Након помена, Митрополит шумадијски Господин Јован се обратио беседом:

“Данас нас је љубав и саосећање са нашим пострадалим браћом и сестрама довела у овај свети храм, да се Богу помолимо за душе оних који су невино страдали. А страдали су не зато што су нападали туђе домове, туђу имовину, већ зато што су бранили своју веру, своја огњишта, зато што су веровали у Бога. Зато смо се, кажем, вечерас овде сабрали да се помолимо за њихове душе, али и за њихове и ваше најмилије који су, да тако кажем, преживели ону несрећну “Олују”, како су је назвали они који су зло починили.

Но, браћо и сестре, лепо је што смо се вечерас сабрали на молитву, али бих волео да вас видим чешће у овом храму, не само када дође годишњица. Јер највећа и најдубља веза између нас и наших милих покојника јесте – молитва. Када се молимо за њихове душе, ми их чувамо у свом сећању и не препуштамо забораву. Зато се вечерас помолимо Господу за нашу пострадалу браћу и сестре, за оне који су невино страдали од злочиначке руке – да их Господ прими у Царство Небеско. А вас, њихове потомке и ближње, позивам да их чувате у молитви и у свом срцу, да их никад не заборавите.

Њихова проливена крв је, заправо, семе – можемо слободно рећи – нових хришћана, баш као што је већ у другом веку један свети отац рекао: “Крв мученика биће семе нових хришћана.”

Нека Господ упокоји њихове душе, нека их прими у Своје Царство. Понављам: они нису нападали друге, нити туђа имања, него су бранили своје. На нама је да се молимо и да верујемо – то је наше хришћанско. Да верујемо, браћо и сестре, да ће правда кад-тад победити. Али не људска правда, већ Божија правда – правда која воли свакога човека.

Нека им је вечан спомен међу нама и Бог да им душу прости.”