Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља епископ се обартио окупљеном народу речима:

“Христос васкрсе, драга браћо и сестре. Срећан данашњи празник свете браће Ћирила и Методија просветитеља словенских народа.

Ништа не бива без промисла Божијега, тако је и промисао Божији довео свету браћу у словенске земље да крштавају Словене, да преводе Јеванђеље, Апостол и све богослужбене књиге које су потребне за службу.

Све бива у своје време, као што каже апостол Павле “има време кад се гради, има време кад се разваљује, има време кад се пева, има време кад се кука”. И додаје и каже да је најбоље кад све бива у своје време. Ми људи често хоћемо да мењамо време, хоћемо све да мењамо, али себе тешко мењамо. Ако смо нешто наумили онда идемо и кроз зид, али се то све освети ономе који неће да слуша и који неће да се поучава.

Света браћа су проповедали, преводили и учили, поучавали речима и делима, вером. Зато што је словенски народ видео да је то дело Божије, а не њихово, зато је народ то и примао. Ми треба да заблагодаримо Богу што нам је послао ову браћу из Солуна који су дошли да просвете словенске народе. Треба и њима да се помолимо да нам помогну да се одржимо као људи и као хришћани, да се сачувамо од невоља, да уклонимо од разних мука које нас сналазе у животу. Зато нам је Бог дао светитеље, да се они моле за нас пред Богом, али и да се угледамо на њихове животе и да се потрудимо да следујемо њихове примере. Хришћанин ће следити примере светитеља у колико заиста на првом месту има Бога и задобијање Царства Небеског. Кад човек схвати да му је Бог све у животу, онда ће схватити да му је потребан и онај други који је поред њега и онда ћемо у том окружењу спасавати себе, али и оне који нас окружују, а када не спасавамо себе, упропашћавамо и оне око нас.

Људи често мисле да би им боље било на неком другом месту, да би се боље показали и исказали. Место не освећује човека него човек освећује место. Дух Свети и Црква нас постављају на место и ако се не одрекнемо себе падамо у пропаст.

Ова браћа су била светиљке словенском народу. Господ каже: “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји”...и додаје и каже “нити се пали светиљка и ставља под суд него се ставља на свећљак да светли свима у кући”. Е то је наша дужност хришћанска, да светлимо својим животом како бисмо кроз то наше осветљење, помогнуто Духом Светим, помогли да и други буду осветљени. Ако се ми не трудимо да изађемо из таме нашег окружења и не изађемо из себе онда нећемо дозволити да светлост Христова уђе у нас него мислимо да ми светлимо собом. Апостоли и светитељи су свтлели, васкрсавали мртве и здравље враћали болеснима Духом Светим који је пребивао у њима. Најстаршније је стање када ми мислимо да смо довољни сами себи и да сам ја тај шраф око кога се врти цео свет. Исто тако је страшно стање када помислимо да ми никоме не припадамо и да нама нико не припада. Старшно је и када злоупотребимо Дар Божији. Такав човек је незахвалан и незадовољан, а такав је јер је себе испунио собом, а не Богом, Црквом и Светим Јеванђељем. Све ово значи да ми треба у мраку духовном и мраку овога света, који у злу лежи, да светлимо просвећењем и освећењем које смо задобили на крштењу. Када нас је Бог створио Он је упалио свећу, а од нас зависи да ли ћемо одржати тај пламичак или ћемо га својом немарношћу угасити. Треба да светлимо речима кад је време, а делима у свако време. Да сведочимо јеванђелску истину, а не лаж, а та истина је истина Сина Божијега. Како ћемо сведочити Сина Божијега ако Он није у нама? То треба да проверавамо стално, своје срце, ум и целог себе, да видимо ко је у нама. Или Бог љубави који спаја људе или ђаво који раздваја људе. Данас се толико људи раздваја у животу и у браку и увек је други крив.

Светлост је чистота и у њој треба да живимо, а кад год грешимо ми се упрљамо. Будимо свесни и признајмо да смо се упрљали и укаљали и затражимо средство да се очистимо духовно. То је исто као када се упрљамо физички па тражимо сапун да се очистимо. Тако исто у Цркви Божијој постоје средства за чишћење душе и тела и ума и срца. То средство ће узети онај који има смирења и вере и који ће послушати које средство за шта треба да узме. Црква је препуна благодати и средстава за чишћење и они се узимају по благодати и благослову. Зато у наша срца треба да сместимо онога који је најчистији, а то је Бог. Отуда је светлост божанска добро доживљено и доживљавано човеком. Светлост душе и тела јесте јеванђелски програм нашег живота.

Хришћани су још у Антиохији названи светима и сваки хришћанин је потенцијални светитељ. И они нису сигурно били без греха, али су имали свест шта је грех и њега су се клонили и чистили се и чинили добро. Наш позив је светлост и зато смо створени, да будемо свети. Када упражњавамо врлине које су нам дате благодаћу Божијом ми постепено задобијамо светост. То не бива одједанпут, без труда, подвига, молитве, послушности, Јеванђеља и Цркве. Ми се постепено освећујемо када освећујемо своје мисли, јер од њих све почиње. Ако њих не сасечемо не можемо даље да идемо. После мисли ту су дела. Дела наша треба да нас освећују и да чувамо светлост Христову коју смо задобили. Бог нам је дао разум да разликујемо добро од зла. Ту је често камен спотицања јер не знамо да разликујемо та два. Гордост нам помути разум па не видимо јасно и не разликујемо добро од зла. Ако желимо да се очистимо и оперемо треба да тражимо благодат Божију да нас крепи.

Светост је супротно стање од грешности, греховности. Светост се постиже постепено живећи у Благодати Божијој, руководећи се Духом Светим и освећивањем себе светим врлинама. Божанска љубав воли свакога подједнако, и грешног и праведног, и она нам је стално близу. Бог онда од нас тражи да на Његову љубав одговоримо нашом, човечанском љубављу.

Ни једно добро дело које ми учинимо у нашем животу неће да пропадне, али исто тако ни једно лоше дело неће остати некажњено. Зато су прави хришћани пример и друге треба да побуђују на свети живот, да врате свет тамо где је створен, а створен је да буде Рај. Човек је скренуо поглед са Бога и тако је свет престао да буде Рај и претворио се у пакао. Зато је Литургија препород овога света да га препородимо у Рај. Не може свет постати Рај ако ми у себи немамо тај Рај Божији. Страшно је кад човек почне да измишља, а неће да послуша оно што Христос и Црква говоре. Зато опет да се помолимо Богу и светој браћи да нам помогну да се просвећујемо и освећујемо, јер тога никако довољно. Човек треба да постави идеал далеко од себе, да се труди, да пада,а ли и да устаје и да оствари светост живота. Ми се освећујемо сваки пут када примамо светињу у себе када примамо Свете Тајне и свете врлине, када примамо Господа кроз Свето Причешће.

Живи били и Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број пристуних верника се причестио Светим Телом и Крвљу васкрслог Господа.
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је уприличио јеромонах Нектарије, настојатељ манастира Саринца.

Јереј Горан Јовановић