ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ

У четвртак, 18. августа 2022. године, када наша црква прославља Светог мученика Евсигнија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у Старој цркви у Крагујевцу.

Епископу су саслуживали: протојереј Александар Борота, јереј Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић.

Епископ се, након прочитаног јеванђелског зачала обратио окупљеном народу и рекао :

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, свако од нас по свом расуђивању, по свом размишљању, доноси одлуку и просуђује о другом човеку. Не само што просуђује него и осуђује и што је још горе када о некоме нешто каже, једино се то сматра исправним. Ми често када судимо о другоме, мислимо да је то једини и прави суд. Оно што ми мислимо често сматрамо да је најисправније. Свети апостол Павле позива хришћане и каже „Не судите ништа пре времена док не дође Господ“. Ког времена? Оног времена када Господ поново дође да суди живима и мртвима и да да прави суд од постања света па све до краја. Овом поуком апостол Павле каже да завршни суд никако не припада људима, а ми смо толико убеђени у себе и сматрамо да је наш су једини исправан. Зашто ово Павле каже да последњи суд не припада људима? Управо зато што ни један човек не може да зна све што је потребно о другоме човеку. Још и зато што је у биће свакога човека у његов живот уткан сав род људски. А, ко то од људи може да сагледа целокупног човека? Ко то може да исправно оцени и процени и на основу тога искаже суд о човеку? Ми смо често пристрасни људи, на пример други човек учини неки грех исти као што сам ја учинио. Али када треба да изговорим суд о другоме тј. о том греху, бићу немилосрдан. А, када треба да оправдам себе онда ћу бити снисходљив. Оправдаћемо се пред својом савешћу разним разлозима. Када сам ја у питању узимам у обзир своје слабости, а када је други у питању, онда не узимам у обзир никакве слабости. Потребно је да другога осећамо као себе. Када је тужан, радостан, рањив, да све ово осећамо као своје. Управо је ово хришћанско. Суд о човеку, понављам, припада Богу. Отуда, једини истинити суд биће изречен управо на дан Свеопштег суда од стране Свевидећег и Свезнајућег Господа. Господ је срцезналац и Он нас боље познаје него ми сами себе. Он све зна, каква нам је душа, срце, биће, све. Зато ће Господ свима објавити тајне намере срца свакога човека. Све ће изнети на видело, све оно што је човек у животу чинио. Све што човек крије у себи последњег дана ће изаћи на видело и сви ће се уверити у праведност суда Божјега. У тим објавама неће ништа бити нити пристрасно нити неправедно. Свети апостол Павле овим речима хоће да нас поучи да правилно мислимо о човеку али и да мислимо и о Богочовеку. Да не прецењујемо човека и да не прецењујемо оно што је човечје. Ми толико умемо да одемо у крајност да човека можемо дизати до неба, а и обрнуто. Потребно је да људима не приписујемо оно што припада само Богу и да од човека не правимо идола. Да не очекујемо од људи оно што само Бог може дати. Бог нам је послао све. Зато Павле каже „шта се хвалиш да ниси примио када си све примио“. Бог нам је дао цркву, покајање, слободу и да је користимо да бисмо се опредељивали како мислимо да је исправно. Онај човек који у животу примењује јеванђелске речи, „што не желиш себи немој ни другима“, тај може правилно процењивати о другоме. Када бисмо се овога држали, где би нам био крај. Оставимо просуђивање и расуђивање, не узимајмо суд Божји у своје руке, јер ако тако чинимо онда Бога не признајемо за праведног Судију него узимамо ми ту улогу. Бог може узвисити човека и човек се може узвисити само Богом. Бог је дао човеку и да лечи и да васкрсава зато чувајмо оно што смо од Бога примили, а од Њега смо све примили.

Потребно је да се трудимо у животу и да држимо речи Христове, „не суди да ти се не суди, каквим судом судите онаквим ће вам се и судити и каквом мером мерите, онаквом ће вам се и мерити“. Треба нам молитва и правилно расуђивање, а ни молитве, дела и мисли нема без помоћи Божје. Зато човек увек треба да тражи од Бога просветљење разума али човек који је обузет гордошћу и сујетом не прихвата да му је разум замућен. Треба преиспитивати себе Богом и јеванђељем да бисмо знали где се наш разум и наше биће налази“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец