ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ У ЈЕЛОВИКУ КОД АРАНЂЕЛОВЦА, ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА ПАРОХИЈСКОГ ДОМА И ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ

ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ У ЈЕЛОВИКУ КОД АРАНЂЕЛОВЦА, ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА ПАРОХИЈСКОГ ДОМА И ЛИТУРГИЈСКО КРШТЕЊЕ

На дан када наша Света Црква прославља успомену на Светог апостола Тому, на дан када црква у селу Јеловик код Аранђеловца посвећена овом дивном светитељу прославља свој јубилеј од 150 година, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у том храму служио Свету Архијерејску Литургију. Епископ Јован је пре почетка Свете Литургије освештао темеље на којима ће бити сазидан нови парохијски дом.

Епископу Јовану су на Светој Литургији саслуживали: Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Милован Ранковић, протонамесник Милош Митровић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић. Својим појањем су ово Литургијско сабрање увеличали „Србски Православни појци“ из Београда.

У току Свете Литургије, Епископ Јован је крстио ћерку јереја Марка Петровића, пароха јеловичког и тиме је присајединио са стадом Христовим.

Епископ је верницима честитао храмовну славу а потом их поучио својом беседом:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре срећан празник Светог апостола Томе, срећна слава овога храма, ове цркве која је посвећена Светом апостолу Томи. Данас ми прослављамо храмову славу, данас ми прослављамо 150- ту славу овога храма. И благодат Духа Светога, благодат Божја нас је сабрала браћо и сестре да као што је данас нас, као што је раније сабирала наше свете претке пуних 150 година, да прво из љубави према Богу и вере у Бога и вере у људе саграде овај храм, да у њега долазе да се Богу моле, да се мире са Богом и једни са другима. Да се овде браћо и сестре исповедају, да се причешћују, да овде у овоме храму у овој цркви пред невидљивим али свуда присутним Богом кажу и оне најтананије тајне што су имали у својој души, у своме уму. Тајне које нису хтели да открију и најближима својим али су осећали да је Бог према њима најближи, зато су све то овде исповедали. Све то овде браћо и сестре исказивали, сви су они за ових 150 година као и ви надам се долазили овде да поделе са Богом и једни са другима радост у Богу, а да поделите и тугу јер је то својствено сваком човеку да има и радост и тугу у своме животу. И ето кажем ми смо се данас овде сабрали да служимо Божанствену Литургију. Да служимо Божанствену Литургију као тајну Царства Небескога, а Литургија је предукус Царстава Божијег. Зато треба то да имамо стално на уму браћо и сестре кад долазимо на Литургију да је ту присутно Царство Небеско, да је ту присутно цело небо да је присутан Бог са свима светима, да се на тој Литургији увек јавља Бог и да је Литургија у ствари Богојављење, дакле браћо и сестре кажем Литургија је тајна Царства Небескога као тајна присуства Божијега међу нама као тајна спасења и тајна наше вере. Јер ако нисмо на овој земаљској Божанственој Литургији, неће нас бити ни горе оној небеској, јер са овом Литургијом учествујући у овој небеској Литургији, а учествовање је сасвим другачије од присуствовања. Учествовање на Литургији значи браћо и сестре доћи припремити се духовно и телесно за свету Литургију, доћи и причестити се, сјединити се са Богом, е то је право учешће наше у Литургији. И зато и Свети Оци кажу Литургија се служи тамо где има причесника, где се људи причешћују, тамо где нема причесника не треба ни да постоји Литургија, а колики је значај свете Литургије браћо и сестре то нам најбоље потврђују Свети Оци када кажу, то су казали да ће овај свет постојати све дотле док се у њему служи Света Литургија. Доћи на Литургију значи узети благослов Божији браћо и сестре и тај благослов пренети на домове. И сад замислите чега се хришћанин лишава кад не долази на Божанствену Литургију, има ли ишта прече за човека него царства небеског по речима Господњим који каже: „Иштите најпре Царства Божјега и правде Његове, а све ће вам се друго додати“, ето видите чега се човек лишава кад није на Божанственој Литургији. Дакле служење свету Литургију ми браћо и сестре шта ми то радимо, ми Литургију служимо у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, а то јесте у спомен свега онога што је Господ учинио за нас, за наше спасење. Он је све учинио, жртвовао себе за нас. Пазите браћо и сестре, Бог је са собом санео љубав. И ту љубав је показао управо што се жртвовао за род људски, а род људски уместо да му узврати љубав на љубав шта му је урадио, чиме му је узвратио, тиме што је Бога приковао на крст. Е сад погледајмо браћо и сестре докле може да иде то безумље људско. Да Бога, да се усуди да Бога разапне, није могао неверујући народ, народ без љубави Божанске да поднесу ту Божанску љубав, нису могли да поднесу Христа него су мислили, убићемо Христа па ћемо ми царовати и овоме и ономе свету. Браћо и сестре служећи свету Литургију ми благодаримо Богу за сва добра која нам даје, а Бог нам верујте ми браћо и сестре даје много више него што ми заслужујемо. Иако имамо и таквих људи који мисле да заслужују много више много боље, зато човек каже ја сам више заслужио, можда је то по твојој мери, али мера Божанска је другачија, можда је то по твојој логици али је логика Божија сасвим другачија. Тако ћемо и понављам чути како човек каже: „Ама ја сам много више заслужио да будем на том и том нивоу, на том и том степену, на том и том знању, звању, чину“ и не знам шта. Као што и ми свештеници кажемо па ја сам заслужио бољу парохију, или Владика је заслужио бољу епархију. Све док чезнемо за тиме да будемо на бољем месту нећемо га добити, него кад се смиримо, кад се молимо и кад тражимо оно што је нама на спасење, е тада ће Бог пројавити преко овога или онога и добићемо и боље мести али за то боље треба да заслужимо браћо и сестре. Не можемо да заслужимо боље место, а да ништа се не трудимо, оно како каже народна пословица: „Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи“ него треба да се жртвујемо, као што се Господ жртвовао за нас, али та жртва треба да буде љубавна жртва, жртва из љубави, а не зато што мора, што ми неко реко да треба да се жртвујем. Љубав је та огромна сила браћо и сестре. Божанска љубав, она је таква сила да она покреће човека као што га и вера покреће. Она му не да да се успава, она га држи стално будним. Она га чини стално радосним па без обзира шта га у животу снашло, јер Бог је у њему. А кад је Бог у човеку онда је и Божија љубав у човеку. Дакле браћо и сестре у томе се огледа управо та милост и љубав Божја јер како каже Јеванђеље да: „Бог заволе пре нас него што ми заволесмо Њега“. Зна Бог да смо се ти и ја родили у ово време и пре него што смо се родили, и ко ће се родити у своје време, све то Бог зна, али Бог воли човека браћо и сестре, и зато је човек позван да воли Бога да би преко Бога волео и другога. Љубав наша, ова чулна љубав без оне Божанске љубави није ништа, она је од данас до сутра. Она избледи а Божанска љубав никад не избледи. Зато је и речено у Светом Писму да ће у своје време нестати и вере нестати и наде али једимо што ће остати у вечности то је љубав. А ту љубав браћо и сестре Бог је даровао нама дарујући себе. А да би човек себе благодарио Богу не треба да верује у Бога, не да само верује у Бога него да верује Богу браћо и сестре. Да верује Богу и да се моли њему и да буде истрајам и у молитви да буде истрајан у вери, да буде истрајан у свим хришћанским врлинама, а не да ми мислимо мало сам неку врлину усавршио па мислим да ми је то довољно. Не браћо и сестре. Човек је призван на стално усавршавање и ко се усавршава онај који има веру у себи, онај који је будан да тако кажем, а вера буди човека, а невера га успављује. Вера га чини храбрим али не храбрим да се свађа са другима и да се надмеће са другима него да чини храбрим да и другога прихвати као себе. Браћо и сестре зато је и речено ко прилази Богу он треба да верује у Бога и да Бог награђује онога ко верује у Њега. Али ја зато важно да ми преиспитамо своју веру. Да је преиспитамо, чиме ћемо је преиспитати најбоље, Јеванђељем, Црквом, Светим Оцима, дакле браћо и сестре овај храм као што рекох он је сазидан из вере у Бога и љубави према Богу и овај храм посвећен апостолу Томи и овај храм је сведок многих догађаја који су се десили овој парохији у овим окружењима браћо и сестре. Он је сведок срећних и радосних догађаја. Он је храм у коме се чинодејствовало и чинодејствује и ако да Бог чинодејствоваће се до краја света и века, које си се десили овде да ли путем крштења, да ли венчања, да ли исповедања, да ли причешћа, да ли и оним тужним моментима када опевавамо друге, све је то овај храм сведок браћо и сестре. Е кад би ови зидови знали да причају о том људским тајнама који су људи овде за ових 150 година управо дошли да кажу пред невидљивим али свуда присутном Богу како би ови зидови можда нас и посрамили када би нам казали каква је вера била наших светих предака. Како су они хрлили у храм да се сретну са Богом преко Светог Причешћа, али да се сретни и једни са другим. А данас нам је то и те као потребно када смо подељени када смо раздељени, кад смо завађени кад просто не желимо да видимо некога поред себе. Ми треба управо да дођемо у храм да се ту исповедимо браћо и сестре и да ту осетимо заједницу Бога и људи. А она се најбоље осећа кроз Свету Тајну Причешћа односно кроз Свету Литургију. И ето рекох и понављам овај храм је и данас сведок и ваше вере и ваше побожности и ваше ревности доласка у храм и овај ће храм онима пре вас и вама и нама и свима бити сведок кад одемо пред лице Божије, кад променимо овај свет браћо и сестре а то је неминовно да ћемо га једнога дана променити, овај ће храм бити сведок пред Богом, јесмо ли били црквени људи, јесмо ли живели Црквом, или нам је Црква била нешто споредно. Она ће нам сведочити о нашој вери о нашој побожности браћо и сестре. Имамо данас, чули смо ову Јеванђелску слику, у којој Господ после свог васкрсења долази код апостола и то улази кроз затворена врата. Зашто су била затворена врата, па после распећа Христовога, апостоли су уплашени. Немају више Христа међу собом, немају Онога на кога треба да се ослоне, да ставе главу, да затраже милост, да искажу потребу, а они који су Христа гонили и убили они и даље траже да убијању Његове наследнике, односно Његове следбенике, и кажу да су се били закључали од страха ради јудејскога. А страх је опасна болест браћо и сестре, једно опасно стање које може да изазове ужасне потресе и у души и у срцу и убићу целом човековом. И тако уплашеном човеку шта је најпотребније, па да му неко каже да буде миран. И управо Господ кроз та затворена врата, Бог је свемоћан, свесилан, улази и каже уплашенима: „Мир вам“, он улази и каже им „Мир вам“, и тиме апостоли збуњени, зачуђени виде Христа. Виде Христа браћо и сестре и управо Христос се јавља ученицима доносећи им оно што је основно, оно што је базично, што је Његова суштина, не само порука Његова, Његов суштински дар, а то је дар мира, дар љубави, то је мир браћо и сестре подсећајући да он мир свој нама даје. И зато ако немамо мира Божијега у себи нећемо имати никаквог мира. Погледајте човек кад се нешто узбуди односно када му неко нешто каже он се сав узруја што му је указао на грешку његову он се узруја хоће да пукне, зашто, па нема мира Божијега. Има можда онај свој неки мир који сад је мир сутра је немир, или не сутра, него после неколико минута је немир. Али само тај Божански мир који је Господ дао својим ученицима он тај мир даје и нама, е само треба браћи и сестре да се ми помиримо са Богом и са собом и са једни са другима, ако хоћемо да имамо мир Божји у себи. Дакле браћо и сестре ако нема мира Божијега, мира као дара од Бога, биће нам узалудан сваки труд који улажемо у своме животу па било то за ово или за оно. Да би тај мир постојао наша реалност да би постао наш мир и да би се из нас ширио и успостављао око нас, неопходно је да имамо управо ту живу веру. Живу веру браћо и сестре, веру која није маловерје, веруј која није сујеверје, веру ону јаку Јеванђелску браћо и сестре, веру у реч Христову, да нас Он неће оставити. Он је рекао нећу вас оставити при свом Вазнесењу, и Бог неће да остави човека, јер Бог хоће да се сви људи спасу само је питање шта човек поставља. А када би вас неко питао јел би ти оставио мене Јоване Бога ја бих рекао не, али ако бих погледао своја недела онда би се уверио уствари да ја остављам Бога. Е то је питање и проблем што ми никако не преиспитујемо себе. Волимо што кажу да погледамо у комшијски лонац али да не завирујемо у свој лонац. Волимо да завримо у срце другога, али да уђемо у своје срце, е то мало теже зато што ћу у њему да видим свашта. Зато ћу га затворити, зато сам га затворио да у њега не може да уђе Бог, зашто, зато што немам љубави према Богу, зато што немам вере у Бога. А да имам љубав према Богу и човеку и кад имам веру онда отварам своје срце, а срце је како кажу Свети Оци браћо и сестре безобални океан, нема обале. Кад је Бог у нашем срцу, кад Бога сместимо у то наше мало срце, који је несместив, које је веће од васељене, онда можемо да наместимо и целу васељену сав род људски, таква је та љубав Божија браћо и сетре. Дакле, том приликом кад је све се то догодило, кад је Христос ушао у ту затворену собу, Тома апостол као што чусмо каже није видео то, и апостоли му говоре да су видели Христа, а он исказује сумњу, он исказује браћо и сестре сумњу у речи апостола и да је Господ дошао и да им је дао мир. А он каже док не видим ране на рукама Његовим, и док не ставим руку на раме Његово нећу веровати каже Тома. Поставља се питање, како то апостол Тома био са Христом. Па како сви друго повероваше, додуше они су видели, јер је Господ ушао као што рекох, како то да он не верује, али ништа не бива без промисла Божијег. И то неверовање Томе како кажу свети оци браћо и сестре уверило је и данас уверава милионе и милионе људи. И то нам говори да не треба све да гледамо чулно, да не треба све да опипамо рукама па да имамо веру, него треба да отворимо те духовне очи. Да би духовним очима и једино духовним очима браћо и сестре ми можемо да видимо Бога. А да би видели Бога морамо Га имати у своме срцу, а да би Бог био у нашем срцу шта каже Јеванђеље треба да имамо чисто срце. „Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети“, они Бога гледају браћо и сестре, дакле треба нам вера. У Васкрсење Христово, а темељ наше вере је управо Васкрсење Христово браћо и сестре, на чему почива целокупно хришћанство. Ако ми не верујемо у загробни живот, ако не верујемо у Васкрсење Христово и у своје Васкрсење ништа нам неће помоћи ова наша вера коју говоримо да је имамо. Јер наша је вера, вера у живот вечни. Вера да нас је Бог створио не за смртност него за бесмртност. Да нас је Бог створио не за привременост него за вечност браћо и сестре. Дакле ниједан догађај из живота Христовога није детаљније описан као што је Васкрсење Христово. Јер су сами апостоли рекли: „Оно што очи наше видеше, оно што руке наше опипаше, тога Господара ми проповедамо“. Шта ћеш ти више, шта тражиш већу веру него што су имали апостоли него што су имали Свети Оци, али човек траћи веру зато што веру коју имамо претвара у дела. Не живи по тој вери него живи по некој другој вери оној вери која браћо и сестре у страви не спасава. Тако да ово Томино неверовање је у ствари веровање, јер нас је оно утврдило да мало и сами се потрудимо браћо и сестре да имамо тај духовни вид, да имамо ту духовну унутрашњу снагу и вољу и жељу да се сретнемо са Христом. Али треба нам вера. Но браћо и сестре опет ћу мало само, опростите што вас задржавам, ма колико веровали и говорили да верујемо имамо потребу да и ми проверавамо као што рекох да ли је то у шта верујемо да ли је то баш тако. А како ћеш да провериш ако не читаш Свето Писмо, како ћеш да провериш ако не читаш Свете Оце, како ћеш да провериш ако не провераваш Цркву која је живи вером више од 2000 година браћо и сестре то јест да имамо потребу и ми да видимо Господа. Имамо потребу да га опипамо као што је апостол Тома да би се уверили, слаба нам је вера.Имамо потребу да нам се Бог јави браћи и сестре и тражимо али Бог нам се стално јавља само је питање да нисмо мало заглувели или оглувели на то Божије јављање, јер смо се удаљили од Бога па слушамо оно што можда не би требали да чујемо. То не треба да чујемо то нас преокупирало и зато не можемо да чујемо прави глас, а једини прави глас је Божији глас браћо и сестре који каже: „Дођите сви који сте уморни натоварени, ја ћу вас одморити“. Тако каже Господ браћо и сестре наравно све ово не значи да нам се јави Господ споља, немојмо то да очекујемо. А ми кажемо: „Ех кад би видео ја би веровао, е кад би неко од мртвих устао па казао ја би онда веровао у загробни живот“. Браћо и сестре на значи нам да се то Господ да се јавља и да га опипамо споља него да изнутра имамо истински, праву, како бих рекао информацију да Бог и Христ је у нама и међу нама и са нама, отуда и питање и Томино то јест потреба да опипа Господа, да га додирне рукама да га види. Да би тако још јаче, још снажније проповедао Јеванђеље. Јер апостол Тома је после Христовог васкрасења отишао у Индију да проповеда Јеванђеље и тамо је мученички страдао браћо и сестре, међутим када је Тома пројавио сумњу, као што је рекао док не опипам нећу веровати, Господ га је у ствари видели смо искритиковао. А ми критику не трпимо. Не трпи човек, јер мисли да је сам себи довољан. Господ га је искритиковао, упутио му је у ствари укор, ако можемо тако да кажемо не због тога што је хтео да одбаци Томину потребу да личним сусрет, не због тога што је он хтео да види својим очима да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви тај спој, боље речено нераскидиви свој лични однос са Господом јер то сви имамо и тако смо саздани, створени него је Господ искритиковао Томин начин на који је хтео да види Господа. И тиме га је уствари Господ позвао на тај унутрашњу преображај. Треба да имамо управо ту Томину веру, јер вером ходимо, вером усељавамо Бога у себе, али понављам не маловерјем, не сујеверјем не врачањем и гатањем, што још увек нажалост има тога у нашем народу, и тражимо тамо Бога где Бога тамо нема, тражимо по неким записима , неким гашењем угљевља и шта ја зна и тако даље, тамо Бога нема, тамо је ђаво, како кажу свети оци, а Бог је у Цркви својој, у Телу свом у нама је. Ако верујете, зато нека нам Господ помогне да се и ми уверимо као што се уверио Тома. Али не можемо се уверити без тог духовног преображаја браћо и сестре. Нека је срећна слава овоме храму, нека је срећно и благословено крштење наше мале Марте која је данас постала члан цркве Христове, и ове земаљске и оне небеске. Данас је њено духовно рођење, данас се она родила у Христу, данас се обукла у Христа, данас ће се сјединити са Христом кроз свету тајну Причешћа, и ми смо се молили браћо и сестре у овим молитвама, ако сте слушали да јој Бог сачува у православљу у веру. И зато је круна крштења управо свето Причешће. Из тог разлога у раним временима крштење није могло бити одвојено од Литургије, и данас смо ми нашу Марту крстили у оквиру Литургије браћо и сестре. Замислите оним несрећним прошлим нашим временима оне несрећне идеологије када је неко довео дете у цркву да се крсти, и више та особа ушла у цркву није. Али она ће данас се сјединити са Христом, она је данас са причешћење понављам добија печат да је Христова, ли зато треба да јој помогнемо да узраста у Христу. Да расте у меру раста Христовога, да расте у изграђивању цркве, а на то смо сви позвани посебно родитељи, посебно кум њен, али сви ми треба да допринесемо да она узраста. Неко ће рећи како да допринесе, па она је сада мала беба, не разуме, све разуме. Бог је тако устроји браћо и сестре, како каже Свети Јован Златоусти да је дете као сунђер, бациш сунђер у воду напије се воде, е тако и дете, оно све снима, свашта радимо око тог детета, шта говоримо око тог детета, како се понашамо пред тим дететом и то дете ће у своје време почети како бисмо рекли модерним језиком да репродукује оно што је чуло, оно што је видело, али тада није могло да објасни па ће нам објаснити. Зато постојаност у вери смо сви одговорни посебно њени најмилији, њени најдражи и нека је благословено њен улазак у цркву Христову, нека је благословено њено ступање у заједницу Цркве Бога и људи, нека јој је срећно и благословено анђео кога је она данас задобила да је води и да је руководи, треба да је води браћо и сестре, залутаће без вођа, а ми често мислимо не треба нам нико да нам каже ништа, не треба ми нико да ме упућује ни на шта, све ја знам, а тај који каже ја знам тај будите сигурни да не зна бар не зна оно што је најосновније, али када имамо веру онда ћемо имати и знање, али знање без вере и љубави надима, каже апостол Павле.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована у Јеловику

Након Свете Литургије и свечаног литијског хода око храма Епископ је пререзао славске колаче данашњим свечарима породици Милосављевић и поделио Архијерејске грамате признања и захвалности заслужним мештанима, а потом је уприличен пригодан култутрно-уметнички програм, а потом и за све окупљене вернике је уприличена Трпеза Љубави.

Епископ Јован је истога дана у поподневним часовима, у селу Мисача код Аранђеловца освештао темеље на којима ће бити сазидана црква посвећена „Светом Великомученику Георгију“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована у Мисачи

јереј Немања Искић