ОПЕЛО СХИ-МОНАХА ЈОВАНА, САБРАТА МАНАСТИРА ЈОШАНИЦА КОД ЈАГОДИНЕ

ОПЕЛО СХИ-МОНАХА ЈОВАНА, САБРАТА МАНАСТИРА ЈОШАНИЦА КОД ЈАГОДИНЕ

У понедељак 9/26 октобра, на дан када наша Света Црква молитвено прослваља Светог апостола и еванђелисту Јована Богослова, мирно се у Господу упокојио схи-монах Јован, сабрат манастира Јошаница код Јагодине.

Отац Јован рођен је 25. августа 1934. године у селу Радошево код Ариље у вишедетној породици Добривоја и Милене Матијевић.

После завршеног школе, одмах се запослио, оженио и отишао на одслужење војног рока. Имао је троје деце: Добривоја, Милицу и Александра. Радни век је провео у Београду и већим делом у Немачкој. У својој 72. години живот долази у манастир Јошаница, где је 24. новембра 2007. године замонашен по чину Мале схима, а 2. фебруара 2019. по чину Велике схиме.

Монашко опело уз молитвено учешће и присуство бројног свештенства, монаштва из манастира: Светог Стефана код Врања, Тумана, Радошина, Благовештења, Никоља Рудничког, Грнчарице, Дивостина, Ралетинца, Пиносаве, Саринца и Светог Пајсија, родбине и верујућих, новопредстављеном схи-монаху Јовану служио је, у четвртак 12./29. октобра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.

Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Владика Јован је изрекао беседу:

У Име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Часно свештенство, преподобно монаштво, драга родбино нашег оца Јована, драга браћо и сестре!

Пре три дана затворила се овоземаљска књига нашег оца Јована, али у исто време отворила се она небеска књига. Она књига за коју је сам Спаситељ рекао апостолима кад су му рекли: „Господе,“ каже, „у Твоје Име и демони нам се покоравају.“ А Христос им каже: „Немојте се толико томе радовати што вам се у Име Моје и демони покоравају, него,“ каже, „радујте се што су имена ваша написана у Књизи Живота.“ И заиста познавајући оца Јована знам, верујем да је његово име заиста записано у Књизи Живота. Односно да је он својим животом овде на земљи, својом вером у Бога, надом у Бога, вером у бесмртни и вечни живот, сам уствари записао своје име у Књизи живота, то јесте у Књизи вечности у Царству Небеском. Ми верујемо у Христа, браћо и сестре, ми верујемо у радост победе над смрћу, ми верујемо у тријумф живота над смрћу али у Христу и са Христом. Он је тај кроз кога верујући човек, живећи овде Христом, и у заповестима Његовим кроз Њега види и сада, или осећа боље речено, тај вечни живот, тај непролазни живот у Царству Небеском. Христос је заправо, браћо и сестре, носилац бесмртности, носилац вечног живота, дародавац тог вечног живота и свима нама који верујемо у Њега. Ето, шта добијамо од вере, браћо и сестре? - Добијамо вечни живот. А шта губимо кад губимо веру? – Губимо и вечни живот, губимо онај вечни живот који се састоји у живљењу, односно у гледању Лица Божијег. Лишавамо се радости божанске, лишавамо се свега онога што је Господ учинио ради нас и ради нашег спасења. Ето, понављам, шта нам значи вера. А она нам значи, браћо и сестре, да вером усељавамо Бога у себе. И како каже апостол Павле: „Вером ходимо а не знањем!“ Људско знање је површинско знање, ма колико оно било дубоко. И уствари, знање које човека не приводи Богу и које му не даје бесмртност, то знање, браћо и сестре, је уствари погибао за човека. Зато каже апостол Павле да знање надима, а љубав изграђује. Погледајте, браћо и сестре, куд да лутамо? Шта да тражимо друго знање? Шта да се мучимо: „Да ли сам на овом путу? Да ли је мој пут прави?“ Па погледај у Еванђеље, завири у Еванђеље. Огледај се у Еванђељу. Али слушај Еванђеље и твори Еванђеље колко ти је могуће. Па ће ти све бити јасно. Не само овде у овоме свету него и у ономе. Истина, и овај и онај свет су тајна велика. И човек је тајна, браћо и сестре. И у ту тајну не можемо да завиримо а још виче не можемо да је одгонетнемо без Бога и без вере. Е том и таквом вером задојен је наш отац Јован још у дому својих родитеља. И са таквом вером он је почео да корача и да живи целим својим земаљским животом који му нимало није био лак. Колика је његова вера била у Бога исто толика је била и вера његова у загробни живот. Знао је он, рекох, научио је од својих родитељада је овај живот привремен, да је овај живот кратак, али врло значајан за нас, браћо и сестре. Значајан. Бог нас је послао у овај свет да живећи овде праведно, еванђелски, по заповестима задобијемо Царство Небеско. И оно се овде започиње, да се задобија. Али се остварује у вечности пред Богом. Зато не смемо да занемаримо ни овај живот, али треба да знамо шта треба дати овом животу, а шта треба дати за онај живот горе. Дакле, браћо и сестре, отац Јован је у свом животу испунио ону Христову заповест да цару да царево а да Богу да Божије. И када је дао цару царево, када је дао све оно што је требало да да овоме свету и када је дао својим милим и драгим, својој деци, оно што је дужан био као родитељ да да, он је, браћо и сестре, одлучио и Богу да да оно што треба. А шта Богу треба? – Наше ништа, али ми Богу требамо, браћо и сестре, ми Богу требамо. И зато треба себе да предамо Богу. Зато чујемо на сваком богослужењу оне речи: „само себе и једни друге и сав свој живот Христу Богу предајмо.“ А човек или предаје свој живот Богу или предаје себи, своме самољубљу,својој гордости, својој себичности или заиста предаје свој живот у руке Онога који га је саздао. Дакле, он је целога себе предао Богу и зато је кад је све то испунио одлучио да дође у манастир да се преда послушности. Да знате, старим људима није лако предати се послушности. Али се он истински предао послушности. Он се предао послушности, он се предао посту, он се предао молитви и тако да као монах побожно, долично поживи у овоме манастиру и да овде мирно преда совју душу Господу Кога је целог свог живота носио у себи. Живећи у овом манастиру и са братијом како су ми игуман и братија говорили, он се трудио да испуни, у границама својих моћи наравно, монашке завете. Очувавши веру, завршивши трку свог живота, и ево сада га ми испраћамо да тело предамо овде где су његове власи земљи и да ова земља манастирска чува његово тело до свеопштег васкрсења, а ми кроз нашу молитву и кроз овај чин опела, ми уствари испраћамо његову душу у наручје Божије. Све оно што може да прати његову душу до наручја Божијега, јесте наша молитва, браћо и сестре, јесу наша добра дела, јесу све оно што чинимо за његову душу уствари ми чинимо за своју душу. То треба да знамо, драги моји. Дакле, душу његову испраћамо и верујемо да Господ раширених руку прихвата је. Кад сам рекао да се он овде трудио да испуни монашке завете, и данас ми одзвањају његове речи кад сам га монашио, кад ми је казао: „Владико и земљаче, хоћу ли моћи ја то да испуним?“ Он је тада, још тада већ страховао да ли ће испунити. Имао је страха, али страха Божијега. И тај страх Божији му је помогао да испуни оно што је могао да испуни. Оца Јована, односно Радојка, упознао сам у цркви Светог Саве у Берлину кад ме је Црква послала неким послом тамо и опростите што ћу мало то своје рећи. Кад сам служио литургију и кад сам се окренуо да кажем: „Мир свима“, тамо у подножју цркве погледах једно благообразног човека са брадом, са косом, погледавши га укочио сам се, такорећи. Зашто? – Зато што је невероватно личио на мога оца. Све време сам размишљао: „Господе, јел могуће да се мој отац појави на литургији?“ Литургија тече, долази време причешћа, он смирено прилази да га причестим и каза своје име – Радојко. Верујте ми, а мој се отац звао Радојко, верујте ми умало нисам путир испусти из руку. Завршила се литургија, изашли смо из цркве, он прилази и тражи благослов, и каже: „Владико и земљаче, знаш ли ти да ја носим име твога оца; да су мој отац и мајка мени дали име по твом оцу?“ И добро се сећам кад је дошао код мене у Крагујевац да разговарамо о његовом доласку у манастир, па кад смо разговарали шта је монаштво и тд, па га приупитах: „Како ти је молитвено правило, брате Радојко?“ Кад је он мени рекао које он молитвено правило испуњава, застидео сам се. Верујте ми застидео сам се. Отишао је у своју келију а мене је копкало, искрено да вам кажем, после једно два саста, требало је још нешто да га питам бојећи се да не заборавим. Јер ја сам као дете отишао из села па сам заборавио што-шта. Кад ја отворим његову келију у Крагујевцу, а он на коленима, сав у сузама се моли Богу. И кад сам видео то смирење, рекао сам: „Примам те, бирај где хоћеш“, и онда је дошао овде у манастир Јошаницу. Да, браћо и сестре, то је укратко био његов пут и жеља да дође у манастир, и Богу хвала – жеља му се остварила да у манастиру и умре, али као монах Јован и још као великосхимник. А кад сам га монашио у велику схиму, опет ће ми рећи: „Па ти“, каже, „натовари још веће бреме на мене.“ Ја му кажем: „Помоћи ће ти Онај који ти је помогао да до сада носиш.“ „Е“, каже, „али су моје снаге сада слабије“, каже, „владико.“ „Али“, рекох, „моћ је у Бога.“ Каже: „Тако је“, и у радости је поскочио. Верујте ми да је живео у вери, и живео је вером. Дакле, браћо и сестре, давно је речено: „Добра смрт - смрт у покајању“. Отуда Свети Оци једнодушно веле да је покајање које доноси плодове главни услов хришћанског живота, према томе и смрт у покајању је добра смрт, колико се уопште може говорити о смрти у позитивном смислу. Јер смрт сама по себи није својствена човеку. Смрт је уљез у човеку. Смрт је дошла као последица пада човековог у грех. Смрт је дошла као последица непослушања човека према Богу. Зато се и каже: „Плата за грех јесте смрт“. Али, Бог који је пролио крв своју за нас, браћо и сестре, Он није могао да дозволи да човек умре, мислим на духовну смрт. Није могао. Него је дошао, преживео све оно што је преживео, све оно што су му људи чинили, а Он дошао из љубави да човека спасе, а људи Га на крст прикивали. Погледајте ту размеру љубави и мржње. Погледајте, браћо и сестре, докле мржња може да дотера човека – да зло чини а мисли да чини добро. Дакле смрт у стању помирења са Богом и људима, смрт у стању покајне скрушености и смирености срца, то је несумњиво она смрт коју је могуће назвати добром смрћу. И ја верујем да се отац Јован припремао за овај дан, за смрт, за сусрет. По речима Господњим: „У чему те нађох, у томе ћу ти судити“. То је оно што треба стално да имамо на уму. И заиста треба да размишљамо, браћо и сестре, јер ми не знамо кад ће смрт доћи. Да ли ће нам доћи у сто година, у деведесет, у осамдесет, у педесет, у десет, у двадесет – ми не знамо. Али зато смо дужни да стражимо – да нас Господ не нађе успаване, заспане. Него да нас нађе будне да се припремамо за Царство Небеско. Верујем да је нашег оца Јована смрт затекла у вери и покајању. И да радосно иде пред Господа свога. И на њега се заиста могу односити ове речи које смо данас овде певали: „Блажен је пут којим идеш, душо, јер ти је данас припремљено место покоја“. Ооо, браћо и сестре, како су дивне и слатке ове речи. Али треба да се потрудимо да их чујемо и да се заиста обрадујемо. Дакле, браћо и сестре, ове речи мислим да можемо у потпуности да применимо на нашег оца Јована кога испраћамо на вечни пут у Царство Небеско, за којим је он толико жудео, коме је он следио читав свој живот, коме се определио да служи. Да, величина у Цркви, браћо и сестре, не мери се ни по чиновима ни по звању, ни по положајима ни по богатству, величина у Цркви се мери по служењу. Колико смо спремни да послужимо Богу за своје спасење и колико смо спремни, браћо и сестре, да послужимо једни другима. Отац Јован је храбро носио свој крст који му је одредио Господ наш Исус Христос, а Господ, браћо и сестре, свакоме човеку даје другачије крстове, даје му крст према његовим моћима, према којима може крст да носи. Бог не товари на нас оно што ми не можемо да носимо. Често нам се пута у животу чини кад нас снађу неко невоље, беде, да кажемо: „Не могу ово да издржим“. Ма можеш! Знај да ти није Бог ни искушење дао, ни муку, ни бол, ни тугу, ни патњу да не можеш да издржиш, него ти је дао да се увериш да Бог помаже свакоме да носи свој крст. Крст оца Јована, као што рекох, нимало није био лак, браћо и сестре, али он је схватио тајну крста – то је најважније. Он је схватио тајну крста, схватио је да сва страдања кроз која је прошао, као што сви ми пролазимо на различите начине, браћо и сестре, он је то све посматрао кроз веру и кроз оне дивне речи Светих Отаца и Светог апостола Павла који каже да је све у овоме животу сматрао трице и кучине – наиђе и прође. Али је веровао да после тих трица и кучина, како каже апостол Павле, долази она права радост, радост у животу са Господм Христом. Ми се молимо Богу за његово спасење и верујемо да он већ сада убира плодове свога монашког и хришћанског живота. Иако је у одмаклим годинама дошао у манастир, верујте ми, ја сам у њему гледао пример хришћанског живота. Хвала вама свима који сте данас дошли да се молитвено помолимо Богу за његову душу, да га нашим молитвама, као што рекох, испратимо пред Лице Божије. То је за њега сада најважније. Али хвала и братији која је заиста неговала и пазила оца Јована кроз све време овог његовог живљења а посебно у његовој болести. И кад је био везан за кревет, и кад сам одлазио у његову келију, верујте, била је чистија него моја келија. Значи да су га волели, али они су га волели зато што је он њих волео, браћо и сестре. Он је био саткан од љубави, саткан од вере, волео је свакога човека, и зато је био омиљен човек и тамо кад је живео у свету и шта је радио, омиљен је био, па је, ето, омиљен био и у нашем монаштву.

Нека му је вечан спомен међу нама, нека му Господ подари Царство Небеско и нека му је вечан спомен.

Бог да му душу прости!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Од схи-монаха Јована су се затим опростили Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, бртство манастира, свештенство, монаштво, родбина и присутни народ, након чега је схи-монах Јован сахрањен на манастирском гробљу.

За све присутне братство манастира је уприличило трпезу љубави за покој душе схи-монаха Јована.

Вечни му спомен!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ!