Епископ се верном народу обратио богонадахнутом беседом, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре.

Срећан данашњи празник, Свете Великомученице Марине, срећна слава овоме храму, који је посвећен овој предивној угодници Божијој, нека је срећно и благословено наше сабрање у овоме храму, у коме смо дошли да се Богу молимо, у коме смо дошли да служимо Свету Литургију. И када служимо Свету Литургију, браћо и сестре, ми који то чинимо, не бисмо смели никако да се нађемо у онима који то чине као посматрачи. Ми на Литургији нисмо посматрачи, не би смели да будемо. Ми на Литургији треба да будемо учесници. Јер сви заједно Литургишемо, браћо и сестре. Бити учесник на Светој Литургији, значи припремити се за Свету Литургију, и духовно, и телесно. Припремити се за сусрет са Господом нашим, Исусом Христом. А тај сусрет, и то сједињење са Њим, ми то управо доживљавамо на Светој, Божанственој Литургији када се Причешћујемо Светим Телом и Крвљу Христовом. Зато ми данас Литургијски прослављамо ову велику угодницу Божију, Свету Марину.

Света Марина, она је била сва саткана од љубави. Али не љубави према само једноме, не љубави само према Богу, него једнако саткана љубављу према ближњима. Онај човек који нема вере у Бога, он нема ни Бога у себи. Заиста је ова Великомученица Марина била саткана од вере и љубави, од вере у Бога и поверења у Бога. Ми, када нас неко пита да ли верујемо у Бога, ми ћемо сви рећи да верујемо. И то је добро, само треба да видимо колика је вера. Али треба у исто време када проверавамо своју веру, треба да поверавамо своје поверење, да ли у исто време када верујемо у Бога имамо у Њега поверење, да је Он тај који ме може опрати, који ме може очистити, који ме може палог подићи. Ако немамо поверења, онда немамо ни вере. Вера и поверење су заједно, не можемо их одвојити. Као што не можемо, браћо и сестре, одвојити веру од љубави.

С обзиром да је ова Великомученица Марина, ако читамо њено житије, па ћемо видети да је она, многе, многе муке претрпела. То је за наше схватање људско просто немогуће, несхватљиво. Шта је у питању, зашто не можемо да схватимо? Вера! Јер она је вером, све те муке, ради Христа, ради истине, ради правде, ради љубави Божије и према Богу и према човеку, све је она то вером издржала, браћо и сестре. И зато нам Света Марина може бити пример у вери. И када говоримо о вери, треба да знамо шта је вера. А о вери не можемо да научимо само из књиге. Веру учимо животом. Животом, браћо и сестре. И то од почетка нашега, до краја овоземаљског, ми се учимо. Зато је крштени хришћанин, да ли он био свештеник, владика, верник, он је уствари ученик. И док човек себе сматра учеником Христовим, он ће да се учи, он жели да се научи, он жели да се поучи. Али када мисли, ја нисам више ученик, ја сам сада учитељ. Коме си учитељ, када ниси себе научио? Коме? Кога уствари лажеш? Себе? Бога? Или другога? Ни Бога, ни другога, већ једино лажеш себе. Све док не прихватимо тога другог, неће ни нас Бог прихватити.

Дакле, ова Света жена Христова, може нам бити пример у вери. А вера нас је обликовала. Вера којом јесмо то што јесмо, треба да буде основ нашег живота. Али и оквир и садржај, независно од појединачних наших слабости. Да ли признајемо своје слабости? Не знам, то сваки од нас треба да запита себе. Али да би схватио, и да би признао своје слабости, не може никако, ако нема смирења. Буди смирен, Господ ће ти све дати. Оно што ти је за спасење потребно. Али када човек мисли „Ја не могу да се спасем овде, не могу да се спасем поред другога, него идем где ја хоћу“. Е, тамо му нема спасења. Док не заволиш оно место које ти је Бог дао, где те је Бог призвао на то место, док то место не заволиш, неће ни тебе место заволети. И постаћеш вечити путник, само ћеш путовати, налазећи место или другога који ће задовољити тебе или мене. Док ми не задовољимо Бога, нашом вером, љубављу, жртвом, немој да се заваравамо да ће нас моћи задовољити други.

Дакле, браћо и сестре, знамо сви да смо грешни, да можемо, и да треба да будемо бољи. Али нам гордост не да. Али зато вером постајемо способни, да тражимо опроштај једни од других, да опростимо једни другима, и онда ћемо схватити да треба да се мењамо. Али човек све хоће другога да промени, али себе никако. Себе никако. Наш задатак у овоме животу јесте браћо и сестре, да се преображавамо, да се мењамо, да се не одајемо лењости, већ да се посветимо послушности речи Божијој. Онај који има послушност, он слуша реч Божију. Онај који нема послушност, он ће да чита реч Божију, али та реч Божија неће да се косне његовог срца, његове душе, његовог ума, браћо и сестре. Зато, трудимо се да извршавамо реч Божију. Благо ономе који научи и испуни реч Божију, каже Христос, он је и моја мајка, и мој брат, и моја сестра. Онај који не испуњава реч Божију, тај не осећа другог поред себе. Тај не осећа другога. Зашто човек не осећа другога? Зато што опет нема вере. Нема вере, браћо и сестре. Вера је та, брате и сестро, која те снажи, која ти даје снагу, улива снагу и наду да можеш, али ако кажем себи не, ја то не могу, ја не могу да се поправим, ја не могу да послушам, ја не могу да урадим оно што ми је речено, а браћо и сестре, чим си рекао да не можеш, нећеш ни моћи. Ти си себе олењио. Олењио си се да послушаш другога, али се зато ниси олењио да послушаш себе.

Дакле, браћо и сестре, све човек може када има вере. Зато и Господ каже, све је могуће ономе који има вере. Ко нема вере, он је, како бих рекао, препиштен току живота. И он постаје као онај папир, који вода носи. Па га носи час тамо, час овамо. Такав је човек непостојан, непостојан је такав човек. Јака Јеванђељска вера, она нас ослобађа, као што рекох од самих нас, ослобађа нас првенствено од гордости, ослобађа нас од сујете, а у исто време и немарности. Страшна је болест човекова бити немаран. Бог нас је створио са разумном душом, зато у своме животу треба све да чинимо разумно. А да бисмо могли да чинимо разумно, треба да проверимо наш разум разумомом Божијим. Онај који изгуби вредност, тај се предаје лењости. Нама је дато, нама је живот дат, само је питање на шта употребљавамо живот, а све нам је дато. И ако испуњавамо, па чак и ако у том испуњавању клецамо, падамо, не бој се, на путу си. А онда ће те Бог подићи, па ћеш моћи да оствариш оно што ти је дато, и оно што ти је задато. Ако то не чинимо, ми заиста пропадамо, духовно пропадамо.

Свети Оци кажу да је вера додир другога. Ето зашто човек бежи од другога. Вера је додир другога, на првом месту додир Бога. Ми ходамо вером, а незнањем, каже Свети апостол Павле. Каква је наша вера, таква је и мера у којој усељавамо Бога у себе. Јер ми вером Бога усељавамо у себе. Веру треба да прати љубав. И оне не могу никако бити раздвојене, љубав према Богу и људима, као и љубав према ближњима. Опет кажу Свети Оци да је та љубав према Богу и према ближњима два крила истих врата. Два крила истих врата. И та се врата једино отварају заједно. Што значи да не можемо одвојити љубав према Богу, а занемарити љубав према ближњему. До човека долазимо преко Бога. И до Бога долазимо преко човека, браћо и сестре. Не можемо, дакле, одвојити то једно од другог, као што на пример, не можемо одвојити пост од молитве. Све ове спасоносне врлине, које нам описује данашње Јевањђеље, поседовала је Света Великомученица Марина. Она је заволела Христа свим срцем својим, онако како једино може једна невина, дванаестогодишња девојчица, чиста душа, да заволи свога желника. Она је заволела Христа као савршену љубав, савршену лепоту и савршен ум.

И зато данас замолимо Свету Великомученицу Марину, браћо и сестре, да се она моли за нас, да нам Господ просветли разум, да нам Господ дода вере, да нам Господ дода љубави, да нам Господ да трпљење, да нас Господ умудри, да нам Господ, браћо и сестре помогне, да заиста идемо за Христом.

Нека је срећна слава овоме светоме храму, срећна слава свима нама који смо се овде сабрали, нека Господ помогне да славећи светитеље Божије, угоднике Божије, да славимо Бога. Ако славимо Бога, и светитеље Божије, Бог ће и нас прославити, зато човек треба да слави и другога човека, а не себе.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави.

Јереј Срђан Ђорђевић