Након освећења, Митрополит се обратио верном народу беседом:

„Браћо и сестре, данас смо осветили ово парче земље и поболи крст, назначивши да ће на овом месту бити подигнут храм Божији. А где је дом Божији, тамо се народ сабира, моли и тражи спасење. Овде смо данас призвали благослов Божији — да Господ благослови ово место, задужбинаре, раднике, и цео овај крај. А он ће, сам по себи, бити благословен тиме што ће овде бити подигнута црква, браћо и сестре. Храм не подижемо у своју славу, већ у славу Божију, на спасење и корист нама самима. Јер сваки храм је, браћо и сестре, парче неба на земљи. Зато вас молим: када долазите овде или пролазите поред овог места, сетите се да је ово сада освећено тле, место које је постало небо на земљи. Најпре нам требају храмови — треба да зидамо цркве. Али, поред тога, треба нам и жива Црква — потребан нам је народ који живи својом вером. Ако цркву подигнемо само да бисмо могли рећи да смо је саградили, а у њу не долазимо, не молимо се, не исповедамо и не причешћујемо — онда ће она остати зграда, али неће бити освећујућа. Црква постаје жива онда када они који у њу улазе доносе у њу молитву, покајање, причешће, и кад благослов који у њој приме, пренесу у своје домове.

Овај храм биће посвећен светом великомученику Евстатију — дивном Божијем угоднику, човеку који је био сав саткан од вере и љубави. Нека и ова црква коју подижемо буде знак наше вере и љубави према Богу, и место нашег сталног сабрања у Његово име. Нама је, браћо и сестре, потребна Црква која ће да гради љубав у људима, а не мржњу. Црква није ту да раздваја, него да сабира. Ако неко, не дај Боже, помисли да преко Цркве дели народ, па каже: „Ово је моја црква, оно је његова црква“ — тај не разуме Цркву. Црква није ни моја, ни твоја, ни Петрова, ни Јанкова, ни Јованова — Црква је Божија. Зато и треба да имамо то дубоко осећање да смо сви ми деца Божија. Црква нас штити. Свети Јован Златоусти каже да је Црква као одбрамбени бедем: зид који штити оне који су унутар њега. Докле год смо унутар тог духовног зида — докле год смо у Цркви — не морамо се плашити звери и опасности овога света. Али ако неко изађе изван тог зида, ако се удаљи од Цркве, излаже се невољама и опасностима. Зато је народ, с правом, испевао ону дивну песму: „Бjеж' у цркву, краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш погинути?“ Докле год смо у заједници с Богом и једни с другима, докле год нас везују љубав, вера и светиња — нико не може да нас подели. У ствари, човек нико не може поделити споља док се прво не подели у себи. А човек почиње да се дели у себи онда када га ухвате гордост, сујета, и кад почне стално да истиче „ја“ — свој его.

Чим човек подели себе у себи, одмах се одваја и од других. А наш позив је да градимо заједницу — заједницу с Богом и заједницу са људима. Желим вам свако истинско добро. Да молитвама светог великомученика Евстатија, коме ће ова црква бити посвећена, будете чувани, вођени и укрепљени у овом светом делу. Да овај храм градите с радошћу — као што се човек радује кад гради своју кућу, тако да се и ви радујете што подижете овај заједнички, Божији дом. И нека сте благословени, нека будете у љубави, слози и миру, јер ако тако будете градили ову цркву, ви се, браћо и сестре, уписујете међу оне дивне задужбинаре наших светих предака — оне који су подизали Студеницу, Хиландар, Жичу и Грачаницу. У ствари, ви сте се већ данас уписали. Зато пазите да не избришете то своје име. Јер сте се уписали у живу Цркву Божију. Бог вас благословио и даровао сваким добром“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована