После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.

Свети апостол и јеванђелист Лука у данашњем јеванђељу нам описује како је Господ наш Исус Христос изговорио предивну беседу, Блаженства. Она се зове блаженства зато што је њу Господ изговорио на брду Блаженства. Ко је био у Јерусалиму, могао је да види ако ишао у посету тамо. Заиста, данашње Јеванђеље каже како је господ стао на месту равном, а то говори да је. Браћо и сестре господ бирао. Равно место. Зашто? Зато што су господа увек пратило мноштво људи, а тамо су углавном брда, нема много равнице. Зато је Господ бирао равна места, да би народ могао да приђе Христу да слуша његову проповед, његове речи. И зато када читамо Свето писмо, видимо да је Господа увек пратило мноштво људи. У овој данашњој беседи видимо како је Господ браћо и сестре саосећајан према свим људима. Како Господ брине о људима на сваком месту. Брине Он и у пустињи. Сећате се када је Господ нахранио оних пет хиљада људи са пет хлебова. И тада Господ браћо и сестре, брине о нама. И то би требало да нас подстиче нас верујуће крштене људе да ми размишљамо да Господ брине о нама. Али то нам даје поуку да ми бринемо о самима себе. Да бринемо тако, браћо и сестре, што ћемо сами себе и једни друге Христу Богу предати. И заиста, када се човек свим срцем својим, умом, бићем преда Господу онда у том човеку бива све оно што је божанско. Онда у том човеку нема ништа оно што је грешно. У том човеку онда нема ни гордости. Јер је он предао себе Христу и учи се од Христа на првом месту смирењу, браћо и сестре. И зато божански чудотворац Господ наш Исус Христос окупља око себе људе најразноврснијих осећања. Сваки од нас има своје осећање. Најразличитијих расположења. Сви смо ми расположени данас овако сутра онако; И најразноврснијих схватања. Сваки од нас има неко своје схватање. Али ако то своје схватање не усмери ка Христу онда он остаје у свом схватању и само признаје и прихвата своје. Другу поуку и поуку другога не прихвата. Неће да прими јер сматра, немам потребу. Ја сам довољан самоме себи. А човек, кад дође у такво стање да може да каже да је он довољан самоме себи, верујте ми, тада је човек у највећој заблуди. Зато Господ ,кажем, окупља око себе различите људе. Сваки је човек, како кажу свет за себе. Сваки је човек микрокосмос и макрокосмос. И велики и мали. Све их Он уједињује својом добротом и својом самилошћу. А Господ је милостив. То никад не смемо да сметнемо са ума. Он је милостив и ми се управо спасавамо милошћу Божијом. Без обзира колико се молили, колико подвига имали, колико вере имали. Све је то мало за наше спасење. Али зато се ми не уздамо ни у свој молитвени подвиг, у пост, него се уздамо у милост Божију. Да нас Господ помилује и зато ми чујемо на сваком богослужењу највише те речи Господе помилуј. А када кажемо Господе помилуј у том Господе помилуј састоји се мноштво молитава, да тако кажем. Кад кажемо, Господе помилуј ми тиме кажемо, Господе помози, Господе оснажи, Господе окрепи ме, Господе подигни ме, Господе помилуј ме. И заиста, браћо и сестре, ови људи који су стално пратили Христа и око њега се окупљали, они имају само једну жеђ и једну глад. А та глад и та жеђ је да се увек нађу поред Господа. Да слушају, да га гледају, да га дотакну, да слушају његову реч и да се исцељују, браћо и сестр,е да се сретну са Христом, да управо буду у његовој близини, и понављам, да слушају његову науку. Све док човек осећа да је у близини Божијој он је радостан човек Бел осећа да има бога у себи. Христова наука, браћо и сестре, управо је сажета у овој беседи Блаженства које смо сада чули и у тим предивним хришћанским врлинама. И ко живи тим хришћанским врлинама, тај и овде и сада браћо и сестре, је блажен, смирен, радостан и спокојн. Истина, Христос никога не приморава да прихвати ову беседу Блаженства. Никога не приморава и никоме не намеће своју науку, нити намеће своје учење, али свакоме предлаже. Никога Бог неће да приморава, ни мене ни тебе, да верујем у Бога. То је наше, то је наша слобода. Можемо и да верујемо, може да не верујем. Бог нам одобрава наше одлуке али зато човек треба да буде разума када доноси одлуке било какве браћа. Да би човек био разуман и да може да донесе праве одлуке треба да има чист ум. А чист је ум само онај који је у Богу. Сваки ум наш, кога одвајамо од ума Божјега. Најчешће нас браћо и сестре заводи. Па не осетимо све док потпуно не потонемо. Заиста, браћо и сестре, Господ рекох, никоме не намеће себе, Он предлаже и који прима ову науку Божију у срце своје у душу своју тај прима, у ствари, оне божанске силе. Тај прима оноу божанску моћ. Ако имамо божанске силе у себи имамо божанску моћ ниједна нечастива сила не може да нас у,ништи не може да нас наговори да учинимо зло. Не може ниједна нечастива сила да нас наговори да се гордимо. Зашто не може нечастива сила да нас наговори? Зато ако ми не дамо пристанак ономе што нас нечастиве силе нуде што бисмо рекли. А оне никад не нуде оно што је добро. Они нам никад не нуде љубав. Него мржњу. Оне нам никада, нечастиве силе, не нуди смирење, него гордост. Али кад имамо силу Божију, браћу и сестре, онда ми постајемо свемоћни. Зато и Свети апостол Павле каже, све могу у Христу који ми моћ даје. Али људи се јако често ослањају на своју моћ, на своју памет; ослањају се на неку своју силу. Та моћ људска, браћо и сестре, можда се човек данас осети моћним. Хоће ли се вечерас осетити моћним питање је, хоће ли се сутра осетити моћним? Али који има моћ Божију он је моћан и силан да победи себе, да победи своју грешност; да победи своје ружне навике; да победи себе у себи. И заиста, кад човек то учини, онда моћ Божија, сила Божија човека претвара из небића у биће. Претвара га, браћо и сестре, у вечност. Одакле га претвара у вечност? Из пролазности. А човек који нема Бога у себи код њега је све пролазно. Код њега је као на врата која немају ону закачку него ветар дува враћа лево десно и удара. Тако и човек браћо и сестре. И ако узмемо бар било коју врлину из ове данашње беседе о блаженству. Иако уопште разумно размотримо и размишљамо о овим блаженствима онда ћемо најбоље себе проверити у каквом смо стању у односу према себи, у односу према Богу и у односу према ближњима. Зато, на пример, ако узмемо само ту једну врлину од блаженстава, на пример узмемо ту баш управо сам малопре споменуо врлину милостиње. Милостивост. И онда ћемо се онда се запитати ко су то милостиви? Који су то људи умилостивили? Истински милостиви су сви они који саучествују. Који саосећају са ближњима и у њиховим невољама, у њиховим радовима, у њиховим тугама у духовним и телесним, па им пружају помоћ. Значи имаш саосећање, а нико није тако саосећајан као што је Бог браћо. Милостиви су који теше ближње у њиховим невољама и који се у ствари моле Богу. За оне људе који су у било каквим невољама у своме животу. Милостивост је када гладнога нахранимо. Када жеднога напојимо. Када голога оденемо. Када болеснога обиђемо. Све је то милост браћо и сестре. И сада да се опет вратим на ову данашњу ову беседу Христову на гори Б,лаженства и чули смо како стално прати Христа мноштво народа. Шта је то у ствари што њих привлачи ка Христу? Шта је то што њих вуче га Христу, да тако кажем? То је вера. Вера њихова огромна, и зато за њих бива све могуће. За разлику од онога који нема вере, коме није ништа могуће. Зато и Христос каже, све је могуће онима који имају вере. Оваква каква нам је вера? Такав нам је живот. Веру, морамо да спознамо. Да би спознали веру ми треба вером да живимо. Онда се можемо запитати шта то значи веровати? Веровати значи бити за другога. Осетити тог другог. Веровати значи браћо и сестре, Христос за нас. Ко верује тај у ствари не припада себи него припада ономе у кога верује. Па то можемо и сами да осетимо у нашем људском животу. Када у некога имамо поверење. Када у некога имамо веру ми знамо да нас тај човек неће преварити. И ми верујемо у њега, али зато то подразумева да не смемо ми њега да преваримо. Вера, браћо и сестре, нам је потребна баш онако, како каже апостол Павле вером ходимо, а не знањем. Онај човек који своје знање ставља испред вере, верујте, то знање га не приводи Христу. И не само Христу, него ни ближњему, него још одвраћа га одбија од Христа и од ближњега. Браћо и сестре, права вера је слободна. Како то? Па зато што нас она ослобађа прво од нас самих. Вера нас ослобађа од ствари које нас тако притискају и којима се ми тако затрпавамо. Вера ослобађа човека од самога себе. Вера је принос и даривање. Зато онај који верује он највише и дарује.

Зато да се помолимо Богу и да размишљамо мало о овој данашњој поуци коју нам је изнео Свети апостол и јеванђелист Лука. Овим дивним врлинама. Човек или живи у врлинама или живи без врлина. Да се помолимо богу и да размишљамо, браћо и сестре, ево тамо каже благо онима који су чистог срца. Да размислим да кажем да ли је моје срце данас чисто. Да ли сам у своје срце нешто чисто данас ставио? Или по некој инерцији живим свој живот. Не размишљамо шта ми је у срцу, шта сам ставио у срце. А срце је, како кажу Свети оци, оно је без обални океан, нема обале. А у океану је свашта. И питомих и дивљих животиња. И у човеку је тако. У њему су и питоме и дивље животиње. Која ће животиња да у нама победи. Она коју хранимо. Ако хранимо питому победиће питома али ако хранимо дивљу победиће дивља али је огромна разлика. Дивља када победи она ће нас растргнути, а питома она ће бити у знас, биће са нама. Зато и ми, браћо и сестре, будимо са Богом да би Бог био са нама. Уселимо Бога у себе. И понављам, каква нам је вера такав нам је живео.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић