Чтецирали су Александар Цалић, Борко Богићевић и Лазар Јаковљевић.

Митрополит шумадијски се након прочитаног Јеванђеља обратио сабраном народу:

“Браћо и сестре, свети апостол Павле, у прочитаном апостолу, говори нам о две врло важне јеванђелске, хришћанске врлине. Говори нам у ствари о кротости и о благости. Он каже: “Сам ја, Павле, молим вас ради кротости и благости Христове, ја, који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама, када сам одсутан”. Хришћанин, када упореди себе са кротким Господом нашим Исусом Христом, тек онда види да није довољно кротак. Кад упореди себе са њим благим, опет види да он није довољно благ.

Треба чeсто себе да упоређујемо са Господом, са светима, са апостолима, са мученицима, односно са бољима. Не треба да се упоређујемо са онима који немају ни благости ни кротости. И зато свети апостол Павле наглашава како је неизмерно кротак и благ Господ наш, Исус Христос, иако је и он био заиста кротак и благ, поготово од оног момента, када га је обасјала светлост Христова у Дамаску, када је он завршио са оним старим Савлом, оним Савлом, који је гонио Христа. Он га је гонио зато што нема кротости. Гонио је и Христа, и његове апостоле и све хришћане, зато што није у себи имао благости. И зато се, свети Павле, не позива на своју кротост и благост, већ на Христову кротост и благост. Он позива хришћане на овај јеванђелски живот и моли их кротошћу и благошћу Христовом. Он каже: “Молим вас благошћу и кротошћу Христовом”. Заиста, не можемо ни за кога рећи, да је благ и кротак, као што је Господ наш, Исус Христос.

Њега туку, пљују, грде, распињу на крст, а он кротак. Он мирно иде на своје страдање, јер зна да се, његовим страдањем, ми искупљујемо, браћо и сестре. Нас је Господ искупио на крсту и распео грехе наше. Oн мирно иде на крст. Имате најлепшу фреску Распећа Христовог у Студеници, драги моји, где је сликар тако лепо приказао лик Христов. У њему има бола, јер страда природа људска. Има и туге, али изнад свега, виде се смирење, кротост и благост. О, кад бисмо такве сликаре данас имали, који би могли да прикажу, дa поред оне туге, прозиру и кротост, благост и мирноћа.

Апостол Павле нас моли да се угледамо на кротост и на благост Христову, јер ако ико на овом свету заслужује човекову љубав, то је управо тај кротки и благи, Господ наш, Исус Христос. Господ је могао да се јави управо у оној светлости, која се појавила на Тавору приликом његовог преображења, од које су апостоли попадали. Попадали су, јер нису могли да гледају ту нетварну, божанску светлост, Али ето, он се није појавио као такав да засени људе. Он се, могао тако јавити, али је он изабрао, као што рекох, кротост и благост, да би нам се појавио у смирењу. За њега пророк Исаија каже: “Не би обличја на њему, ни лепоте на лицу његовом, ради чега бисмо се ми њега зажелели”.

“Раном његовом ми се исцелисмо”. Дошао је он, браћо и сестре, на тај најпријатнији, најсмиренији начин. Дошао је без икаквих обличја. И кад је дошао на Јордан да буде крштен од Јована Крститеља, да није било онога гласа божанског: “То је син мој љубљени”, нико га осим Јована није препознао. Али Јован га препознаје и каже: “Гле јагње Божје које узима грехе света”.

Кад човек има ту кротост и благост у себи, он препознаје оно што је божанско, оно што је узвишено. Он није дошао да нас уплаши, него да нас мири, а човек је уплашен. Знајте од чега? Од греха, од злобе, од пакости, од смрти. Човек често не зна да је од тога уплашен, а има ли ишта утешније, него заплашеном човеку, да дође неко и да каже: “Не бој се, немој се плашити, ја сам ту”. То нама Господ стално говори, браћо и сестре. Само је питање да ли чујемо то. Господ нам то говори кроз свето Јеванђеље, кроз богослужења, а највише кроз свету литургију, коју и ми данас овде слушамо. Кротки и благи Господ Христос, води људе и приводи их себи.

Дошао је он, не као судија, већ као спаситељ. А други долазак Христов - тада ће он доћи као судија. Зашто? Па зато што нам је рекао, што је чинио, што је записано у светом Јеванђељу. Ако живимо по Јеванђељу, онда смо спремни да идемо са њим. Ми смо спремни. За оне који нису спремни, за њих Христос долази као судија. Зашто? Бог је љубав. Па ће неко казати: “Па како? Па љубав све воли, је л тако? Љубав прашта, љубав велича. Љубав уздиже човека”. Јесте. Али ако би само Господ био љубав, а не би у исто време био и правда, нема разлике између доброг и лошег човека, између грешног и праведног. Не би било разлике јер љубав покрива. Љубав покрива мноштво грехова, али љубав прати правда, као што правду прати љубав.

Дошао је као лекар, а не као неко који треба да истребљује људе. Зато је и кротак и благ. Кроз своју чудесну кротост и благост, он уводи душе људске, у такав мир, у такав спокој. И онда је човек у миру. А кад је у миру, кад је са Богом, и кад је Бог са њим, он је тај једини прави мир.

Зато они рекоше, при Вазнесењу, кад су апостоли уплашени, ови их убијају зато што су са Христом, што верују у Христа, али су они били сигурни док је Христос био са њима. Па су могли да га питају и да га моле, и да га дотакну. Он одлази, а апостоли моле: “Не остави нас сироте Господе”.

Највећи сиромах је човек без Бога. Све можеш имати у овом свету, имање, и звање, и положаје, и чинове и шта све не, али ако немаш Христа, немаш ништа. Јер све то што имаш, и звање, и положај, и не знам шта, то ћеш једном оставити, али кад имаш Христа, ти ниси остављен, шта год да те у животу снађе, јер верујеш да те Бог неће оставити. И неће нас Бог оставити, уколико ми, због своје гордости, сујете и осталог, не оставимо Бога.

Он уводи тај мир, такву радост и такво блаженство, у душе таквих људи, кротких и смирених и каже у јеванђељу: “Што око не виде, и ухо не чу”. То је Господ обећао онима који га љубе и воле. Зато се он једини могао обратити роду људском позивом: “Ходите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен”.

Пазите, а шта је то јарам Христов? То је његова наука, браћо и сестре. Ако живимо по тој науци, онда је тај јарам лак. А ми знамо, бар ми стари, шта значи јарам. Значи да во не може да иде лево, десно, него га укошио. Дакле, браћо и сестре, тај јарам је Христов лак.

Не можемо да се изговарамо: па ја не могу да испуним јеванђеље. Пробај, учини, направи корак, јер то Бог од нас тражи, да ми направимо први корак, а онда нас он узима и води нас. Кад ја сам кажем: “Не могу ја то”, онда си се унапред предао. То нечастива сила хоће, да се ми предамо лењости и немарности. Жели да се предамо и не молимо и кукамо како не можемо. Па не можеш. Ниси затражио силу и помоћ Божију, него си се ослонио на своју силу, на своју снагу, али видиш, снага те издала. Сила твоја те издала, па кажеш: “Не могу”.

Дивна је реченица из данашњег апостола, коју каже апостол Павле: “Ако је ко уверен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и сви ми Христови”. О човеку, прави хришћани суде по ономе што је у човеку. А они који нису прави хришћани, они о човеку суде по спољашњости. Не треба да у другоме тражимо зло, оно што није добро, него да тражимо што је добро у човеку. Нема човека у коме је све зло. Нит има човека у коме је све добро. Него има и зла и добра. И зато каже Христос: “У срцу је и добро и зло”. Е сад, шта хоће човек да види? Оно што жели. Да је, не знам какав грешник, кога ми, чак, можда и знамо, али ако занемаримо његову грешност и тражимо оно зрнце доброте у том човеку, ми ћемо то наћи. Ако тражимо зло, онда ћемо то зло и наћи.

Поменућу сад што кажу свети Оци: “У сваком човеку бораве две животиње. Питома и крволочна животиња. Која ће да победи животиња у теби и у мени? Она коју ми хранимо. Ако хранимо питому, питома ће победити. Ако хранимо ону дивљу, она ће победити и ми ћемо подивљати”. У човеку често подивља, а он то не примећује. Зашто? Зато што му није мерило Христос, него је он сам себи мерило. Зато што му није мерило јеванђеље, него му је мерило нека наука коју је тамо, што кажу, на пазару покупио. То не значи да нам не треба наука. Треба. Али и та наука, ако је не усмеримо ка Христу, и ако та наука мени не помаже да откријем Христа што више у себи, онда је та наука на погибао. Онда ће ми само дати да се гордим, да причам: “Завршио сам, знам ово, знам оно”. Добро и треба, зато се и учимо, али треба да знамо од кога се учимо.

Споменућу нешто што сам читао као дете. Питали једног човека који је завршио све ондашње школе: “Ко ти је највише помогао да завршиш те школе, да дођеш до тог нивоа?” Знате шта је рекао? “Највише ми је помогло крило моје неписмене мајке”. Крило његове неписмене мајке. Она није била књишки писмена, али је живела у кротости, у правди, у љубави. Живела је хришћанским животом, јеванђелским животом. Она је држала то дете на крилу и говорила управо оно што је добро. То се у њему урезало. Он је тако савладао све препреке. Изучио је све школе, али никад није заборавио крило своје мајке. То је опет опомена свакој мајци, сваком родитељу, и телесним, и духовним родитељима, шта предају својој деци, биолошкој и духовној деци.

Свако од нас предаје нешто другоме. Треба да знамо шта. Да бисмо знали, треба да упознамо себе. Највећа је наука спознати себе унутра, а не себе да спознајем, па да облачим себе у неке обланде, што бисмо рекли, у неке спољашње ствари, већ да облачимо себе у доброти, у љубави, у слози.
И заиста, зато Господ каже: “Блажени кротки, јер ће бити помиловани”
Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у jеванђелским и хришћанским врлинама. Ниједну врлину не можемо остварити, ни научити, ни њоме живети, ако прво нисмо савладали врлину смирења. Лакше се некако боримо са гордошћу, јер гордост уздиже да се правимо бољим него што јесмо, да смо паметнији него што јесмо. Али смирење је темељ свих врлина. Зато Господу и у јеванђељу каже: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”.

Нека нам Господ, браћо и сестре, да да заиста живимо у кротости, у правди, да живимо у смирењу, али да се трудимо да остваримо те врлине. Неће врлина да се оствари у нама ако се ми не трудимо. Неће. Треба да се потрудимо. А како да се трудимо? Да појачамо веру. Да верујемо у Бога. Да имамо поверење у Бога. Да имамо поверење и у љубав. Хришћанско је да имамо поверење у сваког човека, без обзира какав је он човек. Немој то тебе да поколеба. Ти испуни своје. То што он јесте, то ће он да одговара, као што ћу и ја да одговарам за своје. Дакле, да се молимо Богу, а Бог је љубав. Бог је, браћо и сестре, свуда на сваком месту око нас, под условом да је Бог у нама”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић