овај свет, али он зна и време када ће да нас узме са овога света. И зато ће Апостол Павле речи, има време кад се гради, кад се разваљује, кад се, каже, пева и кад се кука и каже, најбоље је када бива све у своје време. Дакле, најбоље је ако ми препознамо и нађемо себе у овом време, а наћи ћемо себе ако не будемо мудровали нашом људском мудрощћу, а онај који мудре своју мудрощћу, он све мисли да то није све што је Бог створио, да је није то баш тако. Такав човек хоће да промени свет, хоће да промени народ, али да промени себе? Е, то не може. Да се одрекне своје гордости, да се одрекне своје сујете, да се одрекне своје саможивости, или да се одрекне својих лоших навика. Е, то мало теже. Зато наш народ и говори, каже, једна је мука да се стекне једна навика, али сто мука да се одрекне кад није та навика она која нас води у спасење. Дакле, ово што Господ каже, да не можемо да будемо његови ученици док се не одрекнемо себе. Дакле, браће и сестре, хришћанин не може признавати Христа за Бога, а ићи за грешним жељама свог живота. Не може то. Да иде за грешним жељама срца свога. Проверавати у Христу Христа, значи, браћо и сестре, проверавати себе. Ко је у мени, у теби, у свакоме од нас. А у нама мора бити неко, или Бог, или онај други. Или гордост, или смирење. Или љубав, или мржња. И тако ће човек у свтари, ако тако размишља о томе, онда ће заиста, што каже наш народ, ставити прст на чело, па казати, чекај, човече, до сад сам живео у гордости. Нисам хтео да се покорим никоме и ничему. Нисам хтео да саслушам никога, осим себе. Али добро, ако дођемо до тог знања да смо тако, онда ћемо уз помоћ Божију, уз труд, уз подвиг, уз молитве, моћи да се одрекнемо те пошасти, јер од гордости почиње све, браћо и сестре. Сваки грех почиње од гордости. И грех не може да се учини ако га не заволимо. Прво заволимо, а онда чинимо јел тако? Е тако исто и са Богом. Ако Бога не заволимо, онда нећемо заволети ни другога. Онда нећемо, у свари, заволети себе онаквог какав јесам. Него ћу заволети себе у оној обмани, што себе обмањује. Па кажем, ја сам овакав, ја сам онаков, у смислу, бољи и не знам нија и шта даље. Дакле, браћо и сестре, то када Христос каже, одрећи се себе огреховљена, то себе обухвата све што човек носи у својој души, у своме телу, у своме срцу, све што носи у својој савести. Зато треба да водимо рачуна у својој савести. Нема спаљене савести, што нам данашњи мудри по знацима навода мудраци говоре. Нема спаљене савести, али има успаване савести. А успавана савест, то вам је као и ми кад смо у сну. Не знамо шта се догађа. Не знамо. Али када та успавана савест се пробуди, она нам све изнесе, што кажу, као у огледалу. Е, зато, опет наш српски народ, који је знао итекако да чува своју савест, он је говорио, наш српски народ, старије, каже, савест је неумитни судија. То јесте неподмитљиви судија. Савест не можемо да потплатимо. Судије овога времена, овога света можемо, али савест не можемо. Јел она ће кад тад проговорити. Зато свети оци кажу, кад проговори савест, ма нека то буде, каже, један секунд, то ће бити за тог човека дужи него не знам колико живота земаљских. Може неко да се запита, како то и зашто то? Браћо и сестре, кад изађимо пред лице Божије, не можемо тамо да се уздамо у своју речитост, не знам, па ћемо казати Господе, кад нас Господ буде питао, што си то урадио, где ти је отац, ггде ти је мајка, де су деца, где ти је пријатељ, кде ти је човек, па да ми... кажемо, ја ћу се оправдати пред Богом, умем да причам добро. Е, тамо нема разговора у том смислу.

Тамо имамо само оно што Господ каже у Јеванђељу, да ваша реч буде да, да, не, не, а све од тога, каже, је сувишак. Али човек хоће да убеди Бога, често пута, да је он у праву и да он има оправдања за сваки свој грех. А, у свари, грех увек тражи оправдања. Зашто? Па зато што је грех из гордости дошао и неће да прихвати да је погрешио. Неће да прихвати да је погрешио.

Дакле, браћо и сестре, опет ћу рећи, одрећи се себе, што каже Господ, по Светом Макарију, каже, значи, одрећи се своје друге душе. Како то сада? Јел ми имамо две душе у себе? Не, једну имамо. Али ако смо ту једну, коју нам је Бог створио, због својих грехова, од ње направили грешну душу, онда је то друга душа. То није она душа која је изашла из руку Божијих. То је она душа коју смо ти и ја створили својим грешним речима, грешним мислима, грешним поступцима, браћо и сестре. Дакле, то је душа која су формирали наши греси и наши поступци. Браћо и сестре, када се човек одрекне себе, он стекне смирење. А кад стекне смирење, он стекне послушност. Ко се не научи да слуша, никад неће научити ни правилно да заповеда. Али некако ми све мислимо, ја знам како треба да заповедам. Дакле, браћо и сестре, одрећи се себе значи одрећи се своје грешности, одрећи се свог грешног ума који стално блуди, који нам не да да се саберемо, који нам не да да погледамо себе у себе. Дакле, да се одрекнемо грешног ума, душе, воље. Док се човек не одрекне те грешности, тај човек не може да почне да живи хришћанским животом.

Зато, браћо и сестре, да се замолимо Господу и да га молимо да нам дометне вере, да нам дометне љубави, да нам дометне божанске моћи и силе да носимо свој крст животни. А крст, то често говорим, не можемо да носимо ако немамо смирење. Поновићу и овог пута, као младом монаху, када сам био у Светој гори, питао сам једног дивног нашег старца Агатона у Хиландару, па кажем: Оче, како човек да узме крст и да носи? Каже, узми крст у смирењу и ако крст носиш у смирењу, онда ће крст који је сила, који је моћ, чиме прогањамо све демонске силе, онда ће та сила крста носити тебе. Дакле, да се молимо Богу, браћо и сестре, да стално преслишавамо себе, да проверавамо себе. Зато су наши стари, увек пред полазак на спавање, стали пред икону, помолили се Богу и размислили шта су у току тог дана урадили, шта су радили добро, шта су радили лоше, па се помолили Богу и покајали се. Е, нама треба то покајање, браћо и сестре, јер кроз покајање спознајемо себе.

Нека нам Господ помогне, опет кажем, да носимо свој крст у смирењу, без роптања, да не кажемо, е Боже, што си ми дао ово данас искушење, што си ми дао, Боже, овај терет. Он зна зашто нам је дао, није нам дао терет да нас сломи. Бог је љубав, Бог је дошао да нас паси, али нам је дао и та искушења, као што рекох, да се мало браћо раздрмамо, да се пробудимо и да се освестимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић